Funkcionisanje svetskog tržišta i svetske privrede

S A D R Ž A J
UVOD 3
1 FUNKCIONISANJE SVETSKOG TRŽIŠTA I SVETSKE PRIVREDE 4
1.1 Delovanje zakona vrednosti na svetskom tržištu 4
1.2 Globalizacija svetske privrede 5
1.3 Novo ekonomsko jedinstvo sveta 7
1.4 Nastanak novog svetskog ekonomskog poretka 8
1.5 Forme funkcionisanja svetskog tržišta u globalnoj svetskoj privredi 10
1.5.1 Robni aranžmani 10
1.5.2 Tržište kapitala 11
1.5.3 Ulaganja u inostranstvu kao činioci globalizacije svetskog tržišta 11
1.6 Međunarodne ekonomske integracije 12
1.7 Uticaj transnacionalnih korporacija u konstituisanju svetskog tržišta danas 13
1.8 Naučno tehnički proces i nove tendecije u funkcionisanju svetskog tržišta u u slovima globalizacije 15
ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 17


UVOD

Analiza funkcije novca kao svetskog novca pokazala je da se robna razmena ne vrši samo unutar granica jedne zemlje, već da se ostvaruje i između različitih zemalja. Sa tog stanovišta privrede se dele na autarhične i otvorene privrede. Autarhična privreda je ona gde se razmena robe odvija unutar granica date (jedne) zemlje. Takvih privreda danas gotovo više nema, jer niti jedna zemlja nije više dovoljna sama sebi. Otvorena privreda je ona gde zemlja svoju robu razmenjuje i sa drugim zemljama. Proces proširenja razmene između različitih zemalja naročito je intenziviran nastankom i razvojem krupne kapitalističke robne proizvodnje. Tada dolazi do pojave međunarodne robne razmene, do međunarodne podele rada, do nastanka svetskog tržišta i svetske privrede.

Različit raspored prirodnog bogatstva u svetu (plodna zemlja, rude, nafta, šume i sl.) predstavljao je jedan od prvih uzroka specijalizacije zemalja u proizvodnji (podele rada) i na toj osnovi pojave međunarodne razmene. Zatim, razvoj krupne kapitalističke robne proizvodnje i afirmacija profita kao osnovnog pokretačkog motiva poslovanja, takođe uslovljava proširenje razmene i izvan granica nacionalne privrede (proširenje nacionalnog tržišta radi brže i efikasnije prodaje robe, kupovine jeftinijih sirovina, energije, radne snage i sl. i time ostvarivanje većeg profita) čime nastaje međunarodna razmena i svetsko tržište.


1 FUNKCIONISANJE SVETSKOG TRŽIŠTA I SVETSKE PRIVREDE

Nastankom i razvojem kapitalizma nastaje i razvija se svetsko tržište. Prerastanjem manufakturne u industrijsku proizvodnju javlja se potreba za širenjem unutrašnjeg (nacionalnog) tržišta. Proces industrijalizacije proizvodnje dovodi do produbljivanja podele rada, do specijalizacije, ubrzava razvoj proizvodnih snaga, dovodi do masovne i serijske proizvodnje, tako da unutrašnje tržište postaje preusko. S druge strane, uvećanje kapitala i težnja za ostvarivanjem što većeg profita i profitne stope, nameće potrebu traženja novih izvora sirovine i energije, jeftine radne snage, novih tržišta za proizvedenu robu itd, tako da unutrašnje tržište postaje preusko i ono se sve više širi. Svetsko tržište predstavlja skup odnosa ponude i tražnje koji se uspostavljaju između robnih proizvođača iz različitih nacionalnih ekonomija. Svetsko tržište nije homogeno. Ono se menja sa razvojem proizvodnih snaga, kao i obrnuto, razvojem svetskog tržišta produbljuje se međunarodna podela rada i specijalizacija te ubrzava razvoj proizvodnih snaga društva. Time proces stvaranja svetskog tržišta dovodi do stvaranja svetske privrede kao određenog totaliteta, što je posebno izraženo u periodu posle Velike ekonomske krize i Drugog svetskog rata.



1.1 Delovanje zakona vrednosti na svetskom tržištu

Zakon vrednosti ispoljava se na svetskom tržištu u obliku svetske cene proizvodnje koja se formira posredstvom konkurencije i seljenja svih robnih proizvođača koji posluju na svetskom tržištu, odnosno učestvuju u svetskoj privredi. Jer, cena uključuje osamostaljivanje robne vrednosti u novcu i pretvaranje tržišne vrednosti u cenu proizvodnje; i dalje, posredstvom procesa svetske konkurencije - pretvaranje „nacionalnih prosečnih profitnih stopa" u zajedničku, svetsku prosečnu profitnu stopu, tj. pretvaranje „nacionalnih cena proizvodnje" u svetsku cenu proizvodnje. Ta se cena formira na svetskom tržištu pod uticajem konkurencije, uz učešće svih zemalja koje se javljaju kao proizvođači (prodavci) odnosno potrošači (kupci) date vrste robe ili usluga u okviru iste ili različitih proizvodnih grana. To znači da u osnovi svetske cene, koja se formira u procesu razmene na svetskom tržištu, ne leži odnos ponude i tražnje, nego vrednost koju determiniše prosečno, društveno potrebno radno vreme, nužno za njenu proizvodnju. „Ovo, internacionalno društveno-potrebno radno vreme određuju internacionalni uslovi proizvodnje i internacionalna produktivnost i intenzivnost rada, što se formira kao prosek različitih nacionalnih uslova proizvodnje i različitih nacionalnih produktivnosti i intenzivnosti rada.“

Prilikom realizacije robe na svetskom tržištu (formirana svetska cena), svaka zemlje realizuje u dobijenom ekvivalentu - svetskom novcu, svoj rad samo u onoj meri u kojoj on dobija internacionalno društveno priznanje, kao internacionalni društveno priznati rad, čiju meru ne određuje zemlja sama, nego sve zemlje učesnice u svetskoj razmeni. Društvo se neprestano razvija, revolucionišu se proizvodne snage, menjaju se načini proizvodnje, pa u skladu s ovim se menjaju i forme društvene ocene individualnog (nacionalnog) utrošenog rada. Usled sve intenzivnije trgovinske razmene između zemalja sveta, proces formiranja jedinstvene internacionalne vrednosti roba i njenog konkurencijom preobraženog oblika - svetske cene proizvodnje, neprekidno se odvija.



1.2 Globalizacija svetske privrede

Naročito nova naučno-tehnološka revolucija (informatička tehnologija) jača međunarodnu podelu rada i sve veću međuzavisnost pojedinih zemalja, što uslovljava da svetska trgovina, kao i međunarodno kretanje kapitala i radne snage postanu sve važniji faktori privrednog razvoja. Savremenu svetsku privredu karakteriše internacionalizacija kapitala i proizvodnje (dominacija transnacionalnih i multinacionalnih kompanija), snažno prisustvo države u privredi, te globalizacija svetske privrede. Naime, ocenjuje se da ranije procese ekonomske integracije u svetskoj privredi danas zamenjuje proces globalizacije svetske privrede. Taj proces čini formiranje Severnoameričke unije (SAD, Kanada i Meksiko), Evropske unije (Zapadno-evropske zemlje) i Istočno-azijske unije. Između njih se odvija proces borbe za dominaciju u svetskoj privredi i na svetskom tržištu. Sve to podstiče proces internacionalizacije kapitala i proizvodnje, što je u logici oplodnje kapitala. Jer u prirodi je kapitala širenje, prevazilaženje nacionalnih okvira i težnja ka svetskoj dominaciji. Ovi procesi su naročito intenzivirani počev od 70-ih godina ovog veka.

Klasična međunarodna podela rada doživljava bitnu transformaciju. Ona se danas odvija kroz intrakompanijsku i interkompanijsku međunarodnu podelu rada transnacionalnih kompanija, kao i kroz industrijsku kooperaciju, fuziju i sl., što pretežno ostvaruju same korporacije. Ti procesi dovode i do novih odnosa u svetskoj privredi. Oni, na jednoj strani, dovode do stvaranja i jačanja razvijenih „centara", a, na drugoj strani, dovode do nerazvijene „periferije u svetskoj privredi". Time kapital, iako nosi nacionalno obeležje, po mnogo čemu je integrisan u svetski reprodukcioni lanac kapitala preko transnacionalnih kompanija.

Često se savremena svetska privreda označava kao privreda transnacionalnih korporacija. Ocenjuje se da od 80-ih godina ovog veka transnacionalne kompanije kontrolišu preko 50% svetske proizvodnje, 2/3 svetske trgovine i 3/4 međunarodnog transfera tehnologije, s tendencijom daljeg porasta.

Novinu savremene svetske privrede čini kretanje u trouglu: Zapad-Istok-Jug, gde su promene evidentne i brze po svojim efektima, složeni procesi tranzicije u zemljama Istočne Evrope i novim državama nastalim raspadom SSSR-a. Težište interesovanja gotovo svih zemalja sveta prebacuje se sa ideološko-političkog i vojnog kompleksa na ekonomsko-tehnološki razvoj. Zavisnost u svetskoj privredi sve više se uspostavlja preko novih tehnologija i finansija (izvoz kapitala i proizvodnje) na osnovu čega se uspostavlja nova matrica zavisnosti i dominacije. Imperativ napretka čini razvoj nauke i tehnologije (informatička tehnologija , telekomunikacije, biotehnologija, genetski inženjering itd.). Tako dostignuća ove naučno-tehnološke revolucije ubrzavaju proces globalizacije svetske privrede i dovode do jačanja međuzavisnosti u svetskoj privredi i na sveskom tržištu. naravno, ova međuzavisnost je različita za različite zemlje. Razvijene zemlje koje su se izdvojile snagom svojih tehnoloških dostignuća i raspoloživog finansijskog kapitala, faktički upravljaju ukupnim razvojnim procesima u svetu, čime određuju tempo i procese društveno-ekonomskog razvoja zemalja u razvoju bivših socijalističkih zemalja.


1.3 Novo ekonomsko jedinstvo sveta

Navedeni i slični problemi savremene svetske privrede usporavaju razvoj, kako nerazvijenih, tako i razvijenih zemalja (ravnoteža u međunarodnoj ekonomskoj razmeni, prezaduženost, nemogućnost otplate dugova, ekonomski problemi, nezaposlenost, međunarodni terorizam, militarizam i sl.), zbog čega se neminovno nameće potreba za uspostavljanjem novog međunarodnog ekonomskog poretka (nova međunarodna podela rada, podsticaj razvoja nerazvijenih, uklanjanje barijera za pristup nerazvijenih zemalja svetskom tržištu: carine, kvote, standardi itd).

To nalaže potrebu izmene postojeće ekonomske situacije i stvaranje svetskog ekonomskog jedinstva na novoj, uravnoteženijoj (skladnijoj) osnovi. Obezbeđenje novog ekonomskog jedinstva sveta zahteva pre svega ubrzani industrijski razvoj nerazvijenih zemalja i prilagođavanje privrednih struktura razvijenih i nerazvijenih zemalja novoj međunarodnoj podeli rada. To podrazumeva stvaranje takvih uslova u svetskoj privredi i na svetskom tržištu u kojima će zemlje moći da pođu onim putevima privrednog razvoja koji najbolje odgovaraju njihovim ekonomskim mogućnostima i širim društvenim potrebama. Privredni razvoj nerazvijenih zemalja doprinosiće, putem povećanja kupovne moći i apsorpcionih mogućnosti tržišta, daljem razvoju industrijski razvijenih zemalja. Nova međunarodna podela rada podrazumeva da nerazvijene zemlje proizvode i finalne industrijske proizvode, radi supstitucije uvoza, kao i proizvodnju za izvoz primarnih proizvoda, sve u odgovarajućoj kombinaciji koja će voditi računa o specifičnostima i potrebama svake zemlje. Da bi se nerazvijene zemlje osposobile za ovakav razvoj i podelu rada, neophodno je na nivou svetske zajednice obezbediti odgovarajući transfer nauke i tehnologije iz razvijenih u nerazvijene zemlje, zbog čega velika odgovornost pada kako na razvijene zemlje, tako i na svetsku zajednicu kao celinu, pri čemu politika oslanjanja na sopstvene snage treba da ima prioritetni značaj.