Moja biografija

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.


Šetajući ulicama moje Banjaluke, pružam korak po korak, a osećam slabost u nogama i shvatam da više nisam toliko mlada. Daleko od toga da sam već nanizala sve svoje uspehe, dogurala gde sam sada i da svakog jutra uzdišem onaj miris zadovoljstva. Ja postojim. Oduvek sam sebe smatrala umornom za život i evo me sada u svojoj 36. godini. Taj 21. januar mi više zvuči kao sat koji otkucava, a ne kao moj razlog za proslavu, moj rodjendan. Bože, bliži mi se četrdeseta. A ja i dalje osećam da tamo negde, postoji savršeni cvet za mene.
U Matici rođenih Bogojavljenske crkve u Banjaluci, pod rednim brojem 79, stoji da je 21.1.1973. godine rođena devojčica, ćerka Antona Mandrića, mašinovođe i Drage Mandrić, rođene Čejić. To je datum kada je moj otac bio najsretniji čovek na svetu. Kada su mu javili radosnu vest, on je radio treću smenu, dovozeći zahuktalu lokomotivu iz dalekog Travnika. Umoran I garav pojavio se u ranu zoru toga dana na vratima porodilišta sa buketom maminih omiljenih karanfila i ostao nem, dugo gledajući svoje čedo, dok su mu suze radosnice lagano klizile niz lice. Sve ostalo je istorija, bar tako mama kaže.
Otac mi je bio strog čovek, napaćeni mašinovodja, ali uvek pravičan prema nama ali retko prema sebi. Otac porodice koja je po broju članova bila više nego skromna, jer smo je činili samo otac, mama i ja (iako sam oduvek želela brata), odlazio je u “crnu” sobu, kako sam je zvala do moje desete godine, na svoju popodnevnu dremku. Tu sobu sam zvala “crna” jer su roletne u njoj uvek bile navučene, čak i noću. U 18 časova otac je izlazio, namrgođen i sav izgužvan, a kako mi se činilo, i nekako stariji. Tada bi se spremao za još jednu treću smenu…