Posle terestričke fotografije aerosnimci imaju najdužu primenu u daljinskoj detekciji. Primena aerosnimaka je naročito zastupljena u geodeziji i geologiji. U oba slučaja se koriste snimci načinjeni u stereotehnici, koji pružaju trodimenzijalni model terena. Na osnovu ovakvog modela u geideziji se obavljaju precizna merenja prostornih odnosa reljefa i izrađuju topografske karte visoke tačnosti. Time se bavi posebna disciplina geodezije – fotogrametrija.

Trodimenzionalni model terena koji pružaju aerosnimci je dat u smanjenoj razmeri, sa svim detaljima i svojim stvarnim izgledom. Predstavlja idealan izvor podataka, ne samo o reljefu, već i o geološkoj građi terena. Ovakam model se može proučavati terenski, nezavisno od klimatskih uslova i doba dana, što inače čini bitan ograničavajući factor terenskih osmatranja.

1.Uvod 2
2. Principi stereoskopije 3
2.1 Stereoutisak 3
2.2 Princip stereografije 4
2.3 Reprodukcija stereomodela 4
2.4 Terestičko stereosnimanje 7
3. Aerosnimanje 8
3.1 Princip 8
3.2 Karakteristike aerosnimaka 11
4. Stereoskopija aerosnimaka 13
4.1 Stereopodručje 13
4.2 Uzajamna orijentacija aerosnimaka 13
5. Geografska orijentacija aerosnimaka 16
5.1 Oleata leta 16
5.2 Određivanje pravca severa 16
6. Prikupljanje geoloških podataka sa aerosnimaka 17
6.1 Kriterijumi geološke analize i interpretacije aerosnimaka 18
6.2 Karakteristike boje i tona, stena i tla 20
6.3 Vegetacione karakteristike 21
7. Analiza i interpretacija litološkog sastava 22
7.1 Sedimentne stene 22
7.2 Magmatske stene 20
7.2.1 Vulkanske stene 23
7.2.2 Intruzivne stene 23
7.3 Metamorfne stene 24
7.3.1 Kristalni škriljci 24
7.3.2 Mermeri 24
7.3.2 Serpentiti 25
8. Fotogeološka karta 26
9. Zaključak 27
10. Literatura 28

Napon u mehanici kontinuuma predstavlja mjeru prosječne sile po jedinici površine na površi na kojoj se osjeća dejstvo unutrašnjih sila koje deluju unutar deformabilnog tela.

Koncept napona u mehanici kontinuuma razvio je Ogisten Luj Koši oko 1822. godine. Drugim riječima, to je mjera intenziteta ili unutrašnje raspodele totalnih unutrašnjih sila koje djeluju u okviru deformabilnog tela po zamišljenoj površi. Ove unutrašnje sile nastaju između čestica tela kao reakcija na spoljašnje sile, koje se osjećaju u telu. Spoljašnje sile mogu biti površinskeili zapreminske. Ove unutrašnje sile raspoređuju se kontinuirano unutar zapremine tela zato što se deformabilno tijelo posmatra kao kontinuum. Distribucija napona u telu označena je kao „dio-po-dio“ neprekidna funkcija prostornih koordinata i vremena.

SI jedinica za napon je paskal (Pa — pritisak), koja je jednaka jednom njutnu (N — sila) po kvadratnom metru (m² — površina). Jedinica za napon ista je kao i jedinica za pritisak, to jest, mjera sile po jediničnoj površini. Inženjerske mjere obično se izražavaju u megapaskalima (MPa) ili gigapaskalima (GPa).

1 Uvod 2
2 Definicija napona 5
2.1 Pojam napona 5
3 Aksijalna naprezanja 8
3.1 Osnovne veličine aksijalnih naprezanja 9
4 Ispitivanje materijala zatezanjem 12

Rad, snaga i energija su najstariji pojmovi u fizici, a time i najosnovniji. Kako klasična, tako i moderna kvanta fizika ne mogu bez ovih pojmova. Dosta se u literature pisalo i proučavalo o ovim pojmovima,a tek su u skorije vreme pojavom teorije relativiteta oni dobili jedno novo, tačnije šire značenje.

Napredak nauke i sve veći broj eksperimenata na modernim instrumentima će unaprediti definisanje, a time dovesti ove pojmove na viši nivo. U ovom radu će biti naznačene najosnovnije karakteristike i specifičnosti pojmova, sa ciljem da se što bolje upoznamo sa njima.

1 UVOD - 2 -
2 POJAM RADA - 3 -
2.1 Specijalni slučajevi rada - 4 -
3 POJAM ENERGIJE - 5 -
4 POJAM SNAGE - 9 -
4.1 Snaga sile - 9 -
4.2 Konjska snaga - 10 -
4.3 Snaga momenta sile - 10 -
5 ZAKLJUČAK - 11 -
6 LITERATURA - 12 -
7 WEB LITERATURA - 12 -

Proučavajući ultrazvuk naučnici su spoznali njegovo fizičko i hemijsko dejstvo na živi organizam te su konstruisali aparat koji proizvodi ultrazvučni talas kako bi bio primenjen u medicini. Svojom fizičko-hemijskom sposobnošču našao je primenu u medicinskoj dijagnostici i terapiji.

Mehaničko dejstvo se ogleda u naizmeničnom ultarzvučnom pritisku i ubrzanju čestica koje vibriraju, a ispoljava se u vidu mikromasaže tkiva koje se odigrava ćelijskom i subćeliojskom nivou, pri čemu se menja odnos između citoplazme jedra, povećava se propustljivost membrana, povećavaju se difuzni procesi i metabolizam. Ultrazvuk se prostire adijabatski, to jest, pri njegovom prostiranju ne stvara toplota. U toplotu se pretvara samo apsorbovana ultrazvučna energija.

1 UVOD - 2 -
2 ULTRAZVUK - 3 -
2.1 Istorijat ultrazvuka - 3 -
2.2 Fizička svojstva ultrazvuka - 4 -
2.3 Aparatura - 4 -
2.4 Tipovi ultrazvučnih sistema - 5 -
2.4.1 Ultrazvučna kada - 5 -
2.4.2 Sistem ultrazvučne sonde - 6 -
2.4.3 Sistem ultrazvuka visoke snage sa zrakom - 7 -
2.5 Ehografske metode - 7 -
2.6 Dejstvo ultrazvuka - 9 -
3 PRIMENA ULTRAZVUKA U PRAKSI - 10 -
3.1 Primena u medicini - 11 -
3.2 Rad sonara - 12 -
3.3 Ispitivanje homogenosti i sastava materijala - 12 -
4 ZAKLJUČAK - 13 -
5 LITERATURA - 14 -
6 WEB LITERATURA - 14 -

Specialna teorija relativiteta (STR) je teorija koju je 1905. godine formulisao Albert Ajnštajn nemački fizičar. Te godine je u nemačkom naučnom časopisu “ Annalen der Physik” izašao članak “ O elektrodinamici pokretnih tela “ u kojem su opisane ove teorije,koje su tada dovele do revolucije u svetu fizike. Galilejev princip kojim je formulisan tri veka ranije,govorio je o tome da su sva kretanja relativna.

A. Ajnštajn je dopunio tu njegovu teoriju sa brzinom svetlosti u vakumu i došao je do svoje specialne teorije relativiteta. Ova dva postulata zajedno su činili jedinjenje koje se protivilo “ zdravorazumskom” razmišljanju,shvatanju sadašnjosti u vremenu I prostoru. Specialna teorija odbacuje Njutnovska načela o apsolutnom prostoru vremenu tvrđenjem da prostorni i vremenski intervali između bilo koja dva događaja zavise od stanja kretanja njihovog posmatrača I da različiti posmatrači različito zapazaju prostorna I vremenska zapažanja. S druge strane brzina svetlosti kao apsolutna veličina, kao brzina koja je ista za sve inercijalne referentne sisteme I ona se nemože nadmašiti,prestavlja najveću moguću brzinu u prirodi.

1 Uvod 2
2 Istoriska podloga I razvoj 2
3 Albert Ajnštajn-Teorija relativiteta 3
3.1 Počeci teorije relativnosti 3
3.2 Postulati specialne teorije 4
3.3 Kontrakcija dužine 4
3.4 Porast mase sa brzinom 5
3.5 Maksimalna moguća brzina 5
3.6 Vreme u specialnoj teoriji relativnosti 5
4 Opšta teorija relativnosti 6
5 Ajnštajnova teorija gravitacije 6
5.1 Gravitacija i vreme 7
6 Biografija 7
7 Zaključak 8
8 Literatura 9

Već četiri veka traje neprekinuti lanac uspeha u fizici – sled revolucija u našem razumevanju fundamentalnih i primenjenih zakona. Ovim je otkriven ogroman korpus znanja koji predstavlja centralni trijumf ljudske inteligencije – to je naša pobeda nad misterijom i neznanjem. Što je još mnogo važnije, ruku pod ruku sa ovim znanjem razvijen je i metod upita, analiza i provera koji se i dalje može primenjivati za sticanje novih znanja:
- u 17. veku su postavljeni temelji fizike. Galileo je zasnovao moderan eksperimentalni metod, dok je Njutn stvorio teorijsku fiziku i postavio osnove njenog matematičkog aparata;
- u 18. veku je u velikoj meri kompletiran klasični matematički aparat nove nauke. Mehanika je postala prva naučna disciplina sa čvrsto zasnovanim matematičko-teorijskim formalizmom. Posle mehanike je na red došla termodinamika. Posledica ovoga je bila industrijska revolucija;
- 19. vek je doneo statističku fiziku i ujedinio elektricitet, magnetizam i optiku, čime je kompletirano ono što danas zovemo klasičnom fizikom. Ovo je bilo doba genijalnih pronalazača (Vat, Faradej, Edison, Bel, Tesla, Markoni, braća Rajt, Rentgen, Pupin) koji su predstavljali samo otelotvorenje velikog zahuktavanja tehnoloških prodora.

U ovo vreme su i postavljeni temelji obrazovnog sistema koji je omogućio znatno širi obuhvat populacije;
- početkom 20. veka je došlo do nekoliko fundamentalnih prodora u našem razumevanju univerzuma - stvorene su relativistička teorija, moderna teorija gravitacija i kvantna teorija. Uporedo su stvoreni i temelji novog matematičkog aparata fizike;
- ostatak 20. veka je doveo do višestrukog proširenja obuhvata fizike kroz stapanje relativističke i kvantne teorije, sa jedne strane, i statističke i kvantne teorije, sa druge. Fizika je stvorila ključne osnove za revolucionarne korake prvo u hemiji pa zatim u biologiji. Tehnološke posledice fundamentalnih istraživanja su prvo dovele do atomskog doba i do početka istraživanja svemira, zatim do superprovodnosti, lasera, do sve bržih i jeftinijih računara, do globalne komunikacione mreže. Krajem veka su tehnološki prodori informatičke revolucije doveli do stvaranja novog, post-industrijskog društva.

Ovaj neprekinuti lanac nam daje ogromnu sigurnost i uliva nam poverenje kako u nauku, tako i u krajnje ljudske mogućnosti. Tokom ovih četiri stotine godina bilo je nekoliko trenutaka u kojima smo posumnjali da dolazi do kraja fizike, da postoje granice onoga što čovek može razumeti. Fizika je osnovna prirodna nauka koja proučava osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava i tela. Fizika je usko povezana sa drugim prirodnim naukama, kao i matematikom (zbog matematičkog opisivanja prirode), posebno hemijom, naukom koja se bavi atomima-hemijskim elementima i molekulima-hemijskim jedinjenjima. Fizika se bavi širokim spektrom fenomena, od fizike subatomskih čestica, do fizike galaksija. Cilj fizike je da opiše različite fenomene koji se dešavaju u prirodi putem prostijih fenomena. Stoga je zadatak fizike da poveže stvari koje se mogu videti sa njihovim uzrocima, a zatim da poveže ove uzroke zajedno kako bi se našao ultimativni razlog zašto je priorda takva kava je. Fizika koristi naučni metod da proveri ispravnost neke fizičke teorije, koristeći metodičan pristup da uporedi implikacije te teorije sa zaključcima dobijenim iz sprovedenih eksperimenata i posmatranja.

UVOD 3
1 Manometar i manometarske tečnosti 4
1.1 Manometar 4
1.2 Vrste manometara 4
1.3 Pritisci koji se mere manometrima 8
1.4 Manometarske tečnosti 11
ZAKLJUČAK 12
LITERATURA 13

Postoje tri načina na koja se može prenositi toplota: provođenje, mešanje i zračenje. Ono što je zajedničko za sva tri načina prenosa je činjenica da se toplota može prenositi samo ako postoji razlika temperatura i da se prenosi u smeru u kojem opada temperatura.

Pri tome treba imati u vidu da se ova tri načina prenosa u potpunosti razlikuju prema fizičkom mehanizmu i osnovnim zakonitostima kojima se objašnjavaju i definišu.

Uvod
1. Prenos toplote prevođenjem 1
2. Prevođenje toplote kroz višeslojan ravan zid 2
3. Stacionatno prevođenje toplote kroz višeslojan cilindričan zid 2
4. Prenos toplote mešanjem (konvekcijom) 3
5. Prenos toplote zračenjem (radijacijom) 4
6. Plankov zakon zračenja 4
7. Razmenjivači toplote sa direktnim neposrednim kontaktom fluida 6
7.1. Razmenjivači toplote sa indirektnim (Posrednim) kontaktom fluida 6
7.2. Razmenjivači toplote sa jednim prolazom fluida 6
7.3. Razmenjivači toplote sa više prolaza fluida 6
7.4. Razmenjivači toplote sa indirektnim kontaktom 7
8. Toplotni kapaciteti fluida 7
9. Količina razmenjene toplote 7
10.Razmenjivači toplote ,k 8
10.1.Razmenjivači toplote sa cevnim snopom i omotačem
(višecevni razmenjivači toplote)8
Zaključak

Senzor je uredjaj koji meri fizicki kvantitet i konvertuje ga u signal kojeg moze ocitavati posmatrac ili instrument
Senzori su elementi upravljackih sistema koji imaju zadatak da registruju odnosno osete postojanje neke fizicke velicine ili prate njeno odstupanje u toku vremena i da tu informaciju posalju ka upravljackom sistemu. Pored ove osnovne funkcije oni mogu jos i da mere intenzitet signala (merni elemnti) ili da vrse prvo pretvarane prirode merenje fizicke velicine (transdjuseri). Zahtevi koje treba da zadovolji senzor mogu se grupisati u sledece grupe:
Tehnicki:
- Visoka osetljivost,
- Brzina reagovanja,
- Linearnost,
- Raspon merenja,
- Odsustvo histereziza.

Funkcionalni:
- Pouzdanost,
- Dugovecnost,
- Neosetljivost na spoljasne uticaje.

Tehnoloski:
- Mali gabariti i masa,
- Jednostavna konstrukcija,
- Niska cena.

Senzori se koriste u svakodnevnim predmetima, kao sto su pozivna dugmad na liftu ili lampa koja se pali na dodir. Senzor je uredjaj koji prima signal i reaguje na njega ili na neki poticaj. Poticaj mora biti konvertovan u elektricnu formu. Signal tako konvertovan moze biti koriscen dalje u elektronicnim uredjajima.

1. UVOD…………………………………………3.
2. SENZORI BRZINE…………………………..4.
2.1. CENTRIFUGALNI SENZORI……………….5.
2.2. MAGNETNI SENZORI………………………6.
2.3. ELEKTROMEHANIČKI TAHOGENERATOR……7.
2.4. STROBOSKOPSKI SENZOR………………...8.
2.5. HIDRAULIČNI UREDJAJI………………….8.
2.6. PNEUMATSKI MERNI ELEMENTI………..9.
3. ZAKLJUČAK…………………………….....10.
4. LITERATURA……………………………...11.

У многим применама математике и њеним дисциплинама сусрећу се проблеми у којима треба решити неку једначину или систем једначина . Поред линеарних једначина и њихових система постоје и квадратне једначине, а затим и неке други систем једначина.

Једноставне једначине можемо решити непосредно, док једначине сложеног облика морамо трансформисати на погодан начин до једноставнијих, са њима еквивалентним једначинама које се могу лако решити. Понекад једначину не трансформишемо на еквивалентну једначину, већ на једначину која је њена последица.

Једноставну једначину решимо, а затим добијена решења заменимо у полазну једначину и проверимо да ли су и њена решења. У једначини може учествовати и више параметара тј. Променљивих које нисмо прогласили непознатим што значи да одговарајућу једначину решавамо по некој непознатој, а решења ће зависити од променљиве коју нисмо прогласили непознатом, тј. Параметра.

Значај квадратних једначина је у томе што се њиховом применом могу решити и једначине разних других типова.

Решења квадратне једначине изражавају се помоћу њених коефицијената. може се доказати да између решења квадратне једначине и њених коефицијената важе одређене везе које се изражавају помоћу једнакости; на исти начин се и коефицијенти квадратне једначине изражавају помоћу њених решења. Те се везе зову Виетове формуле (Ф. Виėте, француски математичар, 1540-1603).

УВОД
1 Квадратна једначина 3
1.1 Природа решења квадратне једначине 5
1.2 Појам једначине, решења једначине и еквивалентних једначина 7
2 Виетове формуле 8
2.1 Примена Виетових формула 16
ЗАКЉУЧАК 18
ЛИТЕРАТУРА 19

Strujni transformatori su veoma rasprostranjeni kako u energetskim tako i u sistemima malih snage. Koriste se kao merni elementi, zaštitni elementi u sklopu zaštitnih releja ili kao napajanje relejnim zaštitama.

Značaj strujnih transformatora se ogleda u tome što se realizuju tako da imaju najmanje posledice po primarno kolo čiju struju mere, a pored toga od primarnog kola galvanski odvajaju mernu opremu koja je danas digitalna i osetljiva na prenapone i druge uticaje do kojih bi svakako moglo da dodje kada merna oprema ne bi bila galvanski odvojena. Modelovanjem i konstrukcijom strujnog transformatora postignuto je takvo odvajane od primarnog kola da strujni merni transformatori u razvodnim postrojenjima bez ikakvih posledica po mernu opremu mogu da izdrže atmosfersko pražnjenje u energetski vod koji je primarno kolo strujnog transformatora. Zaštitu merne opreme postiže se dobrim i kvalitetnim odabirom magnetskog kola transformatora ( jezgra ) i korišćenjem činjenice da magnetska kola ulaze u zasićenje, ali o tome će biti reči kasnije.

Inženjerski posao zahteva mnogo proračuna prilikom izvođenja određenih projekata, zbog čega su, radi jednostavnosti, vrednosti sekundarnih struja strujnog transformatora standardizovane. Koriste se sledeće vrednosti sekundarnih struja:
-5A, za merenje i zaštitu;
-1A, za relejnu zaštitu.

UVOD
1.1 Podela strujnih transformatora 2
1.2 Karakteristike strujnih transformatora 4
1.3 Primer projektovanja transformatora u postrojenju 7
1.4 Zaštita transformatora u postrojenjima 10
1.4.1 Diferencijalna zaštita transformatora 10
1.4.2 Zemljospojna (kućišna) zaštita (i>) 11
1.4.3 Diferencijalna zemljospojna zaštita (¥io>) 13
ZAKLJUČAK 14
LITERATURA 15

Aspekt svakog mogućeg sistema za prenos podataka odnosi se na tehniku koja se koristi za slanje podataka između dve tačke a to su predajnika i prijemnika. Prenos podataka između predajnika i prijemnika ostvaruje se preko prenosnog medijuma. Prenosne medijume možemo svrstati u dve osnovne grupe:
a) trasirane (guided) i
b) netrasirane (unguided).

U oba slučaja komunikacija se ostvaruje zahvaljujući prostiranju elektromagnetnih talasa kroz medijum. Kod trasiranog prenosa prostiranje talasa (adekvatniji termin u ovom slučaju je električni signal) se usmerava duž fizičkih puteva kakvi su:
• upredeni kablovi,
• koaksijalni kablovi,
• optička vlakna itd.

1 UVOD 2
1.1 Načini Komunikacije 4
2 PRINCIP RADA KODERA 5
2.1 Kodiranje 5
2.2 Tehnike rada kodera i tehnike kodiranja 7
2.3 Sistem za kodiranje i princip rada 8
2.4 Opis i rad kodera 10
2.5 Opis elemenata kola kodera 11
2.5.1 D Flip Flop 11
2.5.2 T Flip Flop 11
2.5.3 Multiplekser 12
2.5.4 Pomerački Registar 13
3 ZAKLJUČAK 14
4 LITERATURA 15
5 POPIS SLIKA 16

Naelektrisanje ili električni naboj je jedna od osnovnih osobina nekih subatomskih čestica kojom se karakterišu elektromagnetne iterakcije (interakcije čestica sa elektromagnetnim poljem). Naelktrisana materija stvara elektromagnetna polja. Takođe je i podvrgnuta dejstvu elektromagnetnih polja. Uzajamno dejstvo naelektrisanja i polja je uzrok elektromagnetne sile koja predstavlja jednu od četiri fundamentalne sile.

Naelektrisanje je svostvo subatomskih čestica i u prirodi se javlja samo kao celobrojni umnožak elementarnog naelektrisanja. Dakle, naelektrisanje je kvantovano. Kada se izražava kao umnožak elementarnog naelektrisanja, elektron ima naelektrisanje -1 a proton naelektrisanje +1. Kvark, zavisno od vrste, može da ima naelektrisanje −1/3 ili +2/3. Antičestice imaju naelektrisanja suprotna od odgovarajućih čestica (pozitron +1, antiproton -1). Postoje i druge naelektrisane čestice (tau, mion...).

Nalektrisanje makroskopskog tela je zbir naelektrisanja svih čestica od kojih je telo sastavljeno. Često, ukupno nalektrisanje je jednako nuli, pošto je broj elektrona u svakom atomu jednak broju protona, pa se njihova naelektrisanja poništavaju. Pojava u kojoj ukupno naelektrisanje nije jednako nuli, i pritom su ta naelektrisanja nepokretna i njihova količina se ne menja u vremenu, naziva se statički elektricitet. Dalje, čak i kada je zbir naelektrisanja jednak nuli, pozitivna i negativna nelektrisanja ne moraju biti ravnomerno raspoređena unutar tela (na primer pod uticajem spoljnjeg električnog polja), i onda se za materijal kaže da je polarizovan, a naelektrisanje koje nastaje usled polarizacije naziva se vezano naelektrisanje (dok se dodatno naelektrisanje doneto spolja u telo nnaziva slobodno nalektrisanje). Uređeno kretanje naelektrisanih čestica u određenom smeru naziva se električna struja.

UVOD 3
MODEL RAZMENJUJUĆIH ČESTICA 4
INTERAKCIJE MEĐU ČESTICAMA 4
INTERAKCIJA NAELEKTRISANIH TELA (ELEKTROMAGNETNA INTERAKCIJA) 5
LITERATURA 10

Антена је системска компонента која је дезајнирана да шаље или прима електромагнетне таласе. У модерним бежичним системима, антена такође мора да ради као уређај за усмеравање који прослеђује одређени сигнал само у одређеним правцима, док га у нежељеним правцима потискује.
Џејмс Клерк Максвел је први научник који је објединио теорије о електрицитету и магнетизму и речито представио њихове односе преко скупа сложених једначина које данас називамо Максвелове једначине. Он је такође доказао да је светло електромагнетне природе, као и да светлост и електромагнетни таласи путују таласним поремећајима исте брзине. Његов рад је први пут објављен 1873. године. Професор Хајнрих Рудолф Херц је 1886. године демонстрирао први бежични електромагнетни систем. Он је успео да у својој лабораторији произведе на дужини од 4м искру на међупростору λ/2 дипола, која је онда детектована као искра на оближњем колу.

Тек је Гилермо Маркони 1901. године успео да шаље сигнале преко великих удаљености. Те године је извршен први прекоатлантски пренос синала. Од тада па све до 1940-тих година, антенска технологија се бавила углавном елементима жичног типа и фреквенцијама приближно до ултра високих фреквенција. Тек је по почетку другог светског рата почело развијање модерне антенске технологије и њене примене. Велики допринос овој технологији донело је откриће микроталасних извора, који су производили фреквенције од 1 GHz и више. Напредак компјутерске технике и бежичних комуникација све до деведесетих година је имао главни утицај на развој модерне антенске технологије, и тај утицај ће се повећати у новом миленијуму.

1. УВОД 1
2. ЕЛЕМЕНТИ 2
3. ТЕОРИЈА 3
3.1. Максвелове једначине 3
3.2. Области поља 5
4. ФОРМИРАЊЕ АНТЕНСКИХ ИЗВОРА 10
4.1. Формирање жичног извора 10
4.2. Формирање извора код антена са отвором 11
5. АНТЕНСКИ ПАРАМЕТРИ 14
6. ГРУПЕ 18
7. ПРИЛАГОДЉИВЕ ГРУПЕ И ПАМЕТНЕ АНТЕНЕ 19
8. ЗАКЉУЧАК 20

Како напредак у технологији обезбеђује повећање брзине и јефтиноћу дигиталног хардвера, више традиционалних аналогних функција радио пријемника биће замењено са софтверским или дигиталним хардвером. Крајњи циљ у пројектовању радио пријемника је директна дигитализација радио фреквентног (RF) сигнала на излазу пријемне антене, и према томе извршавање свих пријемних функција у дигиталном хардверу или софтверу. Трендови у пројектовању пријемника развијали су се ка овом циљу сједињавања дигитализације, све ближе и ближе пријемној антени, за системе са знатно вишим фреквенцијама и већом ширином опсега. Примена ових пријемника је очекивана за повећање брзине у областима као што су мобилна телефонија, сателити, и у системима личних комуникационих сервиса.

Аналогно дигитални претварач је кључна компонента у овим радио пријемницима. Најчешће примењивани аналогно дигитални претварачи за дигитализацију широког опсега код RF или IF приказани су на слици 1. Кључни параметри аналогно дигиталних претварача су спроведени по специфичним аналогно-дигиталним претварачким елементима кола. На пример, линеарност и тачност су примарно одређени узорковањем и задршком, док одступање у такту одмеравања може произвести шум у жељеном излазу аналогно дигиталног претварача. Квантизатор утврђује резолуцију аналогно дигиталног претварача. За дати одређени ниво шума, бафери успостављају проток података.

Овај чланак расправља о појединим кључним параметрима аналогно дигиталних претварача, коришћених у примени радио пријемника. Технички захтеви, практична ограничења и потенцијални проблеми су такође предмет расправе. Метод претварања практичних аналогно дигиталних претварача као што су flash, постепена апроксимација, сигма-делта и пропусни опсег сигма-делта нису представљени овде.

УВОД
МЕТОДЕ УЗОРКОВАЊА И АНАЛОГНО
ФИЛТРИРАЊЕ 4
НИКВИСТОВО УЗОРКОВАЊЕ 5
ЕНЕРГИЈА ИЗВАН ОПСЕГА 5
РЕАЛИЗАЦИЈА ANTI-ALIASING ФИЛТЕРА 6
ОЛАКШАВАЊЕ ЗАХТЕВА АNTI-ALIASING ФИЛТЕРА ПОМОЋУ ПРЕУЗОРКОВАЊА 7
СМАЊЕЊЕ ЗАХТЕВАНЕ БРЗИНЕ УЗОРКОВАЊА ПОМОЋУ КВАДРАТНОГ УЗОРКОВАЊА 7
УЗОРКОВАЊЕ ПРОПУСНОГ ОПСЕГА ЗА ДИРЕКТНО СМАЊЕЊЕ ОПСЕГА 7
УТИЦАЈИ КВАНТИЗАЦИОНОГ ШУМА, ИЗОБЛИЧЕЊА И ШУМА ПРИЈЕМНИКА 8
ВАЖНЕ СПЕЦИФИКАЦИЈЕ 10
ТЕОРЕТСКЕ СПЕЦИФИКАЦИЈЕ ОДНОСА СИГНАЛ-ШУМ 10
ПРАКТИЧНЕ СПЕЦИФИКАЦИЈЕ ЗА РЕАЛНЕ АНАЛОГНО-ДИГИТАЛНЕ ПРЕТВАРАЧЕ 11
ЗАКЉУЧАК 14
ЛИТЕРАТУРА 15