Хеленизам је све до средине XIX века није привлачио пажњу историчара, тако да ова тематика уопште није била обрађивана. Након великих културних достигнућа антинске робовласничке демократије у В веку, која је поред ванредних уметничких остварења којима се и данас дивимо дала и генијалне филозофе, истакнуте државнике, ненадмашиве мајсторе уметничке речи, сва даља историја Грчке изгледала је бледа, недовољно садржајна и без посебне вредности. Историчари су више волели да од чаробне класичне Грчке прелазе на републикански Рим у чијим предањима су налазили поучне примере грађанског хероизма и војне вештине, а само узгред су бацали погледе на историју хеленизма.

Једино је Александар Македонски, велики освајач који је узбудио машту не само савременика већ и каснијих покољења, добио одговарајуће место у историји антике. Али изучавање историје Александра Македонског било је ограничено на констатовање чињенице да се после његове смрти распало грандиозно дело које је он створио.
Осим тога помањкање извора и тешкоће при њиховом тумачењу и усклађивању, а такође ванредна сложеност политичке историје хеленизма, плашили су истраживаче који су држали да је врло незахвалан задатак расплитање клупка извора са циљем да се објасни неинтересантан историјски период, период пропадања и ишчезавања стваралачке снаге грчког народа. Нибур је чак изрекао клетву: »Нек се отвори земља и прогута све Македонце«.

УВОД 1
1.1 Maкедонија у време Филипа Македонског 2
1.2 Александрово детињство и младост 3
1.3 Александови војни походи 5
1.3.1 Битка код Иса 8
1.3.2 Оснивање Александрије 11
1.3.3 Битка код Гаугамеле 12
1.4 Распад Александрове државе , владавина дијадоха 15
1.4.1 Оснивање Букефалије 16
1.4.2 Александрова грозница и смрт 18
1.5 Култура хеленизма 19
ЗАКЉУЧАК 24
ЛИТЕРАТУРА 27

Druga vladavina Obrenovića koja jetrajala od 1858. do 1903. godine, ne može se razumeti ako se ne uzmu u obzir lične n porodične prilike i odlike vladara. Postavlja se pitanje kakvi su to bili ljudi? Različiti autori daju različite odgovore. Zašto? Istoriju uvek pišu isključivo pobednici. To jedno, a drugo - pobednici gotovo redovno negiraju svoje prethodnike, kao majstori ranije majstore.

Ne odgovara istini da Obrenovići nisu imali srca. Miloš je, istina, jurio svoje neprijatelje, što ne znači da je bio bezdušan. Govorilo se da je Mihailo posle Majstorovićeve zavere bio bez srca, a zna se da je išao po Beogradu i Topčideru bez vojske i poliiijske zaštite. Milan je posle timočke bune bio mekši od bilo kog vladara na njegovom mestu. Čak nijedan učesnik bune nije pogubljen. Aleksandar je posle ivanjdanskog atentata bio više mek nego strog, a još manje čovek bez duše. Mihailo je pisao pesme, a Aleksandar se takođe bavio spisatelmžim radom, a nikad se u istoriji sveta među takvim ljudima nije rodio krvnik ni čovek bez duše, kako pojedini autori žele da ih prikažu.

UVOD 3
1 Aleksandar Obrenović 4
1.1 Detinjstvo i školovanje 4
1.2 Dolazak na vlast 5
1.3 Politika 10
1.4 Ženidba 14
1.5 Ubistvo 16
ZAKLJUČAK 18
LITERATURA 19

Srpska pravoslavna crkva je 1219. godine postala autokefalna. Do tada je bila dio Carigradske patrijaršije. Konačno izvojevanje samostalnosti i ujedinjavanje srpskih zemalja za vreme Stefana Nemanje (1113—1199) i njegovih nasljednika predstavljaju najznačajniju prekretnicu u crkvenom razvitku Srba. Crkvenu autokefaliju će postići treći sin Stefana Nemanje, sveti Sava (Rastko Nemanjić). Opšte političke prilike na Balkanu olakšale su razvoj u tom pravcu. Posle 1204. godine sjedište vizantijskog cara i patrijarha nalazilo se u Nikeji.

Sveti Sava se zaputio u Nikeju, s misijom da crkveni položaj srpskih zemalja dovede u sklad sa državnom samostalnošću i političkim položajem. vjerovatno su politički interesi navodili cara i patrijarha da izađu u susret srpskim težnjama. Kao rezultat pregovora osnovana je u Srbiji autokefalna arhiepiskopija čiji se arhiepiskop imao birati i posvećivati u zemlji. Vrhovna vlast Carigradske patrijaršije je simbolički zadržana i dolazila je do izraza u pominjanju vaseljenskog patrijarha u bogosluženju. Za prvog arhiepiskopa je 1219. godine u Nikeji postavljen i posvećen sam sveti Sava, brat srpskog kralja Stefana Prvovenčanog (1217—1228). Osnivanju srpske arhiepiskopije ogorčeno se suprotstavio ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan, ali bez upeha.

1 UVOD 3
2 Sticanje autokefalnosti 4
3 Uređenje Crkve 10
4 Savino Zakonopravilo 13
5 ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 18

Berlinski kongres održan je u julu i junu 1878 na inicijativu nemačkog kancelara Otto von Bismarck-a. Učesnici ovog kongresa bili su Nemačka, Austro-Ugarska, Francuska, Velika Britanija, Italija Rusija i Turska. Pred "Berlinski kongres" potpisan je "San-Stefanski mir" (3.marta 1878. godine), kojim je završen rusko-turski rat. Ovim ugovorom Turska je trebala da izgubi veliki deo teritorije na Balkanu, a za uzvrat da se stvori "Velika Bugarska" koja bi bila satelit Rusije. Bugarska je trebala dobiti deo današnje BJRM, deo Srbije do Niša.

BiH je trabala dobiti autonomiju u okviru "Otomanskog carstva". Ove teritorije trebale su ekspandirati na štetu Srbije, razlog ruske podrške Bugarima bio je sledeći, jer su se Obrenovići otvoreno propagirali partnerstvo sa Austro-Ugarskom. Nagla ekspanzija Rusije na Balkanu smetala je Austro-Ugarskoj i Velikoj Britaniji. Usled medjunarodnog pritiska Rusija popušta i San-Stefanski ugovor proglašen je nevažećim, a teritorijalni pregovori krenuli su iz početka.

UVOD 3
1.1 Nezavisnost Srbije 4
1.2 Prilike u Srbiji uoči Berlinskog kongresa 5
1.3 San Stefan - prethodnica Berlinskog kongresa 10
1.4 Berlinski kongres 11
ZAKLJUČAK 14
LITERATURA 16

Usled teških poraza na istočnom frontu — glavnom ratištu drugog svetskog rata — i u severnoj Africi, krajem 1942. vojni i politički položaj fašističke Nemačke i Italije bio je jako uzdrman. Posle prvih uspeha u julskoj ofanzivi, Nemci su zaustavljeni pred Staljingradom i na Kavkazu, a zatim je Sovjetska armija prešla u protivofanzivu i već krajem novembra pred Staljingradom opkolila nemačku 6. armiju koja je, posle dvomesečnih borbi, početkom 1943. bila potpuno razbijena i uništena. To je značilo odsudnu prekretnicu drugog svetskog rata u korist antihitlerovske koalicije.

Posle poraza osovinskih snaga kod El Alamejna krajem oktobra 1942. i koncentrične ofanzive saveznika sa istoka i zapada ka Tunisu, rat u Africi je završen u maju 1943. uništenjem nemačkih i italijanskih trupa. Dok je saveznička avijacija u to vreme znatno pojačala bombardovanje nemačke teritorije i industrije, engleska flota je potpuno zagospodarila Sredozemljem, a američke snage na Dalekom istoku, posle pobede kod Midveja, konsolidovale su se i stabilizovale svoju odbranu. Tako su fašističke armije u jesen i zimu 1942/43. na evropskom, afričkom i azijskom ratištu doživele sudbonosne poraze i morale su prepustiti strategijsku inicijativu antihitlerovskoj koaliciji.

1 UVOD 3
2 Pozadina bitke 4
3 Konjic i Gornji Vakuf 8
4 Tok bitke na Neretvi 11
5 Alternativna tumačenja i revizija bitke na Neretvi 13
6 ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 18

Rušenje Berlinskog zida pokrenulo je lavinu promena koje su drastično promenile sliku savremenog sveta. Pad „gvozdene zavese“ vodio je ne samo ponovnom ujedinjenju Nemačke, već i konačnom krahu komunizma, završetku Hladnog rata i jačanju novih evroatlantskih integracija. Na zgarištu bivšeg Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i SFR Jugoslavije formirane su nove države na tlu Srednje i Istočne Evrope koje su, zbacivši sa sebe tešku odoru komunizma, krenule putem političko-ekonomske tranzicije ka demokratiji.

Međutim, dvadesetogodišnje iskustvo demokratizacije pokazuje da odbacivanje isključive ideologije, autoritativne države i autoritarnog političkog režima, odnosno pokušaji uspostavljanja demokratskih vrednosti, nisu označili nužno kraj autoritarnosti i autoritarnih odnosa u većini bivših komunističkih društava. Sama priroda tranzicije kao spone između starog i novog poretka uslovila je da, paralelno sa procesima demokratizacije, opstaju neki elementi nekadašnje autoritarnosti. Međutim, pokazuje se da tranzicija traži i nove, prelazne oblike autoritarnih odnosa, kao i da „demokratske revolucije“ imaju svoja sopstvena ishodišta autoritarne društvene svesti. Na prostoru raspadajuće jugoslovenske države društveno-političke promene 1990-ih godina poprimile su protivrečan karakter paralelnih procesa uspostavljenja osnovnih normativnih i institucionalnih elemenata zapadne demokratije i nasilne etnizacije.

1 UVOD 3
2 Srbija nakon Hladnog rata 4
3 Transformacija kapitala - privatizacija i korupcija 9
4 Izazovi u evropskim integracijama – problem Kosova 10
5 ZAKLJUČAK 12
LITERATURA 14

Стефан Урош IV Душан (1308. — 20. децембар 1355; владао 1331—1355) је био српски средњовековни владар, први српски цар и девети владар из династије Немањића. Био је син Стефана Дечанског и отац последњег владара из династије Немањића, Стефана Уроша V, познатог још и као Урош Нејаки.

На власт је дошао 1331. године након што је свргао са престола свог оца, Стефана Дечанског. Подржавала га је властела која је тежила новим походима и освајањима, па је Душан већ исте 1331. године предузео први поход који, међутим, није довео до значајнијих територијалних промена. После тога извео је више освајачких похода на рачун Византије користећи се често унутрашњим немирима у Византији. Значајно је проширио државну територију ка југу. Поред Византије сукобљавао се са Угарском која је имала освајачке претензије на српске територије али и са Босном око Захумља. Пошто је освојио добар део византијских територија крунисао се за цара а српску цркву је уздигао на ранг патријаршије што ће касније довести до црквеног сукоба између Цариграда и Србије.

Увод..............................1
1.Рани живот..............2
1.1.Битка код Велбужда...................3
2.Долазак на власт и поход.........3
2.1.Освајања до споразума са Андромиком III.............4
2.2.Сукоб на северној граници............5
2.3.Односи са Бугарском..................5
3.Унутрашње прилике и ситуација на западним границама........6
3.1.Финансијске прилике у краљевству........6
4.Савез са Јованом Кантакузином.........7
5.Савез са Цариградским регенством.........9
6.Цар,проглашење и крунисање..............11
6.1.Међународне реакције..................12
6.2.Душанова царска идеологија...........13
7.Даљи планови................................14
7.1.Кантакузинов противудар................15
8.Последње године.........................16
8.1.Последњи потез......................16
8.2.Ктиторска делатност......................17
8.3.Црквена политика.........................18
Закључак.....................................19
Литература.......................................20

Džingis-kan (ime je katkad pisano Čingiz ili Čingis; pravim imenom Temudžin; Tumur-Dži - oštar čelik, Tumušen - najviši sin čovečiji; 1162 - 1227) je mongolski osvajač, utemeljitelj najvećeg kopnenog carstva u istoriji. Sin poglavice malog mongolskog plemena, Jesugaja, Temudžin je nasledio titulu u 13. godini nakon što su mu pripadnici jednog neprijateljskog plemena otrovali oca.

Podaci o ranom razdoblju Temudžinova života potiču iz „Tajne istorije Mongola“, mongolskog epa napisanog oko 1250. Po tom izvoru, problematične verodostojnosti, no jedinom istorijskom izvoru na raspolaganju, članovi plemena Tajčuta su izabrali novog poglavicu, a Temudžin i njegova majka Oelen-Eke su nastavili živeti unutar plemenske zajednice, ali na marginama, jedva preživljavajući skupljanjem gomoljika i čuvanjem stoke. Po drugim je legendama Temudžin pao u ropstvo susednog plemena, no to je manje izgledno.

1 UVOD 3
2 Mongolija pre uspostavljanja carstva 4
3 Organizacija Džingis-kanovog carstva 5
3.1 Oblik države 6
3.2 Uprava 9
4 Ratovi i osvajanja 11
4.1 Rat protiv Kine 12
4.2 Prednja Azija 13
5 ZAKLJUČAK 14
LITERATURA 16

Caio Giulio Cesare non fu formalmente Imperatore di Roma (come sarà per il successore Augusto), ma è comunemente considerato il primo Imperatore dell’Urbe. Con lui Roma entra nella terza fase della sua storia. Dalla fase monarchica dei sette Re, durata 244 anni, con una media di 35 per ciascun Re, si era passati a quella repubblicana, ormai in atto da quattro secoli. Con lui inizia la fase imperiale della storia della Città. Anche la vita di Cesare può essere suddivisa in tre fasi. La lunga fase iniziale, caratterizzata sia da riprovevoli vicende personali sia da un’ostinata formazione e preparazione per gli eventi futuri.

Solo a 42 anni, nella fase intermedia della vita, appare in lui il grande Generale; il conquistatore che sottomette la Gallia e raggiunge la Britannia attraverso un’estenuante guerra novennale; il gran condottiero che, in quattro anni di guerra civile, elimina tutti i suoi avversari. A 55 anni comincerà la breve fase finale del trionfo. Durerà meno di un anno, ma gli sarà sufficiente per dare il via a quella a quella soluzione istituzionale che si chiamerà Impero e che gli sopravviverà per cinque secoli. Come Napoleone 18 secoli dopo, Cesare era un patrizio diventato democratico che si batteva per il popolo cercandone l’appoggio. Il nemico del Còrso era la monarchia incipriata della fine Settecento, il suo nemico fu l’oligarchia senatoriale egoista e rapace. Ma, a differenza di Napoleone, Cesare aveva contro anche sentimenti repubblicani tanto radicati e diffusi.

1 INTRODUZIONE 3
2 La vita e il culto di Cesare 4
3 Il Cesarismo nel XIX secolo – confronto tra Cesare e Napoleone 8
4 Il concetto di cesaropapismo nel mondo bizantino - Costatino e Giustiniano 16
5 L’imperium Christianum di Carlomagno 25
6 CONCLUSIONE 30
BIBLIOGRAFIA 32

Кроз цео средњи век па све до почетка 19. века било је много знаних и незнаних монаха књиговезаца међу којима је било и црквених великодостојника, што нам сведоче бројни сачувани повези, као и остављени записи повезивача.
На самом почетку 18. века ударени су темељи Патријаршијској библиотеци. Две збирке књига, једна српске митрополије у Сремским Карловцима, друга митрополија у Београду, спојене су у једну библиотеку уједињењем двеју митрополија 1726. године. О тој библиотеци сведоче потписи из 1726. године.

Због аустро-угарског рата Патријаршијска библиотека је почетком 1737. године пренета из Београда у Сремске Карловце. Ратови су изазвали често сељење Патријаршијске библиотеке: 1790. у Сентандреју, 1848-1849. (за време мајске револуције) у Београд а 1941. године у Загреб (усташе су је заплениле). После 1946. године сачуване књиге враћене су у Београд. Фондови патријаршијске библиотеке данас обухватају преко 120.000 књига из раздобља 14-18. века, рукописе Јована Рајића, инкунабуле, старе карте и библиотеке Захарија Орфелина, Стефана Стратимировића, Илариона Руварца, Богословског училишта, Стефана Иликића и Стефана Ђурђевића. Иако у доба Првог српског устанка није било услова за подизање просветних установа, ипак су тада учињени почетни кораци. Осим основних школа, формирана је Велика школа којој је Доситеј 1898. године поклонио своју библиотеку. То је прва школска библиотека у Србији.

УВОД 3
1. Глигорије Возаровић 4
1.1 Порекло и учење заната 4
1.2 Долазак у Београд и почетак рада 6
1.3 Отварање штампарије 8
1.4 Оснивање Народне библиотеке Србије 10
1.5 Издавач књига и библиограф 12
1.6 Продаја књига 13
1.7 Родољубац 14
1.8 Пријем српског држављанства 16
1.9 Смрт 18
ЗАКЉУЧАК 19
ЛИТЕРАТУРА 20

Širem partijskom članstvu, a narodnim masama pogotovo u našoj zemlji, nije uopšte bilo poznato - da ima izvesnih nesuglasica i nesporazuma - o osnovnim pitanjima partijskoga rada i državne politike, između rukovodstva KPJ i rukovod¬stva SKP pa je objava Rezolucije Kominforma od juna 1948. godine u Bukureštu: o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije, delovala »kao grom iz vedra neba«. Tada se nikako nije moglo naslutiti sa kakvom će se žestinom reagovati od strane naše partijske vrhuške na kritiku upućenu od strane rukovodstva SKP a još manje kako će se iz toga teške i dale¬kosežne posledice izroditi za našu zemlju. Radi razjašnjenja svega toga, potrebno je učiniti par napomena o predistoriji navedenog sukoba a i formiranja Golog otoka.

Poznato je daje odmah u posleratnim godinama došlo do zategnutog odno¬sa među članicama nekadašnje u ratu oformljene i efikasne Antihitlerovske koalici¬je, stoje moglo samo da slabi jačanje socijalističkih snaga u svetu, koje su iz rata po¬bedonosno nastupale u budućnost. Tokom nastupajućih, posleratnih događaja, među državama a po¬sebno među komunističkim partijama sveta nametalo se kao nužno formiranje bar jednog konsultativnog tela, radi razmjene iskustava između partija i radi koor¬dinacije njihove delatnosti, na osnovu uzajamne saglasnosti. Na ovakav način, oformljenje Informbiro, koji nije mogao donositi odluke, ali je imao savetodavni karakter, u čemu mu je i bila osnovna razlika od nekadašnje Kominterne.

UVOD 3
1 Goli otok 4
1.1 Položaj Golog otoka 4
1.2 Prva hapšenja i deportovanje na Goli otok 6
1.3 Mere prevaspitavanja kažnjenika 8
1.4 Logor u logoru – Petrova rupa 12
1.5 Golootočka statistika 14
2 Posledice Golog otoka 16
ZAKLJUČAK 20
LITERATURA 21
PRILOZI 22

Američki građanski rat koji je počeo 1861. Godine i koji je trajao do 1865. godine u Sjedinjenim Američkim Državama je bio rat između severnih saveznih država - Unije ili Severa i tadašnje novoformirane Konfederacije ili Juga pod vođstvom Jefferson Davisa. Unija se sastojala od svih država u kojima je bilo zabranjeno robovlasništvo kao i od pet država koje su dozvoljavali držanje robova, i bila je pod vođstvom Abraham Linkolna i republikanske partije. Sama Republikanska partija je osporavali širenje ropstva na teritoriji SAD, a njihova pobeda na izborima 1860. godine bila je uzrok toga da je sedam južnih država proglasilo otcepljenju od Unije još pre i nego je Lincoln preuzeo predsednički mandat. Unija je odbila da prizna otcepljenju okarakterisavši ga kao pobunu.

Neprijateljstvo između Severa i Juga su otpočela 12. aprila 1861. godine napadom trupa Konfederacije na tvrđavu Fort Sumter u Južnoj Karolini. Linkoln je reagovao na ovo tako što je pozvao dobrovoljce u vojsku Unije, da bi posle tog čina još četiri južne države proglasile otcepljenje. Prve godine je Unija uspostavila kontrolu nad pograničnim državama, kao i pomorsku blokadu Konfederacije. U 1862. godini već je došlo do većih bitaka i gubitaka u ljudstvu sa obe strane, do tada nezabilježenih u istoriji SAD (Bitka kod Šajloa, Bitka kod Entitema). U septembru 1862. Linkoln je odredio ukidanje ropstva kao glavni cilj rata.

UVOD 2
1 Rat Severa i Juga i uloga Abrahama Lincolna 3
1.1 Snage u ratu 4
1.2 Početak rata 6
1.3 Tok rata 10
1.4 Oružja u ratu 12
1.5 Ropstvo 13
1.6 Odcepljenje Južne Karoline 14
1.7 Države Unije 15
1.8 Značaj rata 15
ZAKLJUČAK 17
LITERATURA 18

Dinastija Petrović je dinastija koja je vladala Crnom Gorom tokom XVIII, XIX i početkom XX veka. Kao što su skoro sve uglednije porodice crnogorske tokom vremena doseljene u Crnu Goru iz drugih srpskih zemalja, tako je doseljena i porodica Petrovića, i to, prema predanju koje se u toj porodici čuva, iz Bosne, iz mesta Zenice. Pretpostavlja se da se doseljenje desilo u doba vladavine Ivana Crnojevića (1471-1490.).

Po doseljenju su se nastanili u Njegušima u Katunskoj nahiji. Ta porodica dala je Crnoj Gori do danas sedam vladalaca, pet od ovih vladalaca bili su u isto doba i crkveni poglavari - mitropoliti. Oni su bivali vladaoci pre, nego što su uzimali na sebe to visoko crkveno dostojanstvo, u kojem je bila sedinjena vlast crkvenog i državnog poglavara. Tako na primer vladika Danilo bio je tri godine od naroda izabrani Gospodar, pa je tek posle toga vremena primio mitropolitsko dostojanstvo. Predmet ovog rada u nastavku biće jedan od vladara iz crnogorske dinastije Petrović, Kralj Nikola Petrović.

UVOD 1
1.1 Kralj Nikola I Petrović 2
ZAKLJUČAK 15
LITERATURA 16

Istorijski posmatrano, postojale su brojne krize koje su eskalirale u sukobe i ratove, ali su postojale i krize koje su uspešno rešavane. Kubanska kriza 1962. godine je, na primer, uspešno rešena. Tako je izbegnuta potencijalna opasnost od pojave prvog nuklearnog rata između tada vodećih zemalja sveta: Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država .

Postoji opšta saglasnost istraživača i analitičara koji se bave problematikom međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata o tome da je vrhunac konfrontacije dva suprotstavljena vojnopolitička saveza zemalja svrstanih u Severnoatlantski savez (Nato) i Varšavski ugovor - poznat u istoriji pod nazivom hladni rat - dostignut u jesen 1962. u vreme tzv. kubanske krize. Tada su dve vodeće sile tih saveza SAD i Sovjetski Savez, međusobni sukob, koji je intenzivno trajao već petnaestak godina, doveli na samu ivicu nuklearnog rata. S obzirom na ogromne nuklearne i ostale vojne potencijale sukobljenih strana, rat bi bez sumnje imao katastrofalne, verovatno uništavajuće posledice za čovečanstvo.

UVOD 1
1.1 Kubanska kriza 2
ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 13

Međunarodna trgovina je prešla veliki put od prvih prostih razmjena sve do svog pravog značenja, razmjena dobara i usluga između država. Od različitih doktrina do škola koje su shvatale međunarodnu trgovinu došli smo do današnjeg stepena i nivoa razvoja Ukoliko želimo govoriti o istoriji međunarodne trgovine, prva značajna godina koju možemo pomenuti je 1157. kada se tzv. „Hanseatic Legue“ (Hanseatic Liga) osigurava trgovinske privilegije i tržišna prava u Engleskoj za dobra iz gradova koji su formirali „Ligu“. Nakon toga, sljedeći važan datum je 1498. kada Vasco da Gama otvara takozvano „trgovanje začinima“. Tokom šesnaestog vijeka, Antverpen je bio centar trgovine a nakon njegove okupacije, centar „međunaordne trgovine“ postaje Amsterdam.

U osamnaestom vijeku važni aspekti prava međunarodne trgovine oderđivana su monopolskim ugovorima. 1751. godine Bendžamin Frenklin objavljuje knjigu „Observacije u vezi rasta čovječanstva i naseljenosti država“ u kojoj zagovara da će pojava dobavljača iz trećih zemalja spriječiti britance da prodaju svoje proizvode Amerčkim kolonijama iznad njihove stavrne cijene, što je do tada bio slučaj u okvirima liberlane tradiocije slobodne trgovine.

1 UVOD - 2 -
2 POJAM TRGOVINE - 3 -
2.1 Istorija trgovine - 4 -
2.2 Pojam međunarodne trgovine - 6 -
2.3 Teroija međunarodne trgovine - 8 -
2.3.1 Rikardov (Ricardo) model - 8 -
2.3.2 Hekšer-Olinov (Heckscher-Ohlin) model - 8 -
2.3.3 Specifični faktori - 9 -
2.3.4 Gravitacioni model - 9 -
3 MEĐUNARODNA TRGOVINA U PERIODU OD 19. DO 20 VIJEKA - 10 -
3.1 Protekcionizam - 12 -
3.2 Protekcionizam nakon II svijetskog rata - 14 -
3.3 Multilateralizam, bilateralizam i trgovinski blokovi - 17 -
3.4 Globalizacija - 19 -
4 ZAKLJUAČNA RAZMATRANJA - 23 -
5 LITERATURA - 24 -

Izrael je jevrejska država koju je jevrejski narod osnovao za sebe. Ta ideja oblikuje izraelsku unutrašnju i spolјnu politiku, kao i interese i stavove Izraela prema izraelsko-palestinskom sukobu. Iako izraelska politička, vojna i ekonomska nadmoć u regionu Bliskog istoka ostaje neosporna, osiguravajući dugoročni opstanak, teritorijalni integritet i državni suverenitet glavni su cilјevi svake političke i vojne administracije u Izraelu.

Okruženje u kojem se Izrael nalazi jeste, samo po sebi, osobeno. Uklјešten između Sredozemnog mora i arapskog stanovništva, Izrael je morao, od svog postanka, da se suoči sa istinskim pretnjama svojoj nezavisnosti i opstanku. Štaviše, nedostatak strateške dubine teritorije i prirodnih resursa nameće značajan pritisak na vladajuću elitu. Izrael ne može sebi da priušti da izgubi (ni jedan jedini) rat; takođe, on sebi ne može da priušti ni gubitak u lјudskom resursu ili ekonomskom.

1 UVOD 3
2 Pozicije sukobljenih strana u pregovorima 4
3 Uticaj međunarodne zajednice na pregovore 7
4 Analiza pojedinih mirovnih procesa 10
4.1 Pregovori u Tebi 10
4.2 Mapa puta ka miru 11
4.3 Plan dezangažovanja 13
5 Drugačiji put do Dejtonskog sporazuma 14
6 ZAKLJUČAK 20
LITERATURA 22

Вођство је увек било веома интересантан феномен за све који су проучавали организације али и друштва у целини. Почнимо од прастарог питања: да ли је судбина организација и друштава одређена намерама и квалитетима њихових вођа или пак свака организација и друштво на површину избаце оне вође какве саме заслужују? Кренимо даље преко питања: да ли се вођа рађа или се вођа може образовати?

Завршимо са данас актуелним питањима: да ли су организацијама потребни менаџери или лидери, да ли свака организација мора да има лидера и колико њих треба да буде у једној организацији. Сва ова питања су и данас итекако актуелна. У условима турбуленције и динамичних промена, данас су, више него икада, лидери потребни како организацијама тако и друштвима у целини. Стога, интересовање за вођство не да не престаје већ се и повећава.

1 УВОД 3
2 Наполеонови државнички успеси 4
3 Наполеонови принципи победе 9
4 ЗАКЉУЧАК 17
ЛИТЕРАТУРА 18

Predmet ovog prikaza jeste knjiga Orlovi i lavovi (istorija balkanskih dinastija 1817-1974), čiji je autor francuski istoričar Gi Gotje. Knjigu je objavila izdavačka kuća Paideia iz Beograda. Izdato je samo jedno izdanje i to 2002. godine a knjiga obuhvata 259 strana autorskog teksta. Za prevod sa francuskog zaslužna je Vera Roglić, a glavni recenzent je bila Zlata Muradbegović. Knjiga je prvo objavljena na francuskom jeziku, a uskoro i na srpskom.

Gi Gotje rođen je 1939. godine u Vinipegu, Manitoba. Diplomirao je na univerzitetu Manitoba 1963. godine. Gi Gotje je objavio brojne studije o slici, filmu kao i knjige o filmskim stvaraocima. Autor je više knjige iz oblasti književnosti i istorije. Gi Gotje je francuski istoričar. Napisao je brojna dela a neka od njih su:
- Justinijan: carski san (veliki osvajači),
- Viktorija: uspon Engleske,
- Konstantin: trijmuf krsta,
- Filip August: Proleće francuske nacije,
- Misi: kraljica Rumunije i dr.
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Osnovna teza koju je u svojoj knjizi Orlovi i lavovi (istorija balkanskih monarhija 1817 - 1974) izložio Gi Gotje jeste hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije.

1 Orlovi i lavovi (istorija balkanskih dinastija 1817-1974) - Gi Gotje 3
LITERATURA 9

Devetnaesto stoljeće u Bosni i Hercegovini su obilježile značajne društvene promjene koje su bile rezultat nastojanja Visoke Porte da reformama zaustavi propadanje Carstva. Vojnim, administrativno-upravnim, sudskim i financijskim reformama, osmanski sultani su težili modernizaciji države i društva i jačem vezivanju Bosanskog ejaleta za centralnu vlast. Budući da je Bosna, kao najisturenija provincija Osmanskog Carstva podnijela najveći teret ratova koje su Osmanlije u XVII i XVIII stoljeću vodile protiv Venecije i Austrije, bosanski muslimani kao nosioci odbrane, uspjeli su nametnuti svoj poseban položaj u osmanskoj državi.

Karlovačkim mirom Bosanski ejalet postaje najistureniji dio evropskog dijela Osmanskog Carstva. Bosna od dotadašnje pogranične provincije, iz koje su kretali vojni pohodi na zapad, postaje bedem o kojem ovisi opstanak cjelokupnog Carstva. Svjesni sudbine svojih sunarodnika, koji su u prethodnim ratovima došli pod vlast Beča i Venecije, kao i činjenice da je snaga Osmanskog Carstva sve više slabila, Bošnjaci se u XVIII stoljeću svrstavaju u jedinstven front odbrane Bosne.

1. Uvod ................ 2
2. Prilike u Bosanskom ejaletu uoči pokreta za autonomiju 1831.god. ..... 4
3. Kapetanski sastanak ............................. 10
4. Husein kapetan Gradaščević ........................... 13
5. Borba za autonomiju Bosanskog ejaleta u Osmanskom Carstvu ...... 15
6. Stanje u Bosni nakon sloma pokreta 1832. godine .... 19
7. Zaključak ........................ 20
8. Conclusion .................... 21
9. Literatura ..................... 22
10. Prilozi .......................... 24

Протестантизам или реформација је духовни покрет у западном хришћанству чији следбеници одбацују идеју о божанском ауторитету каналисаном кроз одређену људску институцију или особу као што је римокатолички папа. Протестанти се окрећу другим ауторитетима за своју веру. Већина њих истиче Библију – Јеврејско писмо и Нови завет – као извор и норму свог учења. Римокатолици и Источно православни хришћани такође истичу ауторитет Библије, али су такође окренути и традицији, и у случају римокатолика, папи, као извору ауторитета.

Протестантизам (или протестантска реформација) је у почетку била реформска струја унутар Католичке цркве која се потом засебно организовала као протестни покрет против корупције Католичке цркве и њених „средњовековних измишљотина“
Узроке реформације теба тражити у лошем стању у западној Цркви. Устаје се, како се често говорило у то време против „вавилонске блуднице“, римског папе . Један од узрока реформације је и тај шото је римокатоличка Црква била и овоземаљска институција и власт и као таква је изазвала противљење са разних страна. Циљ реформације био је повратак у хришћанство апостолског доба и чистоте. То се, према њиховом мишљењу могло постићи „чишћењем вере од људских исзмишљотина“ , као и ослобођењем духа од мртвачког слова предања. Реформацијом је у потпуности и дефинитивно разбијено јединство западне Цркве. Од тог доба настале су нове Цркве које постоје све до данас.

УВОД 4
1. Настанак и развој протестантизма у свету 5
1.1 Почеци протестанских деловања 5
1.1.1 Мартин Лутер и његово дело. 7
1.1.2 Лутерови следбеници 10
1.2 Ширење протестантизма 11
1.2.1 Реформација у Швајцарској 12
1.2.2 Жан Калвин. 13
1.2.3 Оснивање нових редова у реформисаној цркви 14
1.2.4 Протестантизам у Немачкој 15
1.2.5 Ширење протестантизма у Енглеској 19
1.3 Начела протестантизма 23
1.4 Последице протестантског учења 26
2. Протестантизам у XX веку 29
2.1 Протестантски идетнитет у савременом друштву 29
2.2 Протестантске конфесије и деноминације 33
2.2.1 Лутеранизам 33
2.2.2 Калвинизам 40
2.2.3 Англиканци 41
2.3 Екуменски покрет 42
2.4 Глобализам и протестантизам 45
ЗАКЉУЧАК 52
ЛИТЕРАТУРА 54
Прилог 56