Barokna umjetnost u evropi

Првобитно је појам “барок”, као и многи други појмови и термини у историји умјетности, употребљаван у негативном смислу. Ова ријеч има коријен у португалском језику и преводи се као “неправилан бисер”. За француски клсицизам крајем 18. вијека, нови стил “le gout baroque”, био је један особен умјетнички укус који је све оно што је у периоду ренесансе било једноставно и јасно претворио у неке чудне, нејасне, бизарне облике.
Барокни стил се развио из умјетности ренесансе, тачније – из умјетности високе ренесансе и маниризма. За разлику од радикалног раскида ренесансе са средњим вијеком, барок се појавио лагано, настављајући да развија све вриједности и особине високе ренесансе. Наравно, временом је барокна умјетност пренагласила и надмашила све те вриједности, па су оне на тај начин постале сасвим нове и посебне.
У XVII и XVIII вијеку, може се слободно рећи да је барок владајући стил и да се у много чему разликује од умјетности ренесансе. На примјер, композиција ренесансе је симетрична и уравнотежена, са пажљивим распоредом фигура, док је у бароку та композиција доста плаховита, пуна немира и узбуђења, са разбијеним распоредом фигура и са тежњом да изазове што више утисака и јаких осјећања. ( Ово се посебно односи на ренесансне и барокне слике. На једној страни имамо, на примјер, Леонардову “Тајну вечеру” – гдје су лијева и десна половина слике потпуно уравнотежене, а акценат је бачен на лик Христа у средини. На другој страни је барокна слика гдје и даље постоје лијева и десна страна, али у асиметричним односима. Таква је, на пријмер, Рубенсова слика “Подизање крста”, гдје једна половина вуче поглед надоле, друга нагоре, а све то нарушава мир и стабилност – одлике ренесансне слике.) Још једна битна разлика између рененсансне и барокне слике огледа се у смјеру који је битан за стварање илузије простора. Сигурни и јаки – водоравни и усправни смјерови у високој ренесанси, замјењују се у бароку дијагоналним или овалним. Такав смјер чини да се простор на слици бесконачно продубљује. Такође, облици се често пресјецају ивицама слике, па због тога призор тежи да се настави и изван ње. Цјелокупно дјело барокне умјетности оставља утисак цјелине, а не појединости, зато што се мноштво и маса облика међусобно прожимају и преплићу у свим смјеровима.