Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.
Захваљујући својим великим интелектуалним и стваралачким способностима, наслеђеном искуству, знању и достигнућима, човек је толико усавршио технологију да је у могућности да себи ствара средину у којој ће добро живети. Људска тежња је одувиек била да та средина буде што боља и савршенија. У тежињи да што пре оствари визију таквог живота, човек је прекорачио неке дозвољене границе природне равнотеже. Природни циклуси стварају равнотежу и у њима нема одпадака. Све се разграђује и поново користи. Прoмене у природи дешавају се унутар одређених граница, природни циклуси се настављају без обзира на мање измјене (ерупције вулкана, поплаве, земљотреси и друго).
Није само цивилизација нашег доба неусклађена са природом. Многе цивилизације су нестале због тога. Трагови њиховог постојања остају као порука како о духовној и материјалној култури, тако и о деградацији животне средине. Према најновијим истраживањима сматра се да је цивилизација Маја пропала због сталног крчења шума јер су се на тим местима формирали камењари.У месопомамској цивилизацији технички уређаји и системи за наводњавање у пољопривреди довели су до салинизације земљишта, што је имало за последицу постепено гашење цивилизације.
Техника и технологија својим развојем побољшавају квалитет живота, а удаљавају се од екологије и њених законитости. Отуд се јавио апсурд: развој намењен чојеку, угрожава му живот. Нарочито последњих година, индустријска револуција је узроковала нај негативније промене у природи. Једна од њих је загађивање. Нека загађења која потичу од хемијских и нуклеарних одпадака су смртоносна. Загађења се јављају на различитим нивоима: личном, националноим и свјетском нивоу.
ИЗВОРИ ЗАГАЂИВАЊА
Извори загађивања животне средине се најопштије речено могу поделити у две категорије. Једну чине природни извори загађивања, а другу представљају вештачки, често називани и техногени или антропогени извори.
ИЗВОРИ ПРИРОДНОГ ЗАГАЂИВАЊА ВАЗДУХА И ВОДЕ
Природно загађивање ваздуха
Када се говори о загађивању животне средине обично се мисли на уношење шкодљивих супстанција у животну средину људсксм делатношћу. Међутим, природа такође ствара шкодљиве и отровне супстанције, често у далеко већој количини него човек својим активностима (табела 1). Разлика између природних и извора које је створила људска рука је не само у количини и врсти загађујућих супстанција, већ и у томе што су природно емитоване супстанције униформно распоређене и разблажене широм Земљине кугле. Највећа емисија сумпора је из океана, а затим из биогених процеса. Знатне количине се емитују из вулкана, у понеким великим ерупцијама директно у стратосферу. У оваквим случајевима емисија може имати ограничене последице на целу планету. Фине честице прашине и сулфатни аеросоли убачени вулканским ерупцијама у стратосферу остају тамо дуже време (време депозиције до 5 година), и могу довести до смањивања топлотне енергије која са Сунца доспева на Земљу. Финије честице се приликом ерупције вулкана могу избацивати на висину од 40 до 50 км и ваздушним струјањима разносити на велике удаљености, чиме загађивање добија глобални карактер.Приликом ерупције вулкана Кракатау на острву између Јаве и Суматре, 26-28. августа 1883. године, две трећине острва одлетело је у ваздух односећи око 20 кm³ прашине до висине од 30 кm. Том приликом погинуло је или се подавило 36.000 људи.
О размерама загађења на нашим просторима сведоче записи савременика овог догађаја према којима је "неколико дана у нашим крајевима владао сутон и мрак па се мислило да је дошао "смак света". Најснажнија ерупција до данас, забележена је 1815. године. Активношћу вулкана Тамбор (Индонезија) у атмосферу је избачено више од 100 кm³ прашине. Захлађење које је на Земљи настало средином педесетих делом се приписује ерупцијама вулкана Монтспар (Аљаска) и Безименаја (Камчатка) које су се догодиле у то време.
Природним путем настају производи како органског тако и неорганског порекла. Најчешћи извори ових супстанција су биолошка активност на копну и у океанима, вулкани, шумски пожари и хемијске реакције у атмосфери. У табели 2 дат је преглед најважнијих загаћујућих супстанција у ваздуху, извори њиховог настајања и основна концентрација.
Значајан природни извор сумпора је емисија водоник сулфида. Он настаје при бактеријској редукцији сулфатних јона, распадању органских супстанција и активношћу вулкана. Поједине копнене слане воде су познате као сулфидне зоне, јер се биолошким распадањем из њих ослобаћају значајне количине водоник сулфида. Овај гас се емитује и из геотермалних извора, обично праћен великим количинама угљендиоксида. Настала гасна смеша је веће густине од ваздуха и тежи да се задржи при тлу, у ком случају се могу достићи велике локалне концентрације водониксулфида. Највећи извор биогеног сумпора је емисија диметил-сулфида из океана, која се процењује на више од 30 Тg годишње. Оксидацијом овог једињења настају сулфати, који се затим депонују мокрим или сувим таложењем.
ИЗВОРИ ЗАГАЂЕЊА ЗЕМЉИШТА
Недовољно осмишљено вођење процеса у практичној акцији човека проузрокује погоршање квалитета земљишта и његове плодности а неретко може довести до трајног упропаштавања. Основни облици уништавања земљишта су: засипање земљишта штетним материјама за биљке и за природне процесе у земљишту, неадекватна обрада којом се подстиче процес ерозије, заслањивање и забаривање услед неконтролисаног наводњавања, сабијање услед прекомерне испаше и употребе тешке механизације, изношење елемената преко жетве без адекватне надокнаде, неоправдано запоседање земљишта грађевинским, индустријским и инфраструктурним објектима, неправилна експлоатација рудника и површинских копова и све друге радње које прати незнање и грабежљивост.
Ерозија јесте основни процес деградације земљишта данас на већем делу наше планете. У развијеним деловима света ерозија је потиснута, али су зато тамо процеси контаминације земљишта отпацима и хемијским материјама у великој експанзији. Прави утисак о астрономској висини штете стиче се ако се имају у виду индиректне штете од бујица и поплава које сваке године десеткују доходак у великом броју земаља. Највећа одговорност пада на људе. Парцијалне мере које се спроводе односе се углавном на отклањање последица без праве акције која би била усмерена на отклањање узрока. Нико још није тачно измерио штете на плодном земљишту након ерозија и поплава.
Запоседање земљишта градњом изазива најдрастичније промене на земљишту. Изградњом индустријских, инфраструктурних, комуналних, стамбених и других објеката земљиште се трајно искључује из примарне производње без могућности повратка. Овако захваћене површине су велике, са тенденцијом сталног повећавања. За последњих 40 година на тај начин запоседнуто је 15 милиона хектара плодног земљишта, односно 8 % пољопривредног фонда. Што је још горе, ради се углавном о најплоднијем земљишту.
Експлоатација енергетских и минералних ресурса најчешће доводи до великих деструктивним промена на земљишту. Осим код угља, као важног извора примарне енергије, али и код других енергетских и минералних ресурса ово нарушавање настаје и код подземних и код површинских копова. Код подземне експлоатације долази до слегања тла, појаве пукотина, ерозије и клизања земљишта, а код површинске експлоатације, као продуктивнијег вида коришћења, изазивају се промене којима се потпуно искључује земљиште из примарне производње. Овде спадају угљенокопи, шљункокопи, глинокопи и депоније јаловине и пепела.
У подручјима басена Костолац и Колубара под рударским коповима и јаловином налази се неколико хиљада хектара најплоднијег земљишта. Технологија ископа угља не предвиђа посебно одлагање хумусног слоја, који би касније, приликом рекултивације, био враћен, већ баш тај слој бива депонован први, а преко њега моћне наслаге неактивног материјала. Депоновање јаловине по правилу се врши стихијски. Ради задовољења човекових све већих енергетских потреба гради се велики број брана којима се потапају простране површине плодних поља у долинама река.
Пољопривредна производња, загађивање хемикалијама добија сваке године све веће размере. Земљиште се засипа свакојаким хемикалијама,
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
