Emil u prosvetiteljstvu

Различита гледишта у области васпитања и образовања, још од периода хуманизма и ренесансе, окрећу се детету као центру педагошких и друштвених збивања. Критикујући средњовековни утицај цркве и религијских стега, као и схоластички начин образовања, којим се гуше дечији природни потенцијали и способности а намећу сувишна и бескорисна знања, педагошка и друштвена стварност се почиње окретати детету, човеку, истичући гледиште о човеку као мерилу свих ствари, чиме се се изражава вера у човекову доброту, у његове природне могућности и способности, а пажња се усмерава и на начине и методе којима ће се омогућити свестрани развој сваког појединаца а тиме и општи човечански прогрес.

У овом периоду, у делима и практичним делатностима филозофа и мислилаца у земљама Европе (Еразма Ротердамског у Италији, Томаса Мора у Енглеској, Хуана Луиса Вивеса у Шпанији, Франсоа Раблеа, Мишел де Монтења у Франциској) све се више истиче природа детета, његови урођени потенцијали и радозналост, као и важност планирања и организовања васпитних поступака, којима ће се омогућити испољавање и подстицање човекове природе. Оваква схватања и гледишта, која у центар педагошких и друштвених збивања стављају човека, односно дете, његову природу, индивидуалност даље ће се развијати а свој велики утицај на целокупну друштвену стварност ће пре свега остварити у 18. веку у периоду просветитељства.

УВОД 3
1 Просветитељство и педагогија 4
2 Просветитељски циљеви образовања у Русоовим делима 6
3 Емил у просветитељству 8
3.1 Породично и природно васпитање 10
3.2 Индивидуализација образовања 11
ЗАКЉУЧАК 15
ЛИТЕРАТУРА 18