Inkvizicija

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz istorije.

Inkvizicija (lat. inquisitio - isleđivanje) je bila ustanova, tokom srednjeg veka u Rimokatoličkoj crkvi čiji je zadatak da isleđuje, sudi i kažnjava ljude koje je crkva smatrala jereticima.

Za inkviziciju smo svi čuli. Čini se da je stvaranje inkvizicije bilo samo pitanje vremena. Preko celog milenijuma, najjače frakcije hrišćanstva proganjale su neistomišljenike i sa njima se razračunavale na najrazličitije načine. Proglasiti ih za heretike bio je jedan od popularnijih metoda.

Od šizme pa nadalje katolička crkva je postala najjača u Evropi, te nije ni čudo da se u okviru katolicizma i kažnjavanje neistomišljenika razvilo do takvih nivoa. U Katoličkoj enciklopediji iz 1919. stoji rečenica koja navodi kako je inkvizicija osnovana, jer je početkom 13. veka „hrišćanstvo bilo veoma ugroženo jeresi“. Sekte poput Katara dezignirane su kao instance koje su „ugrožavale“ hrišćanstvo. Vreme je bilo i da se ta „pretnja!“ otkloni .

U početku, inkvizicija je bila „episkopalna“ t. „biskupska“, ustanovljena papskom bulom iz 1184, kada je papa želeo da se bori protiv Katara na jugu Francuske. Nije bila centralizovana, i biskupi (episkopi) svoje „svete dužnosti“ obavljali su tamo gde je to bilo potrebno. Iz ove ad hoc/portabl verzije inkvizicije razvila se i vremenom tzv. papska inkvizicija - početkom 13. veka. Sada je crkva krenula da trenira inkvizitore. LJudi su selektovani na osnovu svojih političko-religijskih ubeđenja (što dogmatičniji, to bolje) i trenirani da postanu profesionalni lovci na jeres. U ime Boga. Milostivog.

Još uvek nije inkvizicija bila onakva kakvom je danas znamo. Tek par decenija po izdavanju serija papskih bula, kojom je osnovana zvanična papska inkvizicija, inkvizitori su krenuli sa mučenjem, a i tada je to mučenje bilo „ograničeno“ na određene metode kojima žrtva ipak preživi (pretpostavljamo da za ovo možemo biti zahvalni nečijem grotesknom shvatanju „milostivosti“). Papa Inoćentije Četvrti, 15. maja 1252. izdao je bulu „Ad extirpanda“, kojom je relativno precizno definisao do kakvog mučenja sme doći: nije smelo doći do gubitka života ili uda, a inkvizitor je morao da bude „siguran“ da je žrtva stvarno heretik (kako se do takve sigurnosti dolazilo, nije najjasnije). Kazne su bile zatvorske, kao i ekskomunikacija, posle koje je „heretik“ bivao prepušten civilnoj „legislativi“. Kad je trebalo ubiti, crkva je svoje ruke održavala čistim tako što je heretike davala civilnim vlastima na pogubljenje, omogućavajući hrišćanskim apologetima divljanje.

Inkvizicija kakvu viđamo u filmovima nastala je kasnije. To je Španska inkvizicija 15. veka, odakle znamo i čuvenog Torkemadu. Po svemu što danas znamo o religiji, ono što smo viđali u filmovima je najverovatnije „mekana“ verzija istrebljivanja jeresi.

Nastanak i razvoj inkvizicije

Ideja o tome da onaj koji se protivi religiji treba da bude silom kažnjen, gotovo je stara koliko i samo hrišćanstvo Već 385. godine n.e. surovi car Maksim mučio je i ubio jeretika Priskilijana i neke od njegovih sledbenika U srednjem veku, od 476. godine do 1000., progoni jeretika izgleda da su prestali, ali tokom kasnijih stoleća srednjeg veka, ponovo su oživeli i bili su usavršeniji. Kada je krenuo religiozni pokret Albižana u Južnoj Francuskoj. Katolička crkva se suočila sa krizom. Zato je papa tamo morao da pošalje svoje trupe kako bi potpuno uništile jeretike, ali je uskoro shvatio da oni nisu iskorenjeni već su samo oterani u ilegalu. Tada je odlučeno da je neophodno uposliti specijalne ljude za to, i tako je prvi put došlo do papske Inkvizicije. Za taj zadatak odabran je dominikanski monaški red, red koji je propovedao protiv jeresi. Dominikanci su bili poznati kao "božji goniči". U istom periodu nastale su i prve pravne regulative protiv jeresi, i smrt spaljivanjem bila je prihvaćena kao način rešavanja sukoba sa neposlušnim jeretikom.

Početak rada inkvizicije vezuje se za ličnost pape Grgura IX (1227-1241). Najzloglasnija je bila tzv. Španska inkvizicija o čemu će biti više reči kasnije u radu. Godine 1232. on je poslao inkvizitore u Francusku pod izgovorom da tamošnji episkopi imaju suviše drugih obaveza i zato ne mogu da se potpuno posvete borbi sa jereticima. Okosnicu inkvizicije činili su oduvek dominikanci „koji dobro znaju da ubeđuju otpale od Crkve". Isleđivanje jeretika, i uopšte osumnjičenih, pomagala je državna vlast. U početku, inkvizicija nije bila organizovana po teritorijalnom principu, nego je delovala po potrebi. Kasnije će ovo sudstvo biti organizovano po oblastima.

Već krajem trinaestog veka, papska Inkvizicija razvila je sistem dosijea i službenika, a njegova je ruka postala ozloglašena i dugačka, tako da je već samo ime Inkvizicije svim ljudima počelo da uteruje strah u kosti. Potpuno nezavisna, Inkvizicija je imala svoje zatvore, i svoje aktivnosti koje su bile obavijene tajanstvenošću. Papa je sankcionisao upotrebu mučenja 1252. godine . Inkvizitoru je bilo dozvoljeno da zadrži ono što je posedovala žrtva – sve što je imala bilo joj je oduzeto odmah po hapšenju. Odbrana nije bila dopuštena, a imena tužilaca su držana u tajnosti. Sve to su bile osobine koje su karakterisale i špansku Inkviziciju, ali ona ih je razvila do najviše moguće sadističke, savršenosti.

Papa Inoćentije IV je 15. maja 1252. izdao papsku bulu pod nazivom Ad exstirpanda koja je eksplicitno dopuštala upotrebu mučenja pri iznuđivanju priznanja od navodnih jeretika tokom inkvizicije, i eksplicitno praštala praksu ubijanja povraćenih „jeretika“, spaljivanjem na lomači. Bula je ustupala državi deo imovine, konfiskovane od osuđenika.

Inkvizitori su najpre dolazili u neko mesto i prvo su pozivali jeretike i osumnjičene na pokajanje, prikupljali su njihova imena. Sud je imao beležnika - notara, savetnike, čuvare zatvora, branioce. Optuženi ili osumnjičeni nije znao imena svedoka koji svedoče protiv njega. On je jednostavno morao govoriti istinu i imena saučesnika. U cilju istrage pribegavalo se mučenju. Najčešće kazne bile su: oduzimanje imovine i svih prava ne samo okrivljenog već i njegovih srodnika; potom je optuženi stavljan u zatvor. Uporni jeretici su osuđivani na smrt, i to spaljivanjem na lomači. Oni koji bi se pokajali bili su zadavljeni a potom spaljeni. Tela umrlih jeretika su otkopavana a potom spaljivana. U praksi, uzalud je bilo žaliti se na donetu presudu inkvizicije. Ličnost samog inkvizitora bila je neprikosnovena; inkvizitor je sebe smatrao odgovornim jedino papi; na sud je mogao izvesti i duhovne autoritete veće od sebe.