Metodički pristup obradi basne u radu sa predškolskom decom

. Metodika razvoja govora kao sastavni deo vaspitno – obrazovnog rada

U radu sa predškolskom decom, metodika razvoja govora je jedna od najznačajnijih oblasti vaspitno – obrazovnog rada. Ona ima svoje tačno određene ciljeve, zadatke, sadržaje, metode i oblike rada.
Prema strukturi programske osnove vaspitno – obrazovnog rada, postoje tačno određeni ciljevi, zadaci i aktivnosti kojima se doprinosi aspektima razvoja dece u predškolskim ustanovama. To se, pre svega, odnosi na:
• fizički razvoj što podrazumeva razvoj motorike, govornog aparata, čula, zdravlja i higijene;
• socio-emocionalni i duhovni razvoj koji podrazumeva osećanja i odnos prema sebi, drugima i okolini;
• kognitivni razvoj u kome je određeno upoznavanje dece sa materijalnim i živim svetom; logičko – matematičke strukture; upoznavanje sa vremenom, prostorom, kao i praktično korišćenje saznanja u životu i radu;
• razvoj komunikacije i stvaralaštva, koji uključuje:
- govorne,
- dramske,
- likovne,
- muzičke i
- plesne aktivnosti.

Razvoj komunikacije i stvaralaštva kod dece predškolskog uzrasta posebno je značajno jer doprinosi uvođenju dece u svet umetnosti, estetike, komunikacije kao i sticanju intuitivnih i metaforičkih iskustava i saznanja.


U okviru metodike razvoja govora vaspitač treba da vodi računa o mogućnostima ostvarivanja određenih ciljeva, kao što su:
- razvoj mentalne sposobnosti kod dece koja omogućava detetu da se u komuniciranju služi organizovanim simboličkim sistemima, kako verbalnim (jezikom) tako i neverbalnim;
- razvoj sposobnosti ulaženja deteta u odnos sa drugim ljudima i izražavanja svojih misli i osećanja, kao i pribavljanja informacija putem govora kao instrumenta socijalizacije i upoznavanja sveta;
- sposobnost da se sasluša i shvati poruka koja je upućena lično detetu i grupi čiji je on član, zasnovana na potrebi da se razume šta drugi kažu;
- stvaralštvo kao osobina i stav ličnosti koja je konstruktivna, produktivna i osetljiva na ljude i stvari oko sebe, sposobna da mašta, planira i donosi odluke;
- sposobnost otkrivanja estetskih značenja preko stvaralčkog rukovanja materijalima, tehnikama i izražajnim sredstvima svih vrsta umetnosti uz razvijeno interesovanje i otvorenost za umetničke doživaljaje i iskustvo;
- sposobnost deteta da brzo i tačno pronalazi odgovarajuće reči i pravilno ih koristi u zavisnosti od potrebe;
- shvatanje da su znaci na hartiji pisana verzija govora, odnosno da su štampani tekstovi i simboli nosioci određenih značenja, kako u knjigama tako i u ostalim natpisima;
- razvoj izražajnosti govora kod dece koja se postiže sposobnošću glasovnog aparata da bogato nijansira izgovor, zavisno od smisla poruke koju treba da prenese;
- preuzimanje i umešno korišćenje modela koje pružaju jezičke igre;
- podsticanje i razvoj kod dece pripovedačkih sposobnosti i konstruisanja zbivanja i njihovog uobličavanja u celovit i logičan siže koji obuhvata temu, zaplet, radnju sa dramskim elemntima i rasplet;
- sposobnost pronalaženja originalnih rešenja, mnoštva ideja i odstupanja od standardnih obrazaca u pričanju;
- sposobnost doživljavanja lepote pesničke reči i inspirisana njome pokušavanje da se izrazi na poetski način;
- smisao za humor razvijen na primerima smešnog govora, neobičnih izraza i veselih zbivanja u pričama, anegdotama i šalama...

Značaj književnosti u dečjem vrtiću

Razviti pravilan govor kod deteta je jedna od osnovnih uloga kako roditelja tako i vaspitača. Pored mnogobrojnih praktičnih funkcija, govor poseduje i estetsku funkciju. Ona se ostvaruje ukoliko je govor misaono bogat, ubedljiv i tako organizovan da izaziva doživljaj lepoga. Estetska funkcija živog govora najviše se ispoljava u izražajnom čitanju, u recitovanju i oratorstvu, najtežem obliku monološkog vida govora, kao i u prigodnim besedama (Ružić Ž., 1981., 23. str.). Naravno, estetska funkcija do izražaja dolazi i u svakodnevnom govoru, monološkom ili dijaloškom.
Umetnička književnost obuhvata veoma širok krug dela, te se ona prema nekim svojim osobinama može podeliti i na uže oblasti. U tom smislu možemo govoriti i o poučnoj ili didaktičkoj književnosti. Ona, pored umetničkih kvaliteta, ima i svoj poseban značaj: da pouči i doprinosi ostvarivanju vaspitnih ciljeva.
Između ostalog, pravilan govor kod dece vaspitač podstiče i razvija koristeći u svom radu mnogobrojna dela književnosti za decu.
Literatura koja je namenjena deci se izdvaja kao zaseban književni sloj. Iz samog naziva ove literature vidi se koja je njena osnovna suština i namena. Teme i motivi u književnosti za decu su veoma raznovrsne. Stvaralac za decu može da piše o prirodi, flori i fauni, životu, porodici, događajima iz detinjstva... Darovit pisac za decu stvaraće u svojim delima događaje i junake koji imaju slobodu kretanja u prostoru, raznovrsne i izazovne mogućnosti da biraju i da se opredeljuju pred raznovrsnim životnim iskušenjima. Deci su posebno zanimljiva dela u kojima je svet detinjstva ispunjen igrom, stvaralačkom maštom i dramatičnim i uzbudljivim događajima pri samostalnom saznavanju sveta i samostalnom savlađivanju prepreka. Književnost za decu može svojim delima da zaviri u dečje snove. Zbog toga dela književnosti za decu treba da obiluju maštom, fantastikom, humorom, igrom, melodičnošću, hedonizmom i životnim optimizmom. Posebno je značajno da u njima bude prisutna estetska, pedagoška, moralna i obrazovna funkcija. Nema, smatra se, boljeg i zdravijeg štiva za mlade koji ulaze u život od onog koje proširuje znanja i upućuje poruku, uz to nudi mogućnost učenja „uz razonodu“ (Petrović, T., 2005., 45. str.).
Književna dela koja su danas namenjena deci su veoma raznovrsna. Zbog toga, vaspitač treba da vodi računa prilikom odabira određenog književnog dela koje će se obrađivati u okviru usmerene aktivnosti iz metodike razvoja govora. Ono mora da bude u intelektualnoj i psihološkoj ravni deteta.
Vaspitač, podsticanjem i obradom književnih dela, već u predškolskom uzrastu postavlja temelje za estetsko doživljavanje književnog dela, razvija i izoštrava kritički duh deteta i osposobljava ga da kasnije samostalno vrednuje pročitana književna dela. Sve to treba da doprinese stvaranju književnog ukusa kod deteta.
Prilikom obrade književnog dela u dečjem vrtiću mogu se primenjivati razne metode vaspitno – obrazovnog rada: metoda razgovora, metoda pokazivanja (demonstrativna metoda), metoda rada sa knjigom, metoda scenskog rada i mnoge druge.

U „Modelu osnova programa vaspitno – obrazovnog rada sa predškolskom decom“ dr Emil Kamenov ističe da je važno da vaspitač ostvari određene aktivnosti i ciljeve u okviru upoznavanja deteta sa književnošću i u pogledu negovanja ljubavi i interesovanja za književnost.
U okviru upoznavanja deteta sa književnošću, značajno je ostvariti sledeće ciljeve:
- sposobnost slušanja, razumevanja, doživljavanja i pamćenja onoga što se čita i priča (u početku uz očigledna sredstva a kasnije i bez toga), a zatim prepričavanje svojim rečima uz korišćenje književnih izraza i izražajnih sredstava kojima se koriste umetnička proza i poezija;
- sposobnost da se na kraju predškolskog uzrasta razlikuje glavni junak književnog dela, da se izrazi svoj odnos prema njemu, da se odredi žanr dela (priča, pesma, bajka, basna itd.);
- sposobnost zapažanja i doživljavanja zvučnosti, ritmičnosti i slikovitosti pesničkog govora, kao i razumevanje poezije, motivisanost da se pamte stihovi i izražajno recituju pred publikom;
- trajno interesovanje za proizvode književnosg stvaralštva kao i sposobnost njihovog razumevanja, doživljavanja i tumačenja povezanog sa sopstvenim iskustvom i pojavama iz života;