Emocionalni život u adolescenciji

Садржај


1. Емоционални живот у адолесценцији-увод
• Развој и нове снаге у адолесценцији
• Овладавање агресијом
• Ризично понашање

2. Лични идентитет-криза идентитета
3. Односи са родитељима
4. Односи са вршњацима
5. Социјални утицаји и когниција-разумевање социјалних односа
6. Телесне промене-слика о себи и самопоштовање
7. Депресија код адолесцената







1. Емоционални живот у адолесценцији-увод



Адолесценција означава период између детињства и зрелости, период транзиције, у коме се младе особе налазе на прагу значајних промена, које ће их полако увести у свет одраслих. Оно што је занимљиво, када је о овом развојном периоду реч, јесте да је он углавном дефинисан оним што он није: адолесцент више није дете, али није још ни одрасла особа, незрелост детињства је превазиђена, а изазови и могућности одраслог доба још нису остварени. Стално експериментисање са новим улогама и полако напуштање старих улога неке су од основних одлика овог периода, који многи називају добом бунтовништва, добом супротстављања сваком ауторитету или добом неопредељених и збуњених особа. Промене које се дешавају у овом периоду изузетно су значајне за даљи развој особе, а уколико се у овом периоду не заврше успешно развојни задаци, касније може да дође до лошег прилагођавања улози одраслог. Изузев развоја у прве две године живота, адолесценција представља период најбржих и највећих промена у човековом животу. Адолесцент је свестан тих великих и важних промена и реагује снажно емоционално на њих. Детињство је било период “стварања веровања” од стране одраслих под њиховом супервизијом. У адолесценцији млади се по први пут сами суочавају са стварним изазовима. За велики број младих одрастање je врло напоран процес. Понекад неки од њих застану преплашени и немоћни да би кренули даље. Док други лагано прелазе препреке на путу, они који мисле да то никад неће моћи да ураде постају уплашени. Тешкоће с којима су суочени – врло често наилазе на неразумевање родбине, пријатеља, наставника. Осећају беспомоћност, безвредност,
потиштеност...чини се да решење не постоји. Емоционални развој у адолесценцији обележава трагање за емоционалном подршком ван породичних оквира. Родитељи у овом периоду престају да буду једини извор сигурности и емоционалне размене, адолесцент започиње процес психолошког одвајања од родитеља и постизања аутономије и ван породице тражи емоционалну подршку и прихватање: међу вршњацима и партнерима. Њихови проблеми су школски неуспех,тешкоће и трагични догађаји у животу вршњака,одсутност или губитак родитеља, неслагање мајке и оца, занемаривање и злостављање од чланова породице, промена школске средине, будућност, љубав, упознавања и остављања ,потрага за идентитетом, смисао живота…Питање вреди ли све то, очај и усамљеност које осете појединци понекад резултира одлуком да одустану. Никоме ништа не говоре. Повлаче се и дуго размишљају…



• Развој и нове снаге у адолесценцији

Раст осећаја за себе. Свет адолесцената се драматично проширује на мноштво нових подручја. У исто време се догађа огромна метаморфоза тела детета у тело скоро одрасле особе. Одрасли свет, који увек изгледа да је у далекој будућности, сада је, делом, ту. Адолесценција је дугачко прелазно раздобље, и унутар њега се догађају драматичне телесне, емоционалне, интелектуалне и друштвене промене. Коначно, адолесцент мора све самосталније одржавати раст осећаја за себе и унутрашње стандарде јер из света породице прелази у свет образовања, посла или обоје.




• Овладавање агресијом

Када деца постају већа и снажнија, потреба за контролисањем агресије постаје од веће важности. Адолесценти експериментишу са агресијом на различите начине – неки путем спорта и организованих активности, неки путем туче, неки путем крађе, а неки чак путем употребе оружја. Опасна агресија има корене у ранијем детињству. Али, уз велику негу, добро постављене границе и вежбање регулације степена активности, свако дете може научити како да канализује ту агресију.



• Ризично понашање

Ризично понашање. Иако је особина адолесценције, ризиковање може постати опасно и зато је у случају таквог непожељног понашања потребно брзо деловати. Оно сигнализира могућу тешкоћу и проблеме са самодисциплином и саморегулацијом. Многи адолесценти се предају дрогама као начину стабилизовања расположења или укљањања осећаја социјалне нелагоде. Све то захтева пажњу и обухватни програм третмана. Многи тинејџери се служе алкохолом због истих разлога као и да експериментишу.














2. Лични идентитет-криза идентитета



Процес формирања идентитета је крупан развојни корак, који зависи и од начина на који је особа решила све предходне развојне задатке и који се одвија постепено, кроз многобројне успоне и падове. Ако и помислимо да им је ТВ дневник одбојан, то не значи да су имуни према информацијама о важним проблемима у заједници и да не предвиђају властиту будућност. То је период када је необично важно стабилно и подржавајуће окружење. Средина, међутим, не показује одговарајуће поверење у младе. Назива их незрелима, неискуснима, арогантнима, неодговорнима...можда тек као резултат искривљене перцепције и туторства које им одрасли намећу. Сматра се да је проналажење или грађење личног идентитета најважнији процес у периоду адолесценције. Под појмој идентитета углавном се подразумевају одговори на питања као што су '' Ко сам ја?'', ''Колико вредим?'', ''Где припадам?'', ''Какав желим да постанем?'' итд. У адолесценцији наступају и значајне психолошке промене. Пре свега, треба истаћи интелектуални развој. Адолесцент жели да утврди које су и колике његове способности и да упореди себе са другима. Његов идентитет изграђује се и на процени сопствених интелектуалних способности. Од те процене и поређења са другима зависи осећање самопоуздања и сигурности у себе или, пак, осећање мање вредности. Успешно превладати завршну фазу приликом изградње личног идентитета, постати комплетан и свој, волети се и прихватити, не иде увек једноставно и лако. Хоће ли адолесцент доживети кризу идентитета зависи и од породичне атмосфере у којој је растао. Породица која даје подршку и не ствара превелику панику око појединих проблема с којима се сусрећу олакшаће адолесценту пролазак кроз кризу. Породица која превише веже дете уз себе или опет с друге стране, претерана небрига, добар су темељ за стварање несигурности која се највише истиче у добу адолесценције. Најчешће се осећај несигурности јавља кад се млада особа суочава са друштвом.-Ако изградим своје мишљење испашћу глуп-у таквом ставу се најчешће очитавају друштвени страхови. Детињство и адолесценција чине дуго раздобље, у којем особа постиже прогресивну самосталност. Свако се биће рађа са наследном основом о којој ће његова судбина зависити само делимично. Она ће зависити и о биолошком и психодинамичком развоју, као и о утицајима социо-културне и економско-интелектуалне околине.







3. Односи са родитељимa



Један од најважнијих задатака у адолесценцији, неопходан да би се прешло из периода детињства у период зрелости, јесте психолошко одвајање од родитеља. Родитељи у овом периоду имају улогу некога ко валидира промене које настају иуказују адолесценту на могуће правце развоја. Само у атмосфери прихватања од стране родитеља, адолесценти могу да експериментишу са новим улогама и вредностима, да доносе важне одлуке и на тај начин постепено постају аутономни у односу на родитеље. Период адолесценције обично се назива бурним периодом, ''лудим годинама'', или како неки користе синтагму ''друго рођење''. Али тај период је некад буран и драматичан како за адолесцента тако и за родитеље. Слобода за којом адолесцент тежи често је само слобода од родитељске контроле. Адолесцент жели сам да одабере друштво, жели да пуши, да конзумира алкохол у све већим количинама, да слуша прегласну музику, да се враћа кући кад то пожели. Наравно ту постоји главна препрека за адолесцента-родитељи. Родитељима није јасно како дискотеке почињу да раде у 23 часа а некада је то било у 20 часова, не слажу се често са одевањем своје деце, нарочито женске и често налазе примере за поређење из ''комшилука''. Мада већина родитеља се највише боји лошег друштва и деликвенције, алкохолизма, дроге а данас и сиде.
То је период када адолесцент одбацује ауторитете, одбија родитељску контролу а зближава се са вршњацима. Међутим, иако показују отпор према родитељској бризи и надзору, и даље желе подршку своје породицe.








4. Односи са вршњацима



Прелаз од детињства до адолесценције обележен је важним променама у друштвеном животу: животни простор се шири, адолесценту је сада доступно више улога него раније, он улази у неке области живота које му нису биле познате раније, породица престаје да буде једини референтни оквир. У периоду адолесценције, младе особе су суочене са новим улогама, односима и друштвеним ситуацијама које захтевају другачије социјалне вештине од оних које су им биле потребне у ранијим узрастима. У усвајању и овладавању тим способностима кључну улогу има група вршњака као нови референтни оквир, који је подједнако важан, често и важноји од родитељског. У оквиру групе вршњака адолесцент може да експериментише са разним улогама и да не осећа анксиозност и претњу због тога. Вршњачка група је важна као референтна група, тј. ослонац за адолесцента у његовом трагању за идентитетом и као увод у хетеросексуално понашање. Вршњаци такође служе као извор валидације за нека важна, али у исто време и пробна веровања и вредности. Вршњачка група у почетку служи превазилажењу осећања усамљености и пружа могућност упознавања нових пријатеља и проширивања круга познанстава, а касније постаје важна зато што што пружа адолесцентима осећање припадности, поверења и подршке, емоционалне сигурности, самопоуздања, могућност да се буде популаран и признат. Вршњаци такође утичу на формирање слике о себи и помажу адолесценту да дефинише своја уверења, вредности и циљеве. Оно што се у периоду адолесценције мења је значај вршњачке групе, као и њена структура: од везаности за гомилу, постепено се прелази на везаност за мањи број пријатеља са којима су односи сада више интимни и блиски. Промена структуре групе значи и промену квалитета пријатељстава у адолесценцији. Адолесценти наводе да се у овом периоду код њих мења квалитет односа са вршњацима, тј. пријатељства у овом периоду постају искренија и чвршћа. Многи адолесценти наводе да у том периоду имају чак мање пријатеља него раније али да је квалитет пријатељства бољи. Утицај и значај групе вршњака опада током адолесценције, пошто се током одрастања појављује потреба за самосталношћу, идентитет постаје све стабилнији, особа постаје сигурна у себе и није јој више неопходно одобравање и сигурност коју вршњаци пружају. Такође, при крају адолесценције, појављује се и потреба за интимношћу и интимном разменом са малим бројем људи, тако да је и то разлог зашто вршњачка група губи свој утицај.




5. Социјални утицаји и когниција -разумевање социјалних односа



Социјална когниција представља начин на који размишљамо о другима и о себи, тј. начин на који сазнајемо свет око себе. Овај појам у основи садржи предпоставку да са узрастом деца и адолесценти стичу све сложеније когнитивне вештине и социјалне стратегије да би разумели међуљудске односе и проблеме који се у тим односима појављују. Социјални и културни утицаји у огромној мери утичу на збивања између десете и двадесете године живота. У неким ранијим друштвима проблеми адолесценције у данашњем смислу нису ни постојали. Деца су у узрасту од 11 или 12 година преузимале обавезе одраслих, будући позив био им је одређен очевим позивом. Није било ни времена ни услова да се млади баве питањима ''Ko сam ja?'', ''Шта желим да постанем?'' итд. Адолесценција какву данас знамо резултат је не само физичког,и психолошког развоја већ и социјалних и културних услова. Она није иста у свим деловима света, у великим и малим градовима, селима итд. И не садржи увек исте проблеме.







6. Телесне промене-слика о себи и самопоштовање



Телесна слика обухвата представе, осећања и ставове према властитом телу. У том процесу значајну улогу играју реакције особа из околине на промењен изглед адолесцента, социјално поређење с вршњацима и друштвени стандарди физичког изгледа. Ове промене су веома значајне пошто утичу на начин на који адолесценти опажају себе у овом периоду, тј. на слику коју имају о себи. Будући да је за идентитет у адолесценцији и за слику о себи важан континуитет, адолесценти су суочени са проблемом како да новонастале промене уклопе у постојећу слику о себи, тако да би се осећали адекватно. Најупадљиви је нагли раст висине и тежине који често доводи до тога да се адолесцент осећа незграпно и неспретно у покушајима да се прилагоди новонасталим променама. Бројна истраживања показују да су адолесценти веома осетљиви на телесно Ја, поготово ако се та промена не поклапа са оним што се у датој култури сматра пожељним изгледом. Тек касније, у периоду позне адолесценције, адолесценти описују себе кроз неке инелектуалне, социјалне и емоционалне категорије, пбично пожељне. Увремењеност телесних промена је још један важан фактор који утиче на начин на који се слика о себи формира у овом периоду. Истаживања показују да су дечаци који се касније развију, мање популарни међу вршњацима, мање привлачни супротном полу и мање сигурни у себе од оних који су се развили раније. За разлику од њих, девојчице, које се развијају прерано имају проблема у адаптацији и често су несигурне и повучене, иако их средина прихвата. Неувремењеност има више импликација за дечаке него за девојчице будући да дечаци који се касније развијају одступају у већој мери од стереотипа о снажном мушкарцу који је доминантан у већини култура. За разлику од њих, девојчице које се касније развијају, уклапају се у стереотип о нежним и слабим женама и због тога имају мање проблема у прилагођавању.




7. Депресија код адолесцената



Када размишљамо о деци или младим људима, обично нам се пред очима ствара слика сретних, веселих и безбрижних појединаца. Живот нас, нажалост, понекад доводи до болног сазнања да и млади људи могу патити од депресије. Депресија је осећај безнађа и очаја који блаже и краткотрајније, или понекад интезивније и дуготрајније, превлада над другим осећајима појединаца. Један је од симптома реакције на угрожавајуће животне промене којима се особа не успева прилагодити. Депресија умањује способност концетрације, читања, писања, комуникације. Ментални процес је успорен због заузетости превладавајућим осећајем патње. Губи се самопоштовање што доводи до сталног преиспитивања властите вредности. Почиње повлачење од других због страха одбацивања од стране тих других, иако за то можда нема правог разлога. Повлачење доноси усамљеност и продубљује осећај безвредности. Особе постају преосетљиве према речима и делима других. Бес због осећаја властите безвредности може произвести бес према другима.








Литература:
“Останите повезани са својим тинејџером”, Michael Riera, у издању Осварења, 2004.