Manastiri Ovčarsko - Kablarske klisure

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz geografije.

„I Srbija ima svoj Monferato i svoj Atos. Samo on nije kao prvi, koji je iz zemlje iznikao poput visoke kupe okružene brežuljcima, niti kao drugi, koji kao planinska katedrala anatolskog hrišćanstva gospodari valovima Strimonskog zaliva; u dubokoj klisuri između Ovčara i Kablara leže na obe obale reke po četiri manastira, sa svojim pričama o nekadašnjim čudima, tako skriveni od pogleda prolaznika, da retko kad koji stranac zaluta do njih…”
(Feliks Kanic: „Srbija - zemlja i stanovništvo”)

Naziv manastir potiče od grčke reči manastirion cija je osnova monos, što znači jedan, sam; odnosno monah usamljenik koji se posveti Bogu.

Želim da pišem o manastirima Ovčarsko-kablarske klisure, koji su uz ostale naše manastire vekovima bili izvorište vere i duhovnosti i mesto gde se crpela snaga naroda u događajima burne istorije. Danas su ovi manastiri samo vidni ostaci materijalnog bogatstva srpske srednjovekovne države. U ovom seminarskom radu pisaću o osnivanju, rušenju, zamiranju, ponovnom podizanju i uspostavljanju monaškog života u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Prikazaću umetničko, istorijsko i kulturno nasleđe svakog manastira posebno.
Ovčarsko-kablarski manstiri već skoro dva veka privlače pažnju israživača, umetnika, vernika, ljudi radoznalog i nemirnog duha, koji su o njima ostavili mnogo pisana svedočanstva. Ovi manastiri kao geografska celina predstavljaju posebno značajnu vrednost šireg prostora čačanskog kraja zbog istorijskih i umetničkih vrednosti, kao i zbog lepote prirodnog okruženja. Iako ovčarsko-kablarski manastiri zaostaju po svojim ukupnim umetničkim vrednostima za srednjevekovnim nasleđem, niko nije mogao ostati ravnodusan pred arhitektonskim vrednostima manastira Sv.Trojice pod Ovčarom ili Blagoveštenja pod Kablarom, u kome je jedan od značajnih ikonostasa iz XVII veka. Pažnju je privlačilo i zidno slikarsto, skromnih kvaliteta, ali velikog istorijskog značaja. Ništa manje nisu bile zanimljive ni manastirske riznice u kojima su se čuvale neke od značajnih rukopisanih knjiga nastalih na našem prostoru. Pa i oni manastiri, koji su bili potpuno u ruševinama, nisu zanemareni, jer su uvek iznova podsticali ljude na obnovu i oživljavanje. U mnogima od manastira ovčarsko-kablarske klisure postojale su prepisivačke škole (Sretenje, Blagoveštenje, Nikolje...), biblioteke i riznice, tako da su, zahvaljujući svojoj skrivenosti, u doba Turske vladavine predstavljali bitan faktor u očuvanju srpske pismenosti i kulture.