Klimt je austrijski slikar i dekorater. Istaknut predstavnik bečke Secesije. Slika većinom alegorijsko-simboličke kompozicije sa nagim figurama i u plošno apliciranim dekorativnim kolorističkim skalama. Njegova ornamentalna faktura i karakteristična stilizacija utjecala je tkz. Jugent stil u umjetničkom obrtu.
Cilj ovog istraživačkog rada je bilo donijeti zaključke o umjetničkom radu Gustava Klimta sa crticama njegovog privatnog života. Rad se sastoji od pet poglavlja.

Prvo poglavlje prati mladenaštvo Gustava Klimta i njegovo stvaranje tokom tog perioda. Već kao mlad se dokazao kao vrstan slikar koji se bavio u suradnji sa svojim bratom i prijateljem u oslikavanju unutarnjosti javnih građevina. Beč u kojem je odrastao i djelovao je cvjetao u svakom segmentu samo što mu je falio revolucionarni duh umjetnosti. Klimt se suprotstavljao tadašnjim nametnutim principima umjetnosti. Ova faza njegovog odvajanja od konzervativnog načina slikanja i suprotstavljanja tadašnjim bečkim principima umjetnosti je istraživan u drugom poglavlju maturalnog rada. Osniva Bečku secesiju i odvaja se od tradicionalizma, prikazuje nage žene što je u ono doba bilo nedopustivo.

Uvod………………………………1
1. Djetinjstvo i doba tradicionalizma……………...2
2. Osnivanje Bečke secesije i period buntovnog stvaralaštva………..6
3. Zlatna faza i napuštane Secesije…………….12
3.1. Faza egzotičnih detalja i pozitivnih kritika………….15
4. Kraj zlatne faze i prelazak na šarene i cvjetne motive…….17
5. Odlazak Gustafa Klimta…………19
Zaključak………………………20
Literatura………………………21

Osnovne karakteristike baroka se već nalaze u renesansnoj umetnosti Evrope jer je on proširenje i završetak ovog umetničkog pokreta i shvatanja i njenih tendencija. U određenom smislu on je negacija renesanse jer u sebi sadrži komponentu koja proizlazi iz srednjovekovnog hrišćanstva. Ova komponenta se naročito pokazala posle Tridentskog koncila u kome se rešavao problem reformacije. Renesansa je počela da se iscrpljuje i oko 1520. godine nastaje manirizam koji je bio groteskan i bavio se optičkim iluzijama. Nastankom baroka ovaj stav je prevaziđen i prenebregnut. Formulisane su jasne i razumljive misli i program na preporod hrišćanstva i zbog toga se često govori o katoličkoj reformaciji. Jasno formulisani ciljevi su stvorili relativno koncizan jezik koji je nazvan barok. Najznačajniji predstavnik umetničkog pravca od renesanse prelaza ka manirizmu i baroku je neosporno Mikelanđelo Buonaroti.

Najizrazitiji predstavnici baroka su Georg Fridrih Hendl i Johan Sebastijan Bah. Prava poplava studija u kojima se tumače barokne pojave pojavila se pošto je Velflin 1915. objavio Principe istorije umetnosti, u kojima smenu renesansnog i baroknog principa tumači kao temeljni princip razvoja umetnosti. Posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj se pojavljuje niz studija o baroku u nemačkoj literaturi u 17. veku, antologije poezije iz toga doba i sl.

UVOD 1
1.1 Johan Sebastijan Bah - biografija 2
1.1.1 Lične osobine 2
1.2 Najpoznatija dela 5
1.3 Bah i Hendl 7
1.4 Muzička žrtva 8
1.5 Bah kao ličnost 10
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15

Због чињенице да опера, супротно другим сценским формама, подразумева певање драмског текста на сцени, музикологија има посебно право на анализу опере. Међутим, то право имају и друге дисциплине, при чему теоретичари не користе музику као циљ, већ као разлог да размотре специфична питања сопствених дисциплина. Тако и музиколози могу да се баве питањима других дисциплина не као својим предметом, већ као разлогом да промисле границе свог музичког објекта. Ми ћемо у овом раду покушати да анализирамо семиолошку конструкцију женског лика Виолете из опере Травијата Ђузепеа Вердија, сачињену од како језичких тако и музичких елемената, карактеристичних за оперу. У наставку овог уводног дела, укратко ћемо се упознати са радњом опере, како бисмо у остатку рада приказали анализу која је централна тема рада.

Травијата (итал. La Traviata) је опера у три чина италијанског композитора Ђузепа Вердија. Либрето је написао Франческо Марија Пјаве према драми Дама с камелијама (фр. La dame aux camélias) Александра Диме. Премијера је одржана 6. марта 1853, у Театро ла Фениче (итал. Teatro la Fenice) у Венецији. Име „травијата“ буквално значи „жена која је залутала“, или фигуративније „она која је посрнула“, што је алегорија на палог анђела, Сатану. Опера је сместа постала веома популарна и налази се на стандардном оперском репертоару.

УВОД 3
1 Литерарни, музички и сценски елементи конструисања лика Виолете у опери „Травијата“ 5
ЗАКЉУЧАК 11
ЛИТЕРАТУРА 13

Kroz istoriju su pojam muzike pokušali da definišu mnogi teoretičari, filozofi, leksikografi, kompozitori i sami muzičari, nastojeći pronaći univerzalan i odgovarajući opis pojma muzike.
Reč muzika potiče od grčke reči mousikê, koja je izvedena od reči mousa (muza), a svetom se proširila kroz latinski oblik musica, i najčešće služi da opiše ugodne eufonijske zvukove.
Jedna od mogućih definicija muzike jeste da je muzika umetnost stvaranja i kombinovanja zvukova koji, prema određenim zakonima fizike, fiziološke reakcije i formalnih konvencija, izražavaju i izazivaju osećajni i emotivni stimulus preko slušnog aparata.

Prema pravilu, zvuk se može stvarati ljudskim glasom (pevanje) ili predmetima - instrumentima koji, iskorišćavajući akustičke fenomene, uzrokuju slušni doživljaj i emotivno iskustvo na način kako je to zamislio umetnik - stvaralac. Značenje pojma ipak nije univerzalno definisano i bilo je predmetom mnogih naučnih polemika kroz historiju.
Muzika se može kvalifikovati na više načina, a u zavisnosti od ritma, instrumenata na kojima se izvodi, prilike kojom se izvodi i dr.
Postoje sledeći muzički žanrovi:
- pop muzika,
- rok muzika,
- tehno muzika,
- klasična muzika,
- izvorna muzika i dr.
Ozbiljna muzika ili klasična muzika je pravac u muzici, koji se na svoj način razlikuje od drugih, kao recimo zabavnih ili narodnih muzičkih pravaca.
Klasična muzika zahvaljuje svoje ime takozvanom "Klasičnom periodu" ili "Bečkoj klasici" koji se je oblikovao između 1770. - 1820. godine. U ovom vremenu je polifonija barokne muzike izmenjena sa jednostavnom harmonijom, brzim menjanjem tempa i jakim kontrastima između basa i soprana.
Klasična muzika obuhvata vrlo široku lepezu muzičkog, umetničkog stvaranja. U oblast klasične muzike spadaju: kamerna muzika, koncertna ili kocertantna muzika (za jedan, dva ili više solističkih instrumenata i orkestar), simfonijska muzika, oratorijumska (vokalno - instrumetnalna muzika), za vokalne soliste, hor i orkestar, operska muzika.

UVOD 2
1.1 Frederik Šopen 3
1.2 Život i stvaralaštvo 7
1.3 Delo Frederika Šopena 15
ZAKLJUČAK 23
LITERATURA 24

Helenizam je sve do sredine XIX veka nije privlačio pažnju istoričara, tako da ova tematika uopšte nije bila obrađivana. Nakon velikih kulturnih dostignuća antinske robovlasničke demokratije u V veku, koja je pored vanrednih umetničkih ostvarenja kojima se i danas divimo dala i genijalne filozofe, istaknute državnike, nenadmašive majstore umetničke reči, sva dalja istorija Grčke izgledala je bleda, nedovoljno sadržajna i bez posebne vrednosti. Istoričari su više voleli da od čarobne klasične Grčke pre¬laze na republikanski Rim u čijim predanjima su nalazili poučne pri¬mere građanskog heroizma i vojne veštine, a samo uzgred su bacali poglede na istoriju helenizma.

Jedino je Aleksandar Makedonski, veliki osvajač koji je uzbudio maštu ne samo savremenika već i kasnijih poko¬ljenja, dobio odgovarajuće mesto u istoriji antike. Ali izučavanje isto¬rije Aleksandra Makedonskog bilo je ograničeno na konstatovanje činje¬nice da se posle njegove smrti raspalo grandiozno delo koje je on stvorio.
Osim toga pomanjkanje izvora i teškoće pri njihovom tumačenju i usklađivanju, a takođe vanredna složenost političke istorije helenizma, plašili su istraživače koji su držali da je vrlo nezahvalan zadatak rasplitanje klupka izvora sa ciljem da se objasni neinteresantan istorijski period, period propadanja i iščezavanja stvaralačke snage grčkog naroda. Nibur je čak izrekao kletvu: »Nek se otvori zemlja i proguta sve Make¬donce«.
Pre sto godina Drojzen je prvi uveo u nauku termine »helenizam«, »helenistički«. Od tada počinje sve ozbiljnije i dublje izučavanje ove epohe. Tome doprinosi i stalni porast izvorne građe koju otkrivaju arhe¬ološka istraživanja.

UVOD 3
1 Helenizam – Obeležja grčke kulture 5
2 Helenistička kultura 11
3.Vajarstvo 17
ZAKLJUČAK 26
LITERATURA 28

Raspeće na krstu, kao smrtna kazna, vodi svoje poreklo od Persijanaca. Ovaj način smrtne kazne manje je upotrebljavan kod Grka, više kod Kartaginaca, a najviše kod Rimljana. U rimskoj književnosti raspeće na krstu se pominje kao najgrublja i najteža smrtna kazna, koja je rezervisana samo za najteže kriminalce koji nisu rimski građani. U velike zločine su se ubrajali: ubistvo, razbojništvo, krađa, izdajstvo i pobuna protiv državnih vlasti. Ova vrsta kazne se ne pominje u Starom zavetu.

Istoričar Josif Flavije pominje da je rimski antioh Epifanije razapinjao na krst one Jevreje koji su odbijali da izvrše njegova naređenja, a Aleksandar Janius je na krst razapinjao svoje protivnike iz jevrejske sekte fariseja. Krst na kome su raspinjani zločinci imao je samo tri kraka i bio je u obliku slova „T“. Krst na kome je Hristos raspet imao je četiri kraka, takozvani „crudž capitata“. Razlog za četvrti krak na Hristovom Krstu je taj što su drugi razbojnici natpis svoje krivice nosili obešen o vrat, tako da je visio na njihovim grudima, dok su Hristov natpis prikovali iznad Njegove glave na četvrti krak (Mt 27,37).

Pošto je raspeće na krstu teška kazna, jer je pogled na osuđenika teško uticao na prolaznike, to su vojnici na glave ponekih osuđenika stavljali masku neke životinje, najčešće glavu magarca ili konja. Da bi Hrista što više namučili a njegove apostole i poštovaoce što više zaplašili, Njemu su umesto maske na glavu stavili trnov venac, koji mu je pri svakom pokretu zadavao nove rane i bolove. S obzirom da je izvršenje smrtne kazne raspećem bilo ostavljeno vojnicima, rimski vojnici su ovu proceduru vrlo revnosno sprovodili i ni prema kome nisu imali obzira. Pošto je bio običaj da pre raspeća osuđenik bude mučen i zlostavljan, vojnici su i ovaj deo kazne primenili na Hristu.

Krst koji je Hristos od sudnice do Golgote nosio nije bio ceo krst, već samo njegov vodoravni deo za koji su prikivane ruke osuđenika. Po rimskom zakonu uspravni deo krsta je prethodno morao biti učvršćen u zemlju na mestu raspeća. Kada je osuđenik doveden do mesta raspeća, polagan je na zemlju i njegove ruke su prikivane ili vezivane za vodoravnu prečku krsta, pa je onda on zajedno sa tom prečkom podizan i vodoravna prečka je pričvršćivana za uspravnu. Pošto se ove dve prečke utvrde, noge bi se vezivale ili prikivale za uspravnu prečku. Ako je umesto vezivanja vršeno prikivanje, smela su biti upotrebljena samo četiri gvozdena klina.

1 O RASPEĆU 3
2 RENESANSA 4
2.1 Tipične odlike 7
2.2 Skulptura 7
2.3 Rana renesansa u Italiji 8
2.4 Visoka renesansa u Italiji 13
2.5 Rano nizozemsko slikarstvo 16
2.6 Renesansa na severu 17
2.7 Venecijanska renesansa 21
2.8 Širenje renesanse 25
2.9 Društveni status umetnika 27
3 BAROK 27
3.1 Nastanak i odlike baroka 27
3.2 Slikarstvo baroka 28
3.3 Rad pojedinih baroknih slikara 28
3.4 Predstavnici baroknog slikarstva 29
4 DODATAK 41
4.1 LEONARDO DA VINČI 41
4.2 MIKELANĐELO BUONAROTI 41
4.3 RAFAEL 42
4.4 DONATELO 42
4.5 KARAVAĐO 42
4.6 PETER PAUL RUBENS 42
5 ZAKLJUČAK 44
6 LITERATURA 45

Enciklopedije, rečnici, knjige, u novije vreme Internet stranice, muzičari, ljubitelji pokušavaju da daju odgovor na "jednostavno" pitanje: "Šta je džez?". Postoji mnogo definicija i objašnjenja, jednostavnih, komplikovanih, stručnih i manje stručnih. Neke se vezuju za strukturu melodije, ritam, harmoniju, improvizaciju kao osnovnu karakteristiku džeza. Kako je improvizacija jedan od osnovnih elemenata džeza, u njemu je izvođač u prvom planu, a ne kompozitor. Nije toliko bitna tehnička preciznost sviranja, kao u klasičnoj muzici, bitna je ideja, bitna je ličnost izvođača. Definišu ga kao muzički umetnički oblik koga karakterišu blue notes (sniženi treći i sedmi ton u "blues" skali), sinkopa, swing, 4/4 takt (povremeno 2/4 ili 8/8), polifonija i politonalnost. Nazivaju ga "američkom klasičnom muzikom", "klasikom 20. veka", "originalnim izumom afro-američkih crnaca". Svaki pokušaj da se dođe do sveobuhvatne definicije verovatno je uzaludan. On se od svojih početaka krajem 19. i početkom 20. veka neprestano menja i razvija. Svako određenje, koliko god bilo iscrpno, oduzima nešto od magije koju džez, nesporno, ima.

Istoričari džeza pokušavaju da odgonetnu poreklo reči „džez". Postoji nekoliko „teorija", npr. da vodi poreklo od francuske reči jass, koja aludira na seksualni akt, ili da je Jass bilo naziv parfema koji su koristile dame u javnim kućama, možda od reči jaser - oživeti, uzbuditi, ili pak od reči jasm, koja je u američkom slengu 19. veka označavala duh, energiju, živost, ali nijedno od ovih objašnjenja ne možemo uzimati kao tačno. Džez se prvi put pominje u listu San Francisco Call, 3. marta 1913. godine u članku o bejzbol timu, i to u negativnom značenju. Nacionalna asocijacija učitelja govorništva (National Association of Teachers of Speach) je u avgustu 1946. godine sprovela anketu, a reč Jazz je zauzela visoku petu poziciju na tabeli najružnijih reči u engleskom jeziku.

UVOD 3
1 Razvoj džeza i džez gitare 4
1.1 Najznačajniji modeli jazz gitara 7
2 Jazz gitaristi 10
2.1 Wes Montgomery 10
2.2 Django Reinhardt i gypsi jazz 13
2.3 Scofield, Metheny i McLaughlin 21
ZAKLJUČAK 23
LITERATURA 25

Predmet ovog rada biće izrada cvetne skulpture leptira. Ova tehnika poznata je pod nazivom „topiary“, što će biti malo detaljnije objašnjeno kroz primer leptira. Sam leptir predstavlja vrlo interesantan motiv, bogate simbolike, što predstavlja priliku da se pored kreativnih aktivnosti i nauče neke stvari. Pre svega, pod pojmom topijari podrazumeva se umetnost oblikovanja biljaka u razne geometrijske forme - kugle, kocke, životinje, šahovske figure... Topijari potiču još iz Starog rimskog carstva, a najveću primenu imali su tokom renesanse u Francuskoj, Engleskoj i Italiji, za uređenje vrtova zamkova i letnjikovaca.

Danas se ove forme mogu sresti i u privatnim vrtovima i bolje uređenim gradskim parkovima. Pri izboru biljaka za izradu topijara potrebno je poznavati biljne vrste, odnosno način i brzinu rasta. Po pravilu se koriste grmovi, četinari i stabla sporog i gušćeg rasta koji podnose jače orezivanje, kao što su lovor, šimšir, kalina, božikovina, tuja plikata, tisa, itd. Osim rezidbom određenih vrsta, lepi oblici mogu se dobiti i na druge načine, na primer povijanjem bršljana uz žičane skulpture. Bršljan će za kratko vreme da prekrije skulpturu dajući joj željeni oblik. Kako bršljan i dalje širi svoje grane, dovoljno ih je redovno orezivati da se ne bi izgubila forma. Lepo orezane biljke mogu se saditi i u ukrasne posude.

UVOD 3
1 Simbolika leptira 4
2 Izrada skulpture 5
2.1 Izbor biljaka 5
2.2 Postupak izrade 8

Mikelanđelo Buanoroti rođen je u Kaprezu, pored Firence, 6. 03. 1475. godine. Bio je treći od petorice braće, od oca koji se punim imenom zvao Ludovico di Leonardo di Buonarotto Simoni. Na dan njegovog rođenja njegov otac je zapisao: „ Rođen je dečak, dao sam mu ime Mikelanđelo, rođen je u ponedeljak između 4 i 5 ujutru„ Majka mu se zvala Frančeska De Neri Di Nimijato Del Sera E Di Binda Ručelia, i umrla je kada je Mikelanđelu bilo 6 godina. Otac Mikelanđelov je imao aristokratsko poreklo, ali nije uspeo u životu. Ostao je prost sa niskim položajem u firentinskoj administraciji, a Mikelanđelo ga je izdržavao i brinuo o njemu za razliku od ostale četvorice braće.

Još od ranog detinjstva Mikelanđelo je pokazivao talenat za slikanje, pa ga je otac zaposlio u likovnoj radionici „Girlandi“. Posle samo godinu dana, glavari Firence, porodica Mediči, odnosno, tadašnji grof Lorenco de Mediči, usvojio je mladog umetnika. Sa 16 godina, mladi Mikelanđelo je izvajao reljef “Tuča kentaura i lapita”, čime je privukao pažnju mecena, drugih umetnika i publike koja je shvatila da je pred njima mlad umetnik sa velikim potencijalom.
Porodica Mediči je izgubila vlast 1496. godine, i Mikelanđelo odlazi u Rim, gde ostaje punih 5 godina, sve do 1501. Za tih pet godina Buanoroti je izvajao dve skulpture, “Bah” i “Pieta”.
“Bah” je kip koji je izrađen kao porudžbina jednog bankara. Taj kip predstavlja obnavljanje sjaja antike. Niko u Evropi, u to doba, nije umeo da napravi ništa slično. “Bah” bog vina, prikazan je kao atleta antičkih skulptura, sa prefinjenim, preciznim prikazom anatomije tela.

UVOD 1
1.1 Mikelanđelo - skulptura 2
1.2 Mikelanđelo - arhitektura 5
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8

Pop-art, umetnički pravac začet u Londonu još sredinom pedesetih godina XX veka, početkom šezedesetih doživeo je snažan razvoj u Americi. Umetnost pop-arta zasnovana je na prikazivanju, izražavanju i upotrebi objekta, simbola, vrednosti i značenja masovnog, potrošačkog i poznoindustrijskog zapadnog društva okarakterisanog kao visoki modernizam. Pop-art je preuzeo ikonografiju koju je našao u medijumima masovne kulture: u džinovskim plakatima, stripovima, novinama, filmovima, neonskim reklamama, ambalaži, etiketama, u tim predmetima velikih serija koji podstiču masovnu potrošnju i uče savremenog čoveka šta da jede i pije, kako da se oblači, gde da se zabavi. Oni stoje između čoveka i sveta kao modeli stvarnosti koji prodiru u njegovu podsvest i opredeljuju njegovo ponašanje. Ovaj pravac svoje korene ima u dadizmu i kubizmu.

Za razliku od dade, pop-art nije motivisan očajanjem ili gađenjem na današnju civilizaciju; on komercijalnu kulturu posmatra kao svoju sirovinu, neiscrpan izvor slikarskish sadržaja, pre nego kao neko zlo koje treba napadati. Pop-art osim toga nema dadin agresivan stav prema ustanovljenim vrednostima moderne umetnosti. Termin pop-art doslovno označava popularnu umetnost u doba masovne kulture. Smatra se da ga je prvi put, 1958. godine, upotrebio engleski likovni kritičar Lorens Alovej, pri opisivanju posleratnog potrošačkog načina života: „Termin 'pop-art' pripisuje se meni, ali ja ne znam tačno kada je on prvi put upotrebljen. (...) Štaviše, ono što sam ja onda time hteo da kažem nije ono što sada znači. Upotrebio sam ovaj termin, kao termin 'pop kultura', misleći na proizvode masovnih medija, a ne na umetnička dela čiji su izvori u masovnoj kulturi.

UVOD 3
1 Nastanak i obeležja pop-arta u Britaniji 5
1.1 Predstavnici britanskog pop-arta 7
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15

Svet oko sebe upoznajemo čulima, sliku sveta dobijamo preko utisaka, a umetnost je stvaranje novog sveta. Umetnost je duhovna delatnost koja stvara konkretne tvorevine prožete njegovim saznanjem o svetu, koristeći se maštom i oblikovanjem. U doživljaju umetničkog dela učestvuju emocije i misao i stvaraju estetski doživljaj. I nauka i umetnost imaju kao zajednički crtu - spoznavanje sveta. Nauka svoje postavke izlaže preko apstraktnih pojmova i služi se logičkim mišljenjem, te se shvata razumom. Umetnost svoje postavke izlaže kao čulno konkretne slike (predstave), koje sadrže emocije umetnika, a doživljavaju se čulima. U svom najširem značenju umetnost predstavlja fizičku ekspresiju kreativnosti ili imaginacije, ali i mnogo više od toga. Umetnost i njen svet, u savremenom društvu, ne čini samo ono što vidimo, čujemo, čitamo, opipavamo, ono što percipiramo kao umetnički objekt, nego i ceo jedan "nevidljivi" svet znanja o umetnosti, o njenoj istoriji, jeziku, brzim i aktuelnim kretanjima. Umetnost, takođe, konkretno opstaje u društveno-istorijskom životu i kao splet institucija, gde spadaju akademije, izdavači, knjižare, galerije, muzeji, pozorišta, operske kuće, itd.

Reč umetnost prevod je latinske reči "ars", a ona grčke reči "techne". Ipak, ovi termini nisu značili uvek potpuno isto, što je oznaka za današnji pojam "umetnosti", jer se tokom vremena smisao ovog izraza menjao. U antičkoj Grčkoj, Rimu, srednjem veku i u renesansi pojam umetnosti je bio širi nego danas – umetnošću se smatralo svako umeće, veština i umešnost proizvođenja stvari, i to prema poznatim pravilima, sa jasnom određenom ne samo estetskom nego i praktičnom svrhom. Pojam umetnosti je tada obuhvatao i određene nauke i zanate, čisto privrednog karaktera. Umetnost je specifična ljudska delatnost čije se značenje konstituiše u složenom komunikacijskom procesu između umetnika, umetničkog dela i publike. Muzika, pozorište, igra, dizajn, televizija, filmovi, poezija, proza, slike, fotografije, itd, predstavljaju bazične oblike estetskih komunikacija u svakom društvu.

UVOD – Pojam umetnosti 3
1 Umetničko delo i društvena uslovljenost umetnosti 5
2 Neka tumačenja umetnosti kroz istoriju 9
2.1 Antika 9
2.2 Teorije recepcije umetnosti 11
2.3 Marksistička teorija umetnosti 15
2.4 Adorno 18
ZAKLJUČAK – Ka modernom tumačenju umetnosti 20
LITERATURA 22

Umetnost može da budi najdublje emocije ljudi, pruža zadovoljstvo, teši u vreme žalosti i tuge, zabavlja, privlači i ubeđuje na raznolike načine. Muzika, pozorišne predstave, slike različitih vrsta, filmovi, serije, romani, poezija, itd, predstavljaju strukture naših osećanja i verovanja. One nam mogu pokazati u na koji način da se orijentišemo i u domenima koji nisu deo racionalnih ili logičnih komponenti naših života. Pogrešno je misliti da umetnost doprinosi isključivo lepoti, zadovoljstvu, nevinim i moralno poštovanim aspektima našeg postojanja. Na ličnom nivou, umetnost hrani naše otvorene i skrivene aspiracije u različitim sferama života u kojima želimo da učestvujemo, koje mogu sadržati mnogo različitih elemenata, od loših do mističnih. Doživljaj umetničkih dela direktno je uslovljen društvenim kontekstom u kome postoji. Različita osećanja, poput zadovoljstva, agresije, nežnosti, moći, cinizma ili straha, mogu se u određenom periodu deliti sa drugima ili smatrati poželjnim, a mogu naići i na neodobravanje. Od specifičnog društvenog konteksta zavisi šta će ljudi smatrati lepim, zanimljivim, zabavnim ili uzbudljivim. Koncept intresovanja je verovatno primereniji analizi kulturnih potreba od bazičnih određenja teorije potreba (hrejologije), pa se stoga u angloameričkoj teorijskoj kulturološkoj literaturi, kao odrednica potreba, često upotrebljava i pojam "kulturna interesovanja".

Postojanje umetničkih potreba i nužnost da se one zadovolje pretvorilo je umetničko stvaranje u umetničku delatnost koja se može definisati kao organizovani način permanentnog zadovoljavanja umetničkih potreba. S jedne strane postoji stvaralački princip, a s druge strane princip umetničkog doživljaja i uslova pod kojima je on moguć. Doživljajne estetske potrebe receptivnog tipa nastaju pri susretu publike sa umetničkim delom. Nastaju aktiviranjem emocionalnog kompleksa ličnosti u dodiru sa estetičkim predmetom, koji u sebi sjedinjuje izvorno emocionalno i intelektualno stanje stvaraoca sa određenim estetskim načinom saopštavanja – sa određenim stilom i jezikom, sa posebnom koherentnom formom. Ove kulturne potrebe zadovoljavaju se potom kroz otkrivanje jednog od mogućih smislova umetničke poruke koju je u delo utkao stvaralac.

UVOD 3
1 “Primitivna” i narodna umetnost 4
2 Psihološka analiza kreativnosti 8
ZAKLJUČAK 12
LITERATURA 14

Kroz naše srednjoškolsko obrazovanje, a posebno kroz predmet povijest umjetnosti, obradili smo periode glazbe od samih početaka pa do današnjih dana. Proučavali smo povijesne, društvene, političke, socijalne odrednice pojedinog razdoblja. Nekada mi se činilo da povijest promatramo kroz glazbu. Najviše za ovaj predmet me je vezala znatiželja. Zanimalo me je kako se, od primitivnih zvukova od vremena kada nije postojalo pismo, razvila današnja glazba. Zbog toga sam se opredjelila za izradu maturskog rada iz ovog predmeta.
Po mnogim umjetnicima, a posebno glazbenicima, najljepše, najinsipirativnije, najkreativnije razdoblje u povijesti glazbe je romantizam. Nekako je ono vremenski blizu nama. Najzastupljenija je na svim medijima javnog informisanja. Također, mnogo znamo o njima: biografiju, kako je društveni život uticao na njih, ponekad i kako je nekako djelo nastalo. No, što je s periodima prije renesanse?

Pozivajući se na svoju zanatiželju, pristupila sam izradi ovog rada, nadajući se da ću bolje upoznati renesansu i razbiti mistiku koja ju prati.
Period renesanse je označio prekid sa mračnim srednjim vijekom, ne samo zbog svoje kreativnosti već i zbog povezanosti umjetnosti, znanosti i života. Renesansa je donijela nešto novo i bila je svjesna svoga postojanja te si je nadjela ime „preporod“ .

UVOD 3
1.1 Renesansa u Europi 5
1.2 Renesansa u Francuskoj 7
1.2.1 Oblici vokalne glazbe u renesansi 8
1.2.2 Oblici instrumentalne glazbe u renesansi 13
1.3 Glazba za lutnju 15
1.3.1 Predstavnci francuske svjetovne popijevke 17
LITERATURA 22

Ролингстонси, такође популарно звани и Стонси (енг. Тhе Rolling Stones; rolling stone - онај који није у стању да се дуже време задржи на једном послу или на истом месту, онај кога "не држи место", луталица, тумарало) су британска рок група која је постала позната током шездесетих година 20. века. Првобитну поставу чинили су: Мик Џегер, Кит Ричардс, Брајан Џонс, Бил Вајман и Чарли Вотс. Као и већина раних британских рок група, они су били под утицајем других британских и америчких музичких праваца, посебно електричног блуза и раног рокенрола. Неки чланови су такође били под утицајем америчког џеза. Половином шездесетих, Ролингстоунс су спојили ове утицаја у себи својствен гитарски звук који је афирмисан као прототип хард рока. По популарности одмах иза Битлса, Стонси су имали имиџ побуњеника и лоших момака, који им је помогао у преображају од енергичне и модерне блуз групе до једног од највећих и најутицајнијих рок група на свету. До краја шездесетих, Ролингстоунс су издали велики број плоча, од којих је свака показивала брзину музичког развоја. Њихова музика се никад није далеко удаљила од блуза, а од 1969. су се тријумфално вратили хард року заснованом на блузу, кренувши на америчку турнеју на којој су означени као ”највећи рокенрол бенд на свету”. Већина људи сматра песму I can't get no satisfaction (Не могу да добијем задовољство) за најбољу песму Ролингстоунса и химну рокенрола.

Име Ролингстонси група је први пут користила 12. јула 1962. на свирци у Марки клубу заменивши Блуз Инкорпорејтед. На почетку каријере су свирали обраде блуз, ритам и блуз, кантри и рокенрол песама. Њихови први снимци су били обраде Чака Берија, Боа Дидлија, Вриштећег Џеја Хокинса, Мадија Вотерса и Ларија Вилијамса. Оснивачи Мик Џегер и Кит Ричардс су означени као један од најбољих текстописачких тимова у историји рока. У музици групе увек се осећао утицај других жанрова: регеа, фанка, диска, кантрија, соула, па чак и психоделије. Они су најдуготрајнија група у историји рока.

УВОД 3
1 Узори – Рокенрол до појаве „Стонса“ 4
2 Рађање легенде 8
3 Секс, дрога и рокенрол 12
4 Односи међу члановима бенда 15
ЗАКЉУЧАК 21
ЛИТЕРАТУРА 22

Počev od VI veka, u vreme prodora varvara u srednju, južnu i zapadnu Evropu, i trenutnog zatišja u likovnom stvaranju, hrišćanska umetnost nastavlja svoj razvitak na istoku Evrope i u Maloj Aziji, u jednoj državnoj tvorevini koja će, pod imenom Vizantije, dati u nekoliko sledećih vekova sjajne primere civilizacije, zasnovane na tradicijama antičke kulture. Međutim, i sama vizantijska umetnost, razvijajući se pod raznolikim istorijskim i društvenim uslovima, imala je svoje uspone i svoje padove. U njenom se osmovekovnom postojanju mogu razlikovati tri perioda: (1) doba Justinijana u toku VI veka ili Prvo zlatno doba; (2) renesansa za vreme dinastije Makedonaca i Komnena od X do XII veka ili Drugo zlatno doba i (3) renesansa pod Paleolozima u vremenu od XIII do XV veka.

Justinijanovo doba - Pod ovim sjajnim državnikom i velikim ljubiteljem umetnosti, Vizantijsko Carstvo, kao naslednik istočnog dela Rimske Imperije i nastavljač njenih tradicija, dostiže svoju najveću vojnu i ekonomsku moć. Što se, pak, likovnog stvaranja tiče, Vizantija je, po svome položaju između Istoka i Zapada, bila prosto predodređena da umetnička iskustva i vrednosti ovih regiona preuzme i ujedini. Zahvaljujući tome, a još više ogromnom ekonomskom potencijalu zemlje, počeli su širom cele Imperije da niču bezbrojni umetnički spomenici, prvo civilnog i vojnog karaktera, a odmah zatim i crkvene građevine.. U sakralnoj arhitekturi bazilikalni tip građevina s drvenim krovom nije bio odmah napušten (Sveta Marija Izvorska u Konstantinopolju, San Apolinare in Klasse u Raveni iz prve polovine VI veka). Međutim, kupola se javlja kod sve većeg broja crkava, i to crkava različitog oblika: (1) oktogonalnih (San Vitale u Raveni), zatim kružnih (Sveti Sergije i Vakh) i (3) kao slobodni krst (Sveti Apostoli), obe u Konstantinopolju, a po poslednjoj, koja više ne postoji, građena je kasnije bazilika Svetoga Marka u Veneciji.

UVOD – Vizantijska umetnost 3
1 Srpsko-vizantijski srednjovekovni stil 6
1.1 Arhitektura 6
1.2 Slikarstvo 11
2 Evokacije vizantijskog graditeljstva u srpskoj arhitekturi XX veka 12
ZAKLJUČAK 17
LITERATURA 19

Svaki pokušaj da se povede iole ozbiljna rasprava na temu umetnosti u nacizmu vraća nas u treću deceniju prošloga veka, u literaturi o istoriji umetnosti poznatu i kao „burne dvadesete“. Ovaj termin, kada razmišljamo o umetnosti Vajmarske republike, u prvi mah navodi na pomisao da je reč o razdoblju tokom kojeg se desilo svojevrsno razdruživanje kulture i umetnosti od neprijatne realnosti društva pocepanog ekonomskim i političkim krizama. Iskustvo Prvog svetskog rata i revolucija koja će uslediti neposredno po njegovom završetku bili su prilika da se u kulturi i umetnosti Nemačke načini raskid sa carskim periodom tokom kojeg nije bilo sluha za novine na ovim poljima. Berlin i ostatak republike doživeli su, kako piše T. Palmer, svojevrstan „kulturni šok“, ali kulturni život i misao u širem smislu karakterisali su „osećanje nesigurnosti i intelektualne volatilnosti“. Drugim rečima, politička pozornica nije bila jedina na kojoj su se proleterske i revolucionarne ideje sukobile sa ideologijom nacionalizma.

“Umetnost Vajmara“, to jest „klasični modernizam“ sa E. M. Remarkom, F. Langom, P. Hindemithom, G. Groszom i drugima, čija dela su činila suštinski umetnički momentum Republike, stajala je nasuprot umetničkom i širem kulturnom konzervativizmu i pesimizmu oličenom u kritičkim radovima O. Špenglera, G. Benna i drugih. Ovi i njima bliski kritičari napadali su tadašnju umetnost Zapada nazivajući je pored „amerikanizma“ i „kulturnim boljševizmom“. Ovakav oštar kritički ton išao je ruku pod ruku sa izraženim antisemitizmom, to jest sa nastojanjem da se stane na put navodnoj jevrejskoj dominaciji u umetnosti. Upravo će ova tendencija vrlo brzo postati najpreči cilj nacističke kulturne politike i Ministarstva za propagandu i narodno prosvećenje uspostavljenog 1933. godine. Uklanjanje Jevreja iz kulturnog života postao je prioritet nacista, sledeći tvrdnju da ne samo da se nalaze na čelu značajnih javnih glasila, izdavačkih kuća i pozorišta nego i potkopavaju nemački kulturu kroz modernističke kreacije poput atonalne muzike i apstraktnog slikarstva.

UVOD - Umetnost Vajmara 3
1 Nacistička umetnost 4
1.1 Slikarstvo i skulptura 5
1.2 Arhitektura 9
1.3 Muzika 11
1.4 Film 12
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15

Ovaj veliki kompozitor rodjen je u Salcburgu 1756. godine od oca Leopolda i majke Ane Marije. Mocart i starija sestra Nanerl(Marija Ana) su jedina preživela deca (od njih sedmoro).Mocart je počeo kao vunderkind, koji je ispoljavao zadivljujuću sposobnost imitacije, asimilacije, elaboracije i prirodan talenat da u periodu detinjstva jasno uoči ono sto mu je blisko, a da odbaci ono što nije bilo u skladu sa njegovom prirodom.

Učio je sa iznenedjujućom brzinom. Osim muzike oduševljavao se aritmetikom i pokazivao je veliko zadovoljstvo u ugri brojevima. To mu je pomoglo u komponovanju manueta, gde je dvotaktne melodijske fragmente slagao sa apsolutnom lakoćom i to u bilo kom rasporedu.Kao mali je svakodnevno primao izraze divjenja za ogromni talenat. Uprkos tome Mocart je bio dobroćudno i poslušno dete, koje se u svakom pogledu povinovalo i pokoravalo roditeljima u svemu. Poseban uticaj na njegov talenat i dalji razvoj u životu imao je njegov otac Leopold, koji je nakon neuspešnog pokušaja da studira filozofiju i pravo, usmerio svoj životni tok ka muzici. Medjutim pravu životnu misiju je shvatio onog trenutka kada je otkrio zadivjujući talenat svoga sina.

U muzičkim krugovima nije bio zapažen kao muzičar izvarendnih sposobnosti, već kao čovek izuizetne energije, volje i ambicije ali i, najbitnije, kao otac čuvenog sina. Bio je Volfgangov učitelj muzike i humanističkih nauka,do impresarija i glavnog vodje na putovanjima. Mali Mocart je tokom prvih putovanja dane provedene u kočijama koristio za komponovanje, ali, naravno, zbog truckanja nije mogao zapisivati muziku, već bi na osnovu svog impozantnog pamćenja zapisivao zamisli kasnije.

1 UVOD - KRATKA BIOGRAFIJA - 2 -
1.1 Najpoznatija muzička dela - 5 -
2 ŽIVOT I DELO VOLFGANGA AMADEUSA MOCARTA - 6 -
2.1 Porodica Mocart - 7 -
2.2 Mocartova težnja za slobodom - 8 -
2.3 Mocartov odlazak iz Salcburga i ženidba - 9 -
2.4 Mocartova Bečka slava - 10 -
2.5 Slučaj Salijeri - 12 -
2.6 Detalji iz života - 13 -
2.7 „Sirota“ smrt - 15 -
2.8 Mocartov odnos sa ženama - 16 -
3 ZAKLJUČAK - 18 -
4 LITERATURA - 19 -

ORKESTARSKA:

7 koncerata za klavir i orkest(d-mol,E-dur, D-dur,A-dur,f-mol,F-dur,g-mol)
3 koncerta za 2 klavira i orkesta
2koncerta za 3 klavira i orkestar
koncert za 4 klavira i orkestar u a-molu
2 koncerta za violinu i orkestar
koncert za flautu,violinu i klavir u a-molu..

KLAVIRSKA:

petnaest dvoglasnih i petnaest troglasnih invencija
sonata u D-duru...

ZA ORGULJE:

9 malih preludija
Preludij i fuga u a-molu
Tokate u fis-molu i c-molu
Vise pojedinacnih suitnih stavaka
6 soneta
brojne koralne obrade u zbirkama

DJELA BEZ ODREDJENE NAMJENE:

Das Muzikalische Opfer na temu fridriha II
9 kanona,tio sonata u C-molu...

[b]VOKALNA:[/b]

Messe in h
Matthauspassion,Johannespassion,Weihnachtsoratorioum...

CRKVENE:

Uns ist ein Kind geboren,
Auf mein Herz Tag
Susser Trosst,mein Jesu kommt
Mein Gott,wie lang,auch lange...