Izvori zagađivanja

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.

Zahvaljujući svojim velikim intelektualnim i stvaralačkim sposobnostima, nasleđenom iskustvu, znanju i dostignućima, čovek je toliko usavršio tehnologiju da je u mogućnosti da sebi stvara sredinu u kojoj će dobro živeti. LJudska težnja je oduviek bila da ta sredina bude što bolja i savršenija. U težinji da što pre ostvari viziju takvog života, čovek je prekoračio neke dozvoljene granice prirodne ravnoteže. Prirodni ciklusi stvaraju ravnotežu i u njima nema odpadaka. Sve se razgrađuje i ponovo koristi. Promene u prirodi dešavaju se unutar određenih granica, prirodni ciklusi se nastavljaju bez obzira na manje izmjene (erupcije vulkana, poplave, zemljotresi i drugo).
Nije samo civilizacija našeg doba neusklađena sa prirodom. Mnoge civilizacije su nestale zbog toga. Tragovi njihovog postojanja ostaju kao poruka kako o duhovnoj i materijalnoj kulturi, tako i o degradaciji životne sredine. Prema najnovijim istraživanjima smatra se da je civilizacija Maja propala zbog stalnog krčenja šuma jer su se na tim mestima formirali kamenjari.U mesopomamskoj civilizaciji tehnički uređaji i sistemi za navodnjavanje u poljoprivredi doveli su do salinizacije zemljišta, što je imalo za posledicu postepeno gašenje civilizacije.
Tehnika i tehnologija svojim razvojem poboljšavaju kvalitet života, a udaljavaju se od ekologije i njenih zakonitosti. Otud se javio apsurd: razvoj namenjen čojeku, ugrožava mu život. Naročito poslednjih godina, industrijska revolucija je uzrokovala naj negativnije promene u prirodi. Jedna od njih je zagađivanje. Neka zagađenja koja potiču od hemijskih i nuklearnih odpadaka su smrtonosna. Zagađenja se javljaju na različitim nivoima: ličnom, nacionalnoim i svjetskom nivou.

IZVORI ZAGAĐIVANJA

Izvori zagađivanja životne sredine se najopštije rečeno mogu podeliti u dve kategorije. Jednu čine prirodni izvori zagađivanja, a drugu predstavljaju veštački, često nazivani i tehnogeni ili antropogeni izvori.

IZVORI PRIRODNOG ZAGAĐIVANJA VAZDUHA I VODE

Prirodno zagađivanje vazduha

Kada se govori o zagađivanju životne sredine obično se misli na unošenje škodljivih supstancija u životnu sredinu ljudsksm delatnošću. Međutim, priroda takođe stvara škodljive i otrovne supstancije, često u daleko većoj količini nego čovek svojim aktivnostima (tabela 1). Razlika između prirodnih i izvora koje je stvorila ljudska ruka je ne samo u količini i vrsti zagađujućih supstancija, već i u tome što su prirodno emitovane supstancije uniformno raspoređene i razblažene širom Zemljine kugle. Najveća emisija sumpora je iz okeana, a zatim iz biogenih procesa. Znatne količine se emituju iz vulkana, u ponekim velikim erupcijama direktno u stratosferu. U ovakvim slučajevima emisija može imati ograničene posledice na celu planetu. Fine čestice prašine i sulfatni aerosoli ubačeni vulkanskim erupcijama u stratosferu ostaju tamo duže vreme (vreme depozicije do 5 godina), i mogu dovesti do smanjivanja toplotne energije koja sa Sunca dospeva na Zemlju. Finije čestice se prilikom erupcije vulkana mogu izbacivati na visinu od 40 do 50 km i vazdušnim strujanjima raznositi na velike udaljenosti, čime zagađivanje dobija globalni karakter.Prilikom erupcije vulkana Krakatau na ostrvu između Jave i Sumatre, 26-28. avgusta 1883. godine, dve trećine ostrva odletelo je u vazduh odnoseći oko 20 km³ prašine do visine od 30 km. Tom prilikom poginulo je ili se podavilo 36.000 ljudi.
O razmerama zagađenja na našim prostorima svedoče zapisi savremenika ovog događaja prema kojima je "nekoliko dana u našim krajevima vladao suton i mrak pa se mislilo da je došao "smak sveta". Najsnažnija erupcija do danas, zabeležena je 1815. godine. Aktivnošću vulkana Tambor (Indonezija) u atmosferu je izbačeno više od 100 km³ prašine. Zahlađenje koje je na Zemlji nastalo sredinom pedesetih delom se pripisuje erupcijama vulkana Montspar (Aljaska) i Bezimenaja (Kamčatka) koje su se dogodile u to vreme.
Prirodnim putem nastaju proizvodi kako organskog tako i neorganskog porekla. Najčešći izvori ovih supstancija su biološka aktivnost na kopnu i u okeanima, vulkani, šumski požari i hemijske reakcije u atmosferi. U tabeli 2 dat je pregled najvažnijih zagaćujućih supstancija u vazduhu, izvori njihovog nastajanja i osnovna koncentracija.

Značajan prirodni izvor sumpora je emisija vodonik sulfida. On nastaje pri bakterijskoj redukciji sulfatnih jona, raspadanju organskih supstancija i aktivnošću vulkana. Pojedine kopnene slane vode su poznate kao sulfidne zone, jer se biološkim raspadanjem iz njih oslobaćaju značajne količine vodonik sulfida. Ovaj gas se emituje i iz geotermalnih izvora, obično praćen velikim količinama ugljendioksida. Nastala gasna smeša je veće gustine od vazduha i teži da se zadrži pri tlu, u kom slučaju se mogu dostići velike lokalne koncentracije vodoniksulfida. Najveći izvor biogenog sumpora je emisija dimetil-sulfida iz okeana, koja se procenjuje na više od 30 Tg godišnje. Oksidacijom ovog jedinjenja nastaju sulfati, koji se zatim deponuju mokrim ili suvim taloženjem.

IZVORI ZAGAĐENJA ZEMLJIŠTA

Nedovoljno osmišljeno vođenje procesa u praktičnoj akciji čoveka prouzrokuje pogoršanje kvaliteta zemljišta i njegove plodnosti a neretko može dovesti do trajnog upropaštavanja. Osnovni oblici uništavanja zemljišta su: zasipanje zemljišta štetnim materijama za biljke i za prirodne procese u zemljištu, neadekvatna obrada kojom se podstiče proces erozije, zaslanjivanje i zabarivanje usled nekontrolisanog navodnjavanja, sabijanje usled prekomerne ispaše i upotrebe teške mehanizacije, iznošenje elemenata preko žetve bez adekvatne nadoknade, neopravdano zaposedanje zemljišta građevinskim, industrijskim i infrastrukturnim objektima, nepravilna