Manastiri Fruške Gore

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz geografije.

Национални, или народни парк је појам који означава посебним законом проглашена садржајно и просторно дефинисана територија којом се чувају и штите све исконске живе и неживе природе, те се забрањују штетне човекове делатности.
Према међународној класификацији и номенклатури национални паркови припадају групи општих природних резервата, те представаљају највредније објекте обухваћене заштитом природе. Национални парк је просторно подручје посебне природе, културе, туристичке и рекреативне активности. Обухвата један или више сачуваних екосистема. У националном парку дозвољене су делатности којима се не угрожава изворност биљног и животињског свет.
Први национални парк основан је 1872. године када је влада САД једну област прогласила националним парком. Идеја се проширила из САД у Канаду, Нови Зеланд, Европу и Аустралију. Некадашње колонијалне власти су исту идеју спровеле у југоисточној Азији и Африци после чега националне паркове оснивају неке државе Јужне Америке, Русија и Јапан. Најстарији национални парк у Европи је Швајцарски национални парк који је основан 1914. године. Поборници у оснивању националног парка и осталих резервата природе нису се потпуно сложили о њиховој намени, као и њиховом статусу. Национални паркови у САД и Канади су намењени рекреацији, а споменици природе, као и разне ендемичне врсте представљају туристичке атракције.
Национални парк треба да има: мотеле, видиковце, базене, савремене путеве, а унутар парка да се простиру издвојени резервати природе, а дивљач да се храни у посебним деловима. Шведска и Финска сматрају да национални паркови морају носити национално обележје у првом реду. У тим земљама национални паркови обухватају делове исконске природе, али укључују и сеоска насеља са грађевинама у националном стилу, као и њихове становнике и традиционални начин живљења.

Фрушка Гора, планина у северном Срему, јужно од Дунава, највећим делом на територији АП Војводине, мањим, западним делом у Хрватској, са правцем пружања запад-исток, дугачка 78 километара, широка до 15 километара, највиши врх Црвени Чот висине 539 метара, затим Иришки Венац, висок 493 метра, са спомеником борби Војвођана у рату и револуцији, Градац висине 471 метар, Стражилово висине 321 метар. На Фрушкој гори постоји велики број српских средњевековних манастира, поглавито из 15. и 16. века, планинарских и ловачких домова, одмаралишта, хотела, вила и викендица; врло развијен туризам. Фрушка Гора је под шумом ( углавном храстовом и грабовом са разноврсном дивљачи ) пашњацима, виноградима и воћњацима. Ту је басен мрког угља Врдник, фабрика цемента у Беочину, Врдничка и Сланкаменска бања, болница за туберкулозу на Венцу и друго. Од 1960. године основан је национални парк површине 22460 хектара, надморске висине од 100 до 539 метара, на територији општина Бачка Паланка, Беочин, Инђија, Ириг, Нови Сад, Сремска Митровица и Шид.

МАНАСТИРИ ФРУШКЕ ГОРЕ

Манастир Петковица ( Света Петка Трновска ).

Народно предање казује да је манастир Петковицу основала и подигла Јелена Штиљановић, супруга кнеза Стефана Штиљановића, и да је ту провела последње дане као монахиња. Манастир постоји још пре доласка Турака у ове крајеве. У турском попису из 1566. – 1567. године каже се да је манастир у добром материјалном стању и да зграде које калуђери држе потичу од времена царског освајања, да их сами монаси нису градили.
Први писани помен о Петковици је из 1552. године и у њему је казано да је једно Јеванђеље приложено манастиру. Други, нешто познатији запис казује да је овај манастир метох манастира Шишатовца и да је заједно са ћелијама и другим манастирским зградама подигнут 1588. године. Према делу записа који се налази на западном зиду, црква је живописана 1588. године захваљујући труду игумана Акакија. Манастир је запустео у 17. веку и чак је претила опасност да буде порушен.
У потрази за грађевинским материјалом за свој двор, Синан-паша из Митровице је намерио да поруши запуштене манастире Кувеждин и Петковицу. Заузимањем београдско-сремског митрополита Пајсија, паша је одустао од ове намере, с тим да му се годишње исплаћује 100 гроша. Године 1702. за Петковачку цркву је речено да је лепа и цела сазидана од камена, али је без калуђера. Као филијални манастир, тешко је опстајао. Зуб времена, ратна разарања, посебно Други светски рат, главни су узрочници што је манастир Петковица запустео. Стари конак је срушен 1908. а у Првом светском рату страдала је делом и црква. Већ у првим послератним данима почела је обнова овог манастира.
Првобитна црква која је подигнута средином 16. века, током времена је претрпела извесне измене: зазидани су прозори на кубету, подигнут је мали звоник изнад западног забата, шиндру је заменио цреп, а извршене су и неке друге измене. Основа је крстообразна са четвоространом спољном апсидом, осмостраним кубетом и четвртастим звоником. Унутрашњост је са полукружним апсидама које су засведене полукалотама. Припрата је правоугана, зидана је каменом и опеком.
Црква манастира Петковица осликана је 1588. године и један је од најстаријих објеката са фреско-сликама на просторима преко Саве и Дунава. Распоред сцена је у духу православне традиције.
Посебно се издваја Богородичин циклус, затим сцене из живота Исуса Христа. Као предлошци за поједине ликове и сцене коришћене су илустрације из Празничног минеја Божидара Вуковића.
Манастир је страдао у Другом светском рату, посебно иконостас. Део црквено-уметничких драгоцености похрањен је у Музеју СПЦ у Београду.

Манастир Велика Ремета

У ратној хроници истиче се неколико датума страдања. Одмах на почетку окупације за комесара је постављен Антон Пекарић, усташа из Сремских Карловаца. Истовремено су у манастир дошле усташе који су онде остали све до пролећа 1943., када су из манастира избачени после борбе са партизанима. Усташе су пак за време свог боравка у манастиру иметак манастира немилосрдно пљачкали и уништавали, они су повадили и спалили чак и један део подова из соба. У пролеће 1943. када је манастир спаљен, на положају усташког комесара налазио се Тобија Хорват, усташа из Сремских Карловаца.
До доласка комисије загребачког Музеја за уметност и обрт, 10. септембра 1941. године, добар део манастирских драгоцености био је покраден или уништен. Др Владимир Ткалчић је преузео од комесара манастира само 60 предмета из цркве, ризнице и библиотеке, а из салона само два портрета. Од књига је преузео неколико „ србуља и рукописних књига“, али без пописа и броја. Остала манастирска историјска добра су пропала, особито архива коју комисија загребачког Музеја није спасла.
Највећа штета нанета је манастирској цркви. Порушени су кубе и стубови држачи кубета, оштећени су сводови и изгорео кров. У цркви је спаљен иконостас богате дуборезбарије, са преко 40 икона из 17. и 18. века. Велико грађевинско оштећење претрпели су конаци, нарочито западно крило и део крова. Потпуно је уништено и украдено покућство, стилски намештај из салона, трпезарије и намештај монашких ћелија.