Kultura - nastanak i razvoj

UVOD

Nesumnjivo je da je kultura jedna od najbitnijih ako ne i najbitnija karakteristika čoveka i ljudskog društva uopšte. To je tim više jasno pošto ni jedna druga vrsta ne posjeduje kulturu. Isto je tako jasno da kultura može da dođe do izražaja tek onda ako se pojedinac posmatra s obzirom na društvenu celinu i u njihovoj uzajamnoj međuvezi. To nipošto ne znači da kultura i kulturne pojave ne sadrže komponentu individualnosti pojedine ličnosti, već da je kultura u celini i po svome smislu bitno društveni fenomen.

Svako društvo ima svoju kulturu. Kultura je bitno društvena pojava, nju stvara ljudsko društvo. Apsolutno nekulturnog društva nema, ona je njegov specifični element. Kultura, kulturni procesi i tekovine čine osnovnu pojavu svakog društva. Ljudsko društvo se razlikuje od prirode kulturom. U životinja nema kulture. Životinja se stoga ne ponaša na kulturan način, nego na prirodan način. Kultura obuhvata bazu i nadgradnju društva.
Prema Marksu kultura pripada nadogradnji, ali ona tako izražava i stanje društvenih odnosa i materijalnih uslova proizvodnje. Društvo se sastoji iz svega onog što su njegovi članovi stvorili u toku njegove istorije, počev od najjednostavnijih oruđa za rad, preko savršenijih sredstava i proizvoda, zatim tekovina nauke i umetnosti, do moralnih i drugih društvenih normi i vrednosti koje se cene u datom društvu. Misli, postupci, međusobno ophođenje-sve to spada u kulturu.
Ovako široko opisano značenje kulture i naglašena važnost kulture sa aspekta društvenih pojava, naveli su neke sociologe da nauku o društvu (sociologiju) poistovete sa naukom o kulturi (kulturologijom).



A. KULTURA

A.1. Kultura i čovek

Kultura je svet čoveka. Ona se iskazuje u jedinstvu tog sveta. Njome se čovek odvaja od divljaštva u sebi i prirodi. Jedinstvo je vrednosti očovečenja pojedinca i njegovog sveta.
Kultura ispoljava čovekovu delatnost, odnosno ponašanje. U jednom smislu, kultura se može shvatiti kao regulator ljudske delatnosti. Kulturno ponašanje je svesno ponašanje s određenim smislom za subjekat.
Čovek je kulturno biće, on živi kulturnim životom. Čovek se ne ponaša kao prirodno kulturno veše, on ne živi prirodnim, nego kulturnim životom. Njegov život i delatnost određeni su kulturom. Čovek je postao kulturno biće samim tim što je društveno biće.


A.2. Nastanak kulture (čovek - Stvaralac kulture)

Engleski teoretčar Eduard Tajlor jasno je uočio da je kultura povezana sa čovekom kao članom društvene zajednice - izvan društva nema kulture! Hajder je, pak, odredio kulturu kao "drugu prirodu", a čoveka kao jedno živo biće u prirodi koje stvara kulturu i koje nije u stanju da zasnuje svoj život bez kulture. Dakle, dok su sva ostala bića, pre svega, prirodna bića, čovek je istovremeno i prirodno i društveno biće. Zbog toga se, da bi se jasnije odredio pojam kulture, neizbežno nameće pitanje: Šta je čovek, kakvo je to biće koje jedino stvara kulturu?
Određujući dvostranu prirodu čoveka, kao prirodnog i društvenog bića, kao fizičkog i duhovnog, uočavamo da se i celokupan razvoj društva od ranih vremena odvijao u tom prostoru između:
a. fizičkog osvajanja prirode radi čovekovog fizičkog opstanka i
b) duhovnog napora kojim je stvarao alatke, ali i legende i verovanja, sa jasnim ciljem da olakša svoj opstanak i predupredi svakodnevne nedađe, da se odbrani od neizbežnih katastrofa, od neukrotive prirode.

Termin kultura latinskog je porekla (cultus - gajenje, obrada polja) i govori o iskonskoj čovekovoj vezanosti za prirodu, za obradu polja. I danas se još u jeziku susreće termin poljoprivredna kultura. Ovaj termin je među prvima upotrebio rimski filozof Ciceron, ali se vremenom izraz sve više počeo koristiti i za označavanje "kulture duha", u smislu obrazovanja, obrade duha. I upravo ova dva pojma: poljoprivredna kultura i duhovna kultura ili kultura duha, osim što su usko povezana, ukazuju i na faze kroz koje je prošao čovek u svom razvitku:
a. faza u kojoj je ljudsko biće bilo znatnije oslonjeno na prirodu, i
b. ona druga, u kojoj su porasle njegove duhovne moći, i u kojoj se ispoljila premoć čoveka nad prirodom.
Posledica oslobađanja od neposredne vezanosti za prirodu bilo je stvaranje tzv. druge prirode ili kulture. Ako je cultus, tj. kultura, doista bila vezana za obradu polja, onda nimalo ne iznenađuje činjenica da je upravo prvobitni oblik verovanja sadržan u pojmu kulta (culta). Jer, kult znači obožavanje ili obogotvoravanje pojedine životinje ili biljke, od kojih je zavisio čovekov opstanak proistekao upravo iz ovog životnog iskustva: kao i danas, kada se kaže "kult zvezda", misli se na obožavanje ili obogotvorenje npr. filmske dive Brižit Bardo, Sofije Loren. Njihovi poklonici bili su spremni da ih uzdižu i veličaju, smatrajući ih, bezmalo, božanstvom. Iz ovoga se dobro može uočiti prvobitna trojedinstvena veza: cultus-obrada polja-kultura, kao i to da su začeci kulture bili vezani upravo za kult prirode.
Mogli bismo, na samom početku, uslovno odrediti pojam kulture: ona obuhvata čovekovo svesno i plansko preobraženje prirode, ali i stvaranje duhovnih vrednosti kojima se potvrđuje njegov specifičan položaj u svetu.


A.3. Simbolički karakter kulture

U filozofiji, sociologiji, antropologiji (nauci o čoveku) bilo je pokušaja da se odredi pojam čoveka, a time, posredno, i pojam kulture. O tome govore brojne definicije čoveka. Navedimo samo neke od njih:
Čovek je zoon politikon ("politička životinja"-Aristotel);
Animal rationale mortale ("smrtna racionalna životinja"-sv. Avgustin);
"Čovek je biće koje hoće, a ne samo biće koje mora" (Šiler);
"Čovek je prvi slobodnjak u prirodi" (Herder);
"Homo sapiens" (Čovek - svesno biće);
"Čovek je najslabija trska, ali trska koja misli" (Blez Paskal)
Može se zapaziti da nema saglasnosti o tome šta čini suštinu čoveka. Vidimo da je težište ili na čovekovoj racionalnoj, svesnoj prirodi ili na njegovoj slobodi i sposobnosti da se bavi društvenim poslovima ili pak na njegovoj odlučnosti da se suprostavi ćudima prirode.
Nema sumnje da je čovek, prema tačnom zapažanju De Ružmona, pre svega biće koje aktivno učestvuje "u svemu što predstavlja stvaralaštvo u prirodi, istoriji i u duhovnom životu". Ipak se postavlja pitanje šta je to što čoveka suštinski razlikuje od svih drugih bića, i što mu omogućava ne samo aktivan, već i preobražalavački stav prema svetu i stvaranje vrednosti. Tu osobenu prirodu ljudskog bića najbolje izražavaju Ernst Kasirer i Lesli Vajt, prema kojima je čovek pre svega animal symbolicum - dakle "simbolička životinja". Jednostavno rečeno: čovek je biće koje stvara simbole. Celina svih tih simbola čini kulturu. Ova odredba je prihvatljivija od prethodno navedenih.
Pre svega, u nastajanju simboličkih tvorevina: u jeziku i verovanjima, umetnosti i vrednostima učestvuje celokupna čovekova priroda-i svesna, racionalna sposobnost, sposobnost planskog menjanja sveta, ali ništa manje i njegove emocije, čula, imaginacija, kao i čovekova psiha.
Ova višestrana sposobnost čoveka dolazi do izražaja već pri pravljenju oruđa u tzv. materijalnoj sferi. Zbog toga nam izgleda prihvatljiva odredba po kojoj se "kultura" shvata kao simbolička aktivnost, a koju je definisao Andre Pjetr: "Kultura je i intelektualno osvajanje sveta, ali ona je i svojevrstan estetski smisao, izvestan afinitet duha, ponašanja, ukusa, stila, a to je mogućno steći samo uz pomoć dugih tradicija".
Ovom određenju nedostaje isticanje aktivne i stvaralačke uloge čoveka kao kulturnog bića. Zbog toga je francuski socijolog Dimazdje smatrao da kultura neizostavno mora da obuhvati i čovekov rad i porodične dužnosti ali i duhovne vrednosti i dokolicu.


A.4. Pojam simbola

Prvo ćemo objasniti šta se podrazumeva pod simboličkim ponašanjem čoveka. Upoređivanje čovekovih aktivnosti sa ponašanjem životinja najbolje ukazuje na specifičnu razliku između simboličkog i nesimboličkog ponašanja. Kada čovek kašlje, češe se, jauče u nevolji, kada se proteže, pokreće delove tela - sve je to u osnovi "nesimboličko ponašanje". Dakle, ono nije svojstveno samo i jedino čoveku, već i višim sisarima. Međutim, kada čovek razgovara ili opšti sa drugim ljudima, služeći se "artikulisanim govorom", kada se koristi mađijskim činima ili se u crkvi skručeno moli, ispoveda grehe, kad tumači snove ili crta bizona na zidu pećine, najzad, kada ide u rat u ime "krsta" (u krstaškim ratovima), ili je u stanju da izdrži najveće muke u koncentracionom logoru čvrsto držeći u ruci Davidovu zvezdu, kada pravi alatke za rad - onda se za takvo ponašanje kaže da je "simboličko", i da je svojstveno jedino čoveku. Nije slučajno Lesli Vajt utvrdio da je "simbol ono što je preobrazilo čoveka od obične životinje u ljudsku životinju", te da "bez simboličkog opštenja mi uopšte ne bismo imali kulturu". U toku evolucije od primata čovek se pojavio onda kada se kod njega pojavila sposobnost za simbolizovanje i kada je postao sposoban da to izrazi.

Razumljivo je da se nameće pitanje: Šta uopšte znači simbol? Ova reč dolazi od grčkog izraza symbolo - u smislu "znaka, znamenja". Najjednostavnije, kao što list hartije ima dve strane, tako i simbol ima dva lica: sa prednje strane on je fizička, materijalna stvar, dakle, on mora biti, najpre, nekakav predmet, zvučni signal, koji ja zapažam, vidim, čujem, mogu da dodirnem, a zatim, mene, kao ljudsko biće, prisustvo toga što vidim i čujem, nagoni da zamislim "nešto drugo", što se nalazi s one druge strane "čulnog". To je neki nematerijalni, samo nama ljudima shvatljivi smisao.
Uzmimo jedan primer: vidimo čoveka koji drži u ruci "srebrni krst" i pri tom polazi na streljanje, visoko uzdignute glave. Očigledno je da ovaj čovek ne drži metalni predmet u ruci zbog njegove novčane vrednosti, već stoga što u tom metalnom liku "vidi dublji smisao", opravdanje svoga stradanja ali i viši smisao svoje borbe, "Krst", a ne činjenica što je to novčano vredan srebrni predmet, izražava, ili bolje rečeno: simbolizuje veru rodoljuba u pravdu, u drugi i bolji život posle smrti. "Krst" je simbol nade da se vlastiti život stavlja na oltar radi izvesnije egzistencije svojih najbližih.
Jednom reči, značenje ili vrednost simbola nikako ne zavisi od "svojstva njegovog fizičkog oblika niti su određeni njima: boja žalosti može biti žuta, zelena, ili bilo koja druga boja". Iz toga je sasvim razumljivo, kako je jednom rekao engleski filozof Xon Lok, da simboli "stiču svoje značenje tako što im ga ljudi proizvoljno nameću".

Simbol je, dakle, naša ljudska zamisao, naša projekcija, da u čulnim predmetima "vidimo" još i nešto drugo, što životinja nikako nije u stanju da shvati. Eto, upravo ovo obeležje posjeduje sve tvorevine kulture: pesma kao i crtež, katedrala i knjiga, mit i jezik, moralni čin.
Uostalom, da li je uopšte moguće da neka životinja, mačka, pas ili majmun, razume smisao koji ima krst za jednog hrišćanina, ili činjenica da je kod evropskih naroda crna boja izraz ili simbol žalosti, dok Kinezi u istoj situaciji koriste belu boju?
Američki teoretičar kulture Lesli Vajt kaže: "Svekoliko ljudsko ponašanje nastaje upotrebom simbola. Simbol je preobrazio naše antropoidne pretke u ljude i načinio ih humanim. Sva civilizacija je nastala i održava se jedino upotrebom simbola". Na jednom drugom mestu Vajt još jasnije određuje pojam simbola i kulture: "Kultura je jedna organizacija pojava - akata (modela, ponašanja), predmeta (oruđa), ideja (verovanja, saznanja) i osećanja (stavova, vrednosti) - koja zavisi od upotrebe simbola.
Kultura je nastala kada je nastao čovek.... koji može da govori i da upotrebljava simbole". Ovu defeniciju, koja prenaglašava ulogu čovekove duhovnosti, treba dopuniti odredbom čoveka kao svesnog praktičnog bića, na čiji je dalji razvoj presudno uticao pronalazak vatre. Preobražavajući prirodu, čovek, dakle, stvara jednu "drugu prirodu" ili kulturu, društvenu zajednicu.
Od svog postanka čovek se uvek bori da očuva svoje biološko biće, ali i da zadovolji još jednu drugu i dublju, duhovnu potrebu. Verovanjima i običajima, umetnošću i plesom, mitom i legendama o nadljudskim bićima, on zadovoljava upravo takvu svoju težnju. Iako je čovek, doduše, i smrtno, prolazno biće, uostalom, kao i sva druga bića u prirodi, ipak, on je jedini u svetu koji je svestan svog neumitnog kraja. Zbog toga i čini izuzetan duhovni, simbolički napor kako bi se toj sili koja ga ruši, tom stanju haosa koji nagriza njegov opstanak, adekvatno suprostavio svojom težnjom ka večnom.
Ivo Andrić je u svojim Znakovima pored puta sasvim tačno zapazio: "Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu".