Prva tumačenja čoveka o njegovom postanku i postanku sveta bila su u obliku mitova, a ne kritičkog mišljenja usmerena prema spoznaji i kada se javlja filozofija, ona se ne razvija iz mita, nego protiv mita, kao nastojanje doslednog mišljenja da racionalno pronikne tajne sveta i života. Isotrija je proces čovekovog postajanja (oblikovanja, obrazovanja), proces proizvodnje života (proizvodnje materijalnih i duhovnih dobara) i obnavljanja života. U procesu proizvodnje čovek menja prirodu, on proizvodi prirodu kao očovečenu prirodu i samoga sebe kao čoveka.

Oslobađanjem helenske misli racionalizacijom da krivica stoji do čoveka, a ne do boga, koja puni smisao konačno dobija u Platonovoj Državi, počinje otvaranje, a takođe i odgovaranje na pitanja šta je svet, koji mu je uzrok, kao i uzrok pojava u njemu. Otpočinjući sa Talesom iz Mileta, filozofi tragaju kroz svoje škole za počecima, odnosno principima koji uslovljavaju prirodu.

1 UVOD 3
2 Antičko poimanje čoveka 3
3 ZAKLJUČAK 6
LITERATURA 7

Бекон је један од првих филозофа новог времена чије је учење никло је на рушевинама средњевековне сколастике и представља више-мање савршен производ нове епохе. Његово учење представља једну нову прекретницу јер је рационалистичко-сколастички метод мишљења морао бити смењен новим, материјалистичким методом сазнања. Оснивач нове савремене филозофије, Бекон, схвата свој историјски задатак односно нужност да се велике победе науке методолошки заснују. Пракса претходи теорији. На основу постигнутих резултата у природним наукама требало је изучити основне претпоставке научних метода истраживања у циљу принципијелног заснивања уопште.

Френсис Бекон је био први филозоф који је испунио овај задатак, те стога он припада материјалистичком правцу филозофије тј., он је заступник материјалистичке филозофије. Друкчије, и не би могло бити, јер се све савремене природне науке заснивају искључиво на претпоставкама материјалистичке филозофије, тако да је апстрахујући оне услове сазнања, који се налазе у основи савремених природних наука, Бекон морао прићи материјализму. На тај начин у средишту филозофских и научних интересовања стоеј методолошка питања на која је и Бекон усмерио своју пажњу.

УВОД 3
1 Беконово учење о идолима 4
ЗАКЉУЧАК 9
ЛИТЕРАТУРА 10

Jedno od osnovnih pitanja u istoriji filozofske misli jeste pitanje ljudske prirode. Još od vremena Sokrata i njegove maksime: »Spoznaj samoga sebe«, počinje era ljudske samospoznaje. Čovek, koji prevazilazi sve što je stvoreno, svojom mogućnošću samospoznaje i samoanalize, postavio je sebi kao jedan od najuzvišenijih ciljeva da upozna sopstvenu prirodu. Šta je čovek, o kakvoj vrsti bića je reč? Ovaj zadatak nimalo nije lak. Štaviše on je toliko složen da u istoriji filozofske misli postoji toliko različitih teorija o čoveku da je veoma teško samo ih nabrojati. Naravno, ta pitanja ne postavljaju samo filozofi. Obični ljudi kada ćele da objasne, zapravo da opravdaju neke neprihvatljive postupke ljudi često kažu da u tim situacijama iz ljudi »progovara njihova priroda«.

U zavisnosti od odgovora koje eksplicitno ili implicitno dajemo na pitanje šta je »priroda čoveka« mnogi od nas »znaju« koje ponašanje čoveka je »prirodno«, »očekivano« i prihvatljivo, a koje nije. Stav da je nešto »prirodno« u osnovi je tipološki, tj. usko je vezan sa verovanjem da biološke vrste imaju »suštine« oko koje manje ili više odstupaju jedinke koje ulaze u sastav date vrste.
Pitanje koje nas ovde interesuje jeste da li proučavanje kulturnih produkata a naročito umetnosti može da pomogne razumevanju ljudske prirode. Osnovni cilj rada jeste da prikaže i objasni odnos ljudske prirode i kulturnih produkata u kontekstu posmatranog.

UVOD 3
1 Da li proučavanje kulturnih produkata, a naročito umetnosti, može da pomogne razumevanju ljudske prirode? 3
ZAKLJUČAK 5
LITERATURA 6

Prvi istinski filozof, kako po svom dijalektičkom izričaju tako i po svojoj neuobičajenoj pojmovnoj artikulaciji, bio je Heraklit. Hegel, koji je bio izvanredan poznavalac antičkih misaonih paradigmi, to kaže na sledeći način: „Dakle, kod Heraklita se prvi put može naći filozofska ideja u njenoj spekulativnoj formi”. Ako filozofija nastaje iz sistematske i kontinuirane prakse mišlјenja, sa jezikom koji treba, koliko god je moguće, da se razlikuje od poetskog i tzv. običnog govora, onda ponajbolјi predstavnik takve tendencije u dotadašnjoj istoriji filozofije svakako jeste Heraklit.

Milećani su govorili o tome kako je svako kretanje i svaka promena pod uticajem toplote; to je uticalo na Heraklita da kretanje sveta vidi kao vatru; tako je za njega vatra počelo (arché), no ne neka vatra kao konkretna stvar (vatra u peći, ili plamen zapaljenog drveta), već vatra kao nešto što uvek ostaje identično sebi, kao proces, u kome uvek nastaju i iznova nestaju stvari; vatra je svet u njegovoj nenastaloj i nedovršenoj promenljivosti. Sve ovo već je za stare mislioce predstavljalo veliku teškoću i zato su Heraklita još u stara vremena nazivali mračnim. Inače Heraklit (540-480), sin Herakontov, bio je kraljevskog porekla i kažu da se prestola odrekao u korist svog brata; u Efesu je vladala demokratija koju Heraklit nije cenio; bio je ponosan i ohol, govoreći da “mnogoznalaštvo ne uči mudrosti jer bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja”.

1 UVOD 3
2 Osnovne ideje Heraklitove filozofije 4
3 Percepcije Heraklitove filozofije 8
4 ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15

Sokrat se rodio u 4. godini 77. Olimpijade (469 pre n .e ) bio je sin jednog vajara Sofroniskusa, dok mu je majka bila babica. Njegov otac je uticao na njega da se oda vajarstvu,prica se da je Sokrat u toj umetnosti daleko dogurao, čak su mu kasnije pripisivane neke statue odevnih gracija koje su se nalazile u Atinskom Akropolisu. Medjutim on nije bio zadovoljan svojom umetnošču, jer je bio obuzet velikom radoznalošću prema filozofiji i naučnim istraživanjima. Umetnošću se bavi samo da bi zaradio novac za istrazivanje i da bi mogao da se posveti proučavanju nauka.

Čitao je sva dela starih filozofa, slušao je naročito Anaksagoru, a posle njegovog progonstva iz Atine, kada je Sokrat imao trideset i sedam godina, on je slušao Arhelausa koji se smatrao za Anaksagorinog sledbenika.

1 SOKRAT-ŽIVOT I DELO 2
2 DELO - RAD 4
3 VRLINA JE ZNANJE - ETIČKI INTELEKTUALIZAM 7
4 ODBRANA SOKRATOVA I SMRT 11
5 ZNAČAJ SOKRATOVE FILOZOFIJE 14
6 LITERATURA: 16

Platon u svojim djelima ispoljava znanje o životu, ljudima, o odnosima među ljudima i državama, o pravima i dužnostima građana, o moralu. Na njega i njegovo razmišljanje je utjecalo stanje u tadašnjim državama, političko uređenje i odnos vladara prema društvu. Promatrao je događaje oko sebe, ponašanje ljudi koji upravljaju političkim životom, zakone i običaje i pokušao stvoriti i dati temelje idealne, savršene države.

Kako bi se shvatilo njegovo razmišljanje potrebno je proučiti njegova djela, Državu, Zakone i dio Državnika. Njegova idealna država se zasniva na idealnoj, moralno-političkoj filozofiji. Smatra da je država idealna ukoliko je i građanstvo u njoj idealno. Kako bi bili idealni, dušom treba vladati razum, a ne strastveni dio. Razum mora biti nadmoćan. Ljudi trebaju biti pravedni i tako će svi biti sretni. Platon daje svoje teorije o idejama pravednosti, dobroti, znanju. Smatra da ostvarenjem ovih ideja dovodi do uzorne države. Platonova država je u suprotnosti sa demokratskim i tiranskim sustavima ondašnjih grčkih država. Državu procjenjuje kroz pojedinca. Daje joj vrline koje posjeduju i građani. U djelima se služi slikovitim prikazivanjima i opisivanjima određenih pojava, državu uspoređuje sa brodom, dok je vladar kormilar…

Uvod…………………….2
1. Platon………………3
2. Platon i politička promišljanja……..5
2.1. Platonova idealna država i pravednost…..6
2.2. Staleži i odgoj građana u idealnoj državi……..8
2.3. Bolesti države…………...10
3. Zakoni……………….12
Zaključak…………14
Literatura…………15

Žak Derida rođen je 15. jula 1930. godine u El Biaru, blizu grada Alžira, u Alžiru. Žak Derida je preminuo u Parizu, u noći između 8. i 9. oktobra 2004. godine. Napisao je 70-ak knjiga iz oblasti filozofije. Za njegovu filozofiju vezano je ime dekonstrukcije, jedne posebne procedure kritike zapadne metafizike.

Smatra se za jednog od najvažnijih filozofa druge polovine XX veka. Njegovo djelo - djelo koje je on stvorio, a koje više, počev od prije neki dan, nije više samo njegovo, ako je ikad i bilo samonjegovo, već je djelo koje je takođe u nama, u svima koji su ga pratili, čitali i, poneki, prevodili - uticalo je na brojna naučne i kulturne discipline, od teorije književnosti i teorije kulture, preko slikarstva, arhitekture, psihoanalize, prava, sve do teologije i politike. O njegovom filozofskom radu i idejama napisano je na desetine, možda i na stotine knjiga i na hiljade ogleda i članaka.

UVOD 3
1 Problem logocentrizma kod Žak Deride 3
ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 12

Tales se učio za poziv koji bi se danas mogao opisati kao kombinacija prirodnjaka i tehničara. Nauke tada još nisu bile podeljene u pojedinačne discipline. Kao mladić, Tales je putovao u Egipat, na Bliski istok i u Atinu. Tadašnje znanje matematike, navigacije i astronomije preuzeo je pre svega od egipatskih sveštenika. Po povratku u Milet, isprva se oprobao u gradskoj politici. Ali, uskoro je opet posvećivao vreme posmatranju prirode. Tales se proslavio u gradu i u njemu su gledali osobenjaka. Na prvi pogled, činilo se da se svim silama trudi da filozofija od početka izađe na glas kao delatnost zanesenih i rasejanih učenjaka.

Do naučne zvezde svog vremena Tales se uzdigao kada je predvideo jedno pomračenje Sunca, do čega je uz poprilično sreće došao tumačenjem starih izvora, a koje je zatim zaista viđeno u Anadoliji. Nisu sačuvani nikakvi Talesovi spisi. Ako su uopšte postojali, po pretpostavkama velikog ranog istoričara filozofije, Diogena Laertija, napisao je dva dela iz oblasti astronomije. U središtu njegove pažnje nesumnjivo su bile prirodne nauke i pre svih astronomija. Mada je Tales verovao da je svet kolut, a nebo polulopta koja se oslanja na njega, na tom polju je postigao zapažen uspeh.

UVOD 3
1 "Spoznaj samoga sebe" - Tales 3
ZAKLJUČAK 5
LITERATURA 6

Kako god se postavili prema Ludvigu Vitgenštajnu – da li ga odobravali ili osporavali – moramo priznati da je njegovo delo ostavilo dubok trag u modernoj filozofiji. Pa iako sebe nije video u ulozi nekog „reformatora“ fi lozofi je, on je barem indirektno imao udela u „transformaciji filozofije“ u dvadesetom veku. Sa njim se u savremenoj filozofi ji ustalio jedan metod filozofiranja koji svoju orijentaciju ne traži u ontološkom prikazu stvarnosti, već koji svoj sistematski akcenat stavlja na detaljnu analizu jezičkih problema.

Moderna analitička filozofi ja je nezamisliva bez Vitgenštajna, a njegov uticaj nije ograničen samo na tu struju savremene filozofske misli. Ono što Vitgenštajna čini posebno „atraktivnim“ je njegov nekonvencionalni način razmišljanja koji se odrekao zahteva za (naknadnom) sistematizacijom iskazanog, jedan stil mišljenja kome je pre stalo da ukaže na probleme, nego da ih reši – a iznad svega toga njegov pokušaj radikalne kritike jezika.

1 UVOD 3
2 Filozofija kao kritika jezika 4
2.1 „Traktatus“ 4
2.2 „Filozofska istraživanja“ 7
3 ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 13

Појам време има мноштво историјских и савремених значења у науци и философији, кад се помене термин време без ближих назнака није јасно да ли је реч о величини у физици, календарском, геолошком, атмосферском, историјском, психолошком, радном или неком другом.

Изучавање развоја појма време је заправо увек прилика да се упознамо са најважнијим етапама у развоју научних и философских идеја јер су велике опште теорије увек доносиле и промене у значењу основних појмова као што су велике опште теорије увек доносиле и промене у значењу основних појмова као што су време, простор, реалност, кретање, енергија и тд.

1 ABSTRACT - 2 -
2 УВОД - 2 -
3 ШТА ЈЕ ВРЕМЕ? - 3 -
3.1 Психолошко време - 5 -
3.2 Линеарни или циклични ток времена? - 5 -
4 ЗАКЉУЧАК - 6 -
5 ЛИТЕРАТУРА - 6 -

Dva najčuvenija i najuticajnija određenja čovjeka jesu čuvena dva Aristotelova stava o suštini čovjeka s početka njegovog najvećeg djela - Politike. U prvom određenju se kaže se kaže da je " čovjek po prirodi politikón zóon" a u drugome da je " čovjek zóon koji ima lógon". I pored njihovog ogromnog uticaja na budući razvoj filozofije, a još više na način na koji je čovjek sam sebe razumjevao u domenu različitih oblasti refleksivne kulture kroz istoriju, izvorni aristotelovski smisao ovih određenja često je za njihove tumače ostajao skriven. Opšta prihvaćenost ova dva Aristotelova određenja čovjeka i njihova duboka ukorijenjenost u našu civilizaciju, doveli su do toga da su ona počela da se pojavljuju i funkcionišu sama po sebi, gotovo kao nekakve usmene izreke, opšta mjesta u istoriji zapadno-evropskog čovjeka. Njihovo najčešće navođenje u latinskim ekvivalentima animal sociale i animal rationale ili u našim prevodima politička (ili čak društvena) životinja i razumna životinja, potpuno nas udaljavaju od izvornog smisla i značenja koja im je Aristotel pridavao. U njihovom tumačenju zaboravlja se ne samo činjenica da se oba pojavljuju na početku Politike, a ne nekog drugog Aristotelovog djela, što naravno nije ni malo slučajno, već se takođe potpuno prenebregava kontekst u kome se pojavljuju, dakle sam Aristotelov tekst gdje se oba određenja izriču.

Stavljajući u stranu biološki, ili antropološki ili logički smisao koji se ovim određenjima obično pridaje, probaćemo da im u tumačenju priđemo iz samog teksta Politike. Nastojaćemo međutim, da specifičnost našeg pristupa bude u pokušaju da mimo uobičajenih načina prilaženja ovom Aristotelovom tekstu, probamo da osvjetlimo ono što u tumačenju ova dva određenja najčešće ostaje u "mrtvom uglu" pažnje, a to je činjenica da su oba određenja izrečena na istom mestu i da ih razdvajaju samo dve rečenice. Probaćemo dakle, da pokažemo da između ove dve definicije postoji jasna i očigledna veza, te da i nije moguće tumačiti ih odvojeno, što nam neposredno pokazuje i činjenica da ih Aristotel u tekstu navodi odmah jednu iza druge.

UVOD 3
1 Aristotelova „Politika“ 6
1.1 Politički logos i politički etos u Aristotelovoj „Politici“ 14
1.2 Aristotelova politička antropologija 15
ZAKLJUČAK 24
LITERATURA 26

Adornova estetska teorija posmatrana nezavisno od tradicije moderne estetike i filozofije ne može se ispravno shvatiti. Kao jedan tipičan filozofski projekt modernizma ona je odgovorna s jedne strane imperativu progresivnog i kritičkog promišljanja osamostaljenih umetničkih i estetičkih merila koja su se ustanovila posebno u građansko doba 18. i 19. veka, a sa druge, estetska teorija u savremenosti nosi u sebi bogato filozofsko nasleđe koje je najvećim delom tekovina najsjajnije epizode u novovekovnom misaonom razvoju - filozofije nemačkog idealizma. Kritička ocena nemačkog filozofa Ridigera Bubnera sa kojom se uglavnom možemo složiti i u kojoj on kaže da ,,od vremena nemačkog idealizma filozofija nije razvila nikakve nacrte koji bi bili dorasli klasičnim uzorima od Kanta do Hegela" ima u vidu upravo ovaj neugodni položaj u kome se nalazi savremena filozofska refieksija o području estetskog, pre svega umetnosti. Trebalo bi najpre razmotriti zbog čega su pomenuti momenti značajni.

Autonomija umetnosti je u punom smislu karakteristična pojava za 19. vek i ona podrazumeva izdvajanje umetnosti i umetničke delatnosti, tj. njihovo oslobađanje od veza posredstvom kojih su tokom ranijih vekova bile stopljene sa životnom praksom, u jednu novu autonomnu celinu koja je sada u sebi obuhvatala različite umetnosti (pozorište, arhitekturu, poeziju, likovne umetnosti i muziku). Ta celina umetnosti još je od Renesanse postepeno sticala svoje vlastite zakonitosti i merila što se posebno tokom 19. veka sve dublje odražavalo i u svakoj pojedinačnoj umetnosti. Međutim, ovo postupno izdvajanje umetnosti kao zasebne sfere kao što je imalo svoju istorijsku bazu, moralo je imati i određenu estetičku (filozofsku) pozadinu. Naime, novi pojam autonomne umetnosti nije mogao nastati drugačije nego pod okriljem novonastale sistematske estetike, što znači da je pretpostavka i pandan diferencijacije estetske sfere bila diferencijacija filozofske refieksij.e o njoj, a autonomna filozofska diseiplina koja je time trebalo da se bavi bila je estetika.

UVOD 1
1.1 Adorno – Čemu još filozofija? 2
1.2 Adornovo mesto u savremenoj estetici 4
1.3 Adornova kritička filozofija umetnosti 5
1.4 Aspekti Adornove filozofije 7
ZAKLJUČAK 10
LITEARTURA 12

Estetičar Ivan Foht rođen je 7. juna 1927. godine u Sarajevu gdje je završio srednje školovanje i maturirao 1946 godine. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Nakon što je diplomirao u junu 1951. godine radi na pripremi doktorskog ispita kojeg je uspješno završio, a 1956. godine odbranio je doktorat o Hegelovoj estetici. Tokom studijskog boravka u Zapadnoj Njemačkoj, estetičar Ivan Foht je studirao suvremenu estetiku na Univerzitetu u Münchenu. Od 1951. godine kada je estetičar Ivan Foht izabran za asistenta na Filozofskom fakultetu univerziteta u Sarajevu, Katedra za filozofiju počinje njegova karijera univerzitetskog profesora u rodnom gradu. Slijede izbori u zvanje docenta i vanrednog profesora, period 1958.-1968 . U zvanje redovnog profesora na nastavnom predmetu Estetika, Katedra za filozofiju izabran je 1968. godine. Rješenjem o prestanku rada zbog odlaska u penziju 1974. godine estetičar Foht je završio karijeru univerzitetskog profesora na Ffilozofskom fakultetu u Sarajevu Učešćem u kulturnom životu estetičar je dao istorijske biljege radu kulturnih ustanova na jugoslovenskom prostoru; ističemo njegovo djelovanje u časopisu Odjek, zatim u časopisu Izraz, pa u časopisu Pregled, ističemo njegovu funkciju glavnog urednika Izdavačkog preduzeća Džepna knjiga, slijede časopisi Naše teme, Zagreb, Delo, Beograd, Filozofija Beograd, Danas, Beograd, Forum Zagreb, Humanizam i socijalizam, Zagreb, Časopis Praxis i drugi.

Estetičar Ivan Foht svojom fascinantnom sposobnošću intelekta otvara i uspostavlja najprisnije naučne veze pisane riječi i drugih oblika komunikacije Beograda, Zagreba, Sarajeva. Snaga i osobitost njegova intelekta otvarala je široko vrata jugoslovenskoj filozofskoj i estetičkoj misli. Na Muzičkoj akademiji u Sarajevu od 1957. godine izvodi nastavu iz oblasti estetike muzike. Posigurno je estetičar I. Foht doveo suradnju između Filozofskog fakulteta i Muzičke akademije na onu duhovno istorijski nivo koji je omogućio budućnost plodnog dijaloga naučnika iz oblasti muzike i filozofije umjetnosti. Foht je smatran najboljim poznavaocem muzike i suvremen estetike muzike.

UVOD 3
1 Fohtov pristup umjetničkom djelu i moderna estetika 5
1.1 Spoznaja prirode i umjetničkog djela 8
1.2 Filozofija, estetika i umjetnost 9
2 Odnos moderne umjetnosti i društva 10
3 Biće umjetničkog djela u Fohtovoj analizi moderne umjetnosti 13
3.1 Spoznaja moderne umjetnosti 15
3.2 Forma umjetničkog djela 17
ZAKLJUČAK 19
LITERATURA 20

Dejvid Hjum je bio škotski moralni filozof. Zajedno sa Adamom Smitom, Adamom Fergusonom, Džošuom Takerom i mnogim drugima, bavio se temeljima i granicama morala, empirizmom i onimnajznačajnijim za nas – kritičkim (skeptičkim), naspram konstruktivističkog, racionalizmom. Novovekovna vera u racionalnost je u 18. veku dobila dva različita poimanja sadržaja pojma „racionalnost“ i dva različita stanovišta u proceni saznajne modi, na šta de se nadovezati i dva različita pogleda na ljudsku prirodu i na čovekovo delovanje, što zajedno tvori temelj razlikovanja konstruktivističkog i kritičkog racionalizma. Hjumovo osnovno epistemološko stanovište kao kritičkog racionaliste je skeptičko. Pretpostavka kritičkog racionalizma je pretpostavka o pogrešivosti, ograničenosti, nepotpunosti i neizvesnosti ljudskih saznajnih modi – Neznanje ili ograničeno znanje, kao konstitutivna osobina čoveka, čini nemogudim svako preterano optimističko poverenje u ljudski razum. Ovi nedostaci ljudskog razuma mogu se kompenzovati oslanjanjem na vekovnim iskustvima stvarane i zato „mudrije“ – jer su dugotrajnim iskustvom potvrđene kao „mudrije“ - i stabilnije društvene ustanove

Ova pretpostavka saznajnog skepticizma dalje podrazumeva metodološki individualizam i saznanje kao evolutivni poces učenja na greškama. Uz epistemološki skepticizam, škotski moralni filozofi su razvili i antropološki skepticizam. Ono sto stav antropološkog skepticizma uzima kao temeljnu odrednicu jeste briga pojedinca o sopstvenom integritetu. Ljude motiviše samoljublje. Pri tome, pojam samoljublje (self-love) nije samo antropološki ved i epistemološki pojam, sto znači da delovanje pojedinca nije samo u cilju ostvarivanja vlastitog interesa, ved je i individualno delovanje oslonjeno na nužno ograničena, delimična i individualna znanja koja samo ta individua poseduje. Iz ovakvog antropološkog I epistemološkog individualizma proizilazi legitimni zaključak da je samo pojedinac konačni sudija svojih ciljeva (kopernikanski obrt). Kako individualni interes u najvedem broju slučajeva motiviše delatnost pojedinca, to je svako insistiranje na opštem interesu kao motivu delovanja, samo krivotvorenje stvarnih motiva, jer je, kako je zaključio Hjum „opšti interes ... nesto isuviše zamagljeno da bi uticao na vedinu čovečanstva i bilo kakvom silom delovao na postupke suprotne ličnim interesima“. A, kako je pokazao prvo Smit, pa potom i Hajek, činjenica epistemološkog individualizma negira svaku mogudnost postojanja bilo kakvog „opšteg“ uma kao nosioca ukupnog znanja u društvu (Hegel, Marks).

Uvod 3
1 Hjum i skepticizam 4
Zaključak 13
Literatura 15

Да бисмо разумели еволуцију теорије атома морамо се послужити историјом науке . Први постулати о постојању атома успостављени су у античкој Грчкој. Филозоф Демокрит(Δημόκριτος, Dēmokritos)је приметио да се све важније особине материје( дељивост, стишљивост,маса) могу објаснити уколико се претпостави да се она састоји из мањих честица-атома.Крајем 18.века, Џ.Далтон(Ј.Dalton) је, мерећи тежинске размере хемијских елемената при сједнињавању, успео да теорију атома врати са филозофских расправа на научни пут.

Наиме, утврдио је да се однос 2 елемента при сједињавању изражава као однос 2 проста цела броја, баш као што се и атоми једине у одређеним размерама.Касније, применом Далтонових истраживања, свако тело на планети Земљи је објашњавано као скуп атома. Дошло је до експанзије хемије, као науке и као гране индустрије. У исто време, Далтонова теорија је поткрепљена тезом да и електрицитет садржи своје “атоме“-електроне.Теорија атома је подржана и од стране физичара Исака Њутна(Isaac Newton) и његових оптичких истраживања. Премаовим истраживањима, извори зрака(светлости) избацују своје честице великом брзином и то објашњава праволинијско кретање зрака. Прво веће противљење атомистичкој теорији спровео је Хајгенс, тврдећи да се светлост састоји из таласа,а не атома. Максвел(Maxwell) и Херц(Hertz) су употпунили ову теорију доказавши да постоје електрични таласи који се простиру кроз било коју средину, што је наишло на прихватање у научним круговима. На следеће велико откриће чекало се до почетка 20.века, када је Планк представио зрачење помоћу малих целих бројева. Ти бројеви су представљали јединице енергије- квантове(атоми енергије). Зависност таласне дужине и кванта била је обрнуто пропорционална.

1 Абстракт 1
2 Увод 1
3 Дискусија 2
4 Резултати 3
5 Закључак 3
6 Литература: 4

Мартин Хајдегер рођен је у сиромашној католичкој породици у провинцијском и протестантском окружењу које није могло не оставити трага на његово формирање као личности и као филозофа: провинцијалност мишљења, мешавина католицизма и протестантизма, критика метафизике, потрага за идеалним језиком у митском језику – све то, као и краткотрајно Хајдегерово кокетовање с националсоцијализ¬мом последица је услова у којима је живео и не може се занемарити, као што је он желео када је на почетку својих предавања о Аристотелу рекао "Аристотел се родио, живео је и умро", наставивши потом да излаже његову филозофију; не знамо ли да је Аристотелов отац био лекар, нећемо разумети Аристотелов интерес за проблеме медицине и биологије, а без тог контекста не може се разумети ни целокупна филозофија овог мислиоца.

Хајдегеров пример само показује да је био¬графија често и важан моменат за разумевање целокупног дела неког филозофа; зато у случају Хајдегера критичко питање које се поставља о његовом односу спрам националсоцијализма и гласи: да ли његов чувени ректорски говор из 1933. следи из његове филозофије или је реч само о некој пролазној епизоди у његовој биографији? Данас о томе постоји непрегледна литература; не бисмо је имали да није реч о великом мислиоцу чија ће сабрана дела (када се до краја објаве) имати преко сто књига, о мислиоци о коме већ сад постоји непрегледна литература те сваки приказ Хајдегерове филозофије може бити само фрагментаран и непотпун.

УВОД 3
1 Хајдегер, егзистенцијализам и феноменологија 4
2 Основне поставке Хајдегерове филозофије 8
2.1 Хајдегерово схватање истине 11
2.2 Хајдегерова херменеутика 13
2.3 Хајдегерова етика 14
ЗАКЉУЧАК 16
ЛИТЕРАТУРА 18

Racionalizam je gnoseološki pravac (teorija spoznaje), filozofsko učenje, koje smatra da se objektivna stvarnost može spoznati samo mišljenjem, da se temelji na umu, razumu, intelektu. Reč je latinskog porekla. U opštem smislu racionalizmom nazivamo onaj pravac u teoriji spoznaje koji, bez obzira na to odbacuje li čulno iskustvo kao jedan od izvora i oblika naše spoznaje stvarnosti ili ne, smatra da je objektivnu stvarnost moguće spoznati samo mišljenjem, to jest da je spoznaja jedino dana u našem umu, razumu, intelektu. Postoje, dakle, istine koje su nezavisno od čulnog opažanja i iskustva ne potiču od njega, već su produkt takozvanog "čistog mišljenja", pa su prema tome i te istine i spoznaje apriorni ili urođeni oblici uma.

Francuz Rene Descartes, holannđaninin Baruch de Spinoza i nemac Leibniz dali su racionalistički filozofski okvir onom silnom zamahu matematike, mehanike, optike, revolucionarnom napretku prirodnih nauka uopšte u 17. veku.

UVOD 1
1 Može li se racionalnom verovati? 2
ZAKLJUČAK 10
LITERATURA 11

У овом раду представљена су два велика мислиоца Платон и Џон Дјуи. За теме су узете једне од најзначајнитих тена ових филозофа, са једне стране Платонов мит о пећини које је једно од најважнијих остварења како Платонових тако и филозофских уопште. А са друге стране је Дјијева концепција о демократском васпитању једно од најзначајнијих дела о васпитању у савременијој филозофији.

1 Увод 3
2 Платон – Мит о пећини 3
2.1 Биографија : 3
2.2 Мит о пећини 4
3 Дјуи –демократска концепција о васпитању 8
3.1 Биографија : 8
4 Демократска концепција о васпитању 9
4.1 Импликације људског удружења: 9
4.2 Демократски идеал: 11
4.3 Платонова филозорфија васпитања: 11
4.4 Индивидуалистички идеал века: 12
4.5 Национално и социјално васпитање: 12
5 Закључак 14
6 Литература 15

Umetničko stvaralaštvo se generalno vezuje za estetski smisao ili čulno uobličavanje ideje. Lepota umetničkog dela je formalna kategorija, a ne sadržinska. Predmet estetike je način na koji čovek doživljava realnost i sebe samog, i uz pomoć kojih umetničkih formi izražava svet koji ga okružuje. Umetničko delo je psihički proces opažanja relacija i konekcija između objekata stvarnosti koristeći se simbolima, znakovima i slikama. Bazično sredstvo koju koristi umetničko stvaralaštvo je čulna slika i forma, ali ona je i u istovreme proizvod stvaralaštva. Pored toga, umetnost ne predstavlja samo stvaralačku delatnost autora, već je i društveno uslovljena. Sama ova činjenica navodi na zaključak da između umetnosti i društva postoje uske veze i da umetnost ne može postojati nezavisno od socijalnog okvira u kome se realizuje.

Kada govorimo o poimanju sveta u atičkoj filozofiji, ona obiluje razmišljanjima o propadljivosti, jer stari Grci nisu vreme shvatali linearno, već ciklično. Tako je i kod većinevelikih starogrčkih filozofa propadljivost neprekidan i trajan proces koji je osnovna karakteristika čulnog sveta. Platon tako razlikuje dva sveta - svet, ideja, koji je večan i nepromenljiv, pa iz tog razloga vreme u njemu ne teče, i čulni svet koji je prolazan i propadljiv, koji predstavlja samo refleksiju sveta ideja. Aristotel je kritikovao ovakvo Platonovo ontološko razdvajanje dva sveta i isticao da ideje postoje unutar čulnog sveta i unutar stvari. Egzistencija je, po Aristotelu, dinamičan sukob materije i forme, pri čemu možemo povućiparalelu između Aristotelovog termina forma i Platonove ideje.

UVOD 3
1 Specifičnosti Platonovog razumevanja lepog i umetnosti 4
2 Razmatranje o lepom u dijalogu „Hipija“ 5
3 Progon pesništva iz Platonove idealne države 8
4 „Teetet“ i „Fedar“ 10
ZAKLJUČAK 12
LITERATURA 13

Luj Anej Seneka, Mlađi (oko 4. pre nove ere – 65. nove ere), jedan je od najvećih predstavnika stoicizma i oratorstva. Rođen je u španskoj Kordovi, u bogatoj viteškoj porodici. Otac mu je bio čuveni retorik Lukije Anej Seneka (Stariji) dok je vrla majka Helvija bila staložena i veoma nadarena žena, čiji je život prevazilazio prosečnu meru tadašnjeg otmenog ženskog sveta. Sve uslove koje je mogao, iskoristio je da dođe do kvalitetnog obrazovanja. Već u kući stekao je ljuba prema retorici i poeziji kao i sklonost za filosofiju i nauku, naročito fiziku i etnografiju.

Od filosofskih pravaca najviše su ga privukli moralistička ozbiljnost i skoro asketska strogost mlađih stoičara, kao i novopitagorejsko učenje o selidbi duše (i vegeterijanstvo). Seneka je najviše bio usmeren ka aristotelovskom pitanju postizanja blaženog života. Vrlinu vidi kao unutrašnju individualnu postojanost, ljubav i život u skladu sa prirodom, kritikuje telo i putena zadovoljstva. U suštini, i on je bio eklektičar što je i sam najbolje objasnio u jednom svom pismu: “Što je najbolje, to je svačije”, pa nije nikakav problem iz različitih filosofija uzimati ono što je najbolje i najprihvatljivije. Spisateljski rad Seneke Filosofa veoma je opsežan i raznolik.
U ovom radu bavićemo se jednim o njegovih čuvenih dela tj., Senekinim spisom “Dijalozi”. Svrha ovog rada jeste da ukaže na značajne činjenice za razumevanje ovog dela kao i da utvrdi sadržaj dela i osnovnu poruku pisca.

UVOD 3
1 Seneka "Dijalozi" 3
ZAKLJUČAK 5
LITERATURA 6