Kriminalističko-tehnička obrada lica mesta krivičnog dela razbojništva

Istorijski posmatrano, pitanje tereta pružanja dokaza u krivnčnom postupku, rešavano je na više različitih načina, zavisno od samog sistema krivičnog postupka. Tako je u optužnom (akuzatorskom) krivičnom postupku teret pružanja dokaza ležao na strankama, u prvom redu na ovlašćenom tužiocu, koji je bio dužan da kao osnov svoje tužbe predlaže izvođenje određenih dokaza. Optuženi je sa svoje strane imao pravo da pruža dokaze, kojima se utvrđuju činjenice koje idu u njegovu korist. Sud je bio pasivan i, samim tim, nije bio dužan da pruža dokaze.

U istražnom (inkvizicionom) krivičnom postupku, teret pružanja dokaza bio je u potpunosti na krivičnom sudu. Naime, krivični sud je bio dužan da realizujući načelo utvrđivanja istine, sam predlaže i izvodi sve dokaze u krivičnom postupku, jer u ovom postupku nije bilo stranaka. U našem krivičnom postupku, kao optužno-raspravnom, zakonodavac nije izričito rešio pitanje tereta pružanja dokaza. Međutim, na osnovu pojedinih zakonskih odredaba i načela, kao i normirane pretpostavke okrivljenikove nevinosti, može se zaključiti da je teret pružanja dokaza nejednako podeljen između glavnih krivičnoprocesnih subjekata, s tim što utvrđivanju pojedinih činjenica doprinose u određenoj meri i sporedni subjekti u krivičnom postupku. Tako, ovlašćeni tužilac, kao nosilac funkcije optužbe, prvenstveno ima pravo i dužnost da pruža dokaze u krivičnom postupku, kako bi uspešno realizovao svoju funkciju, tj. omogućio sudu da uspešno rasvetli i reši krivičnu stvar. Pravo i dužnost ovlašćenog tužioca da pruža dokaze postoji u toku celog krivičnog postupka, tj. prilikom podnošenja svih optužnih akata.

UVOD 1
1.1 Krivična dela razbojništva 2
1.2 Uviđaj 7
1.3 Kriminalističko-tehnička obrada 11
ZAKLJUČAK 20
LITERATURA 22