Carine, devizni kurs i kurs dinara

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.


Cilj ovog rada je da na što jednostavniji način objasni pojam carina i delovanje deviznog finansijskog tržišta, razloge njegovog postojanja, da ukaže na neke pojave koje to tržište prouzrokuje u društvu,pojasniće pojam deviznog i dinarskog kursa i posebno pojasniti funkcionisanje deviznog tržišta u našoj zemlji a sve to uz pomoć dostupne stručne literature i nekih ličnih zapažanja i razmišljanja.
Ova tema predstavlja posebnu oblast mog interesovanja zato što sam bio neposredni svedok i učesnik katastrofalne inflacije u zadnjoj deceniji prošlog veka u Srbiji, kada su se iz sata u sat pratila kretanja deviznih kurseva, kada su se dinari dobijeni zaradom kod zaposlenih gotovo istovremeno menjani za čvrstu valutu npr. nemačka marka, američki dolar, švajcarski franak. U ulicama se nalazilo na desetine dilera preprodavaca nudeći prodaju ili kupovinu tj. zamenu deviza za dinare uz odgovarajuću proviziju. Postojali su državni dileri koji preprodaju deviza radili za potrebe državnih institucija. Problemi i pojave u tom periodu su tražili neposredno razjašnjenje.
Odabrana tema i izrada ovog rada mi je omogućila da dam odgovore na mnoga tada postavljanja pitanja.

POJAM CARINA

Počeci carinske službe u Srbiji datiraju od maja meseca 1804. godine, kada je Karađorđe Petrović na Ostružnici kod Beograda ustanovio carinarnicu (đumrukanu) sa skelom. Prihod od ove carinarnice išao je komandantu topčiderske vojske koji ga je koristio za plaćanje vojnih potreba obezbeđivanih iz Srema. U septembru 1805. godine otvaraju se novi carinski prelazi: zabreški, šabacki i mitrovački, a u decembru iste godine poslati su carinici na nove prelaze dunavske i moravske. Znači, carina kao instrument naplate za uvoz, izvoz i prevoz robe poznata je još od osnivanja države i sa njom je u neraskidivoj vezi do današnjeg dana. Jedan od pionira carinske sluzbe kod nas bio je i Vuk Stefanović Karadžić. On je u proleće 1811. godine postavljen za upravnika carinarnice u Kladovu.
Prema podacima sa kojima raspolažemo, carina je bila jedna od prvih Državnih službi uspostavljenih u Srbiji posle Drugog srpskog ustanka. Dana 21. decembra 1833. godine (2. januara 1834. godine po novom kalendaru), beogradski vezir u prisustvu turske vojske, lično je predao beogradsku carinarnicu knezu Milošu Obrenoviću. Posle predaje srpskoj strani ove najvece carinarnice, prevedena je na srpski jezik cela turska đumručka (carinska) tarifa, po kojoj su se naplaćivale carinske takse i ostale dažbine.
Carinska sluzba razvijala se u skladu sa potrebama i mogućnostima aktuelnih vlasti i režima, širenja i razvoja trgovinskih odnosa u međunarodnim okvirima, kao i u zavisnosti od ukupnih svetskih carinskih trendova.
U jugoslovenskoj državi stvorenoj posle Prvog svetskog rata 1. decembra 1918. godine, zbog unutrasnjih protivurečnosti i kriza na unutrasnjem i međunarodnom planu, kao i zbog zaoštravanja međunarodnih odnosa, carinska služba je bila u dosta podređenom polozaju i nije imala potreban razvoj.
Posle Drugog svetskog rata, carinski propisi, a prvenstveno carinska tarifa Jugoslavije između dva svetska rata, nisu odgovarali interesima i potrebama ratom porušene i uništene Jugoslavije, mada su se u prvom posleratnom periodu primenjivala određena pravila Carinskog zakona prethodne Jugoslavije. U stvari, to je bio Carinski zakon Kraljevine Srbije od 23. januara 1899. godine, sa izmenama i dopunama iz 1904. godine. Što se tiče nomenklature za klasifikaciju robe u carinskim tarifama, u periodu pred Drugi svetski rat primenjivala se tzv. “Ženevska nomenklatura” i ona se kod nas koristila i jedno vreme i posle Drugog svetskog rata.
Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije, Odklukom o organizaciji državno – finansijske uprave od 30. decembra 1944. godine, formirao je u okviru Državnog povereništva finansija Odeljenje carine sa 4 odseka kao unutrašnjim organizacionim jedinicama, carinarnicama kao prvostepenim carinskim organima i inspektoratima u sedistima pojedinih republika, pri cemu se privremeno obavljanje ovih poslova, sa ukupno 54 službenika, vršilo u Odeljenju carina jos od 15. novembra 1944. godine.
Odnosi u novoj državi zahtevali su i nova zakonodavna akta sa propisima koji će regulisati nadležnost i ovlašćenja carinske sluzbe. Dana 19. oktobra 1948. godine stupio je na snagu novi Carinski zakon koji je postavio pravni osnov za rad carinskih organa, dok je Carinska tarifa