Komuniciranje je sudbina čoveka kao društvenog i jezičkog bića. Uspeh i kvalitet našeg života, naše psihofzičko zdravlje i zdravlje onih koji nas okružuju i sreća zavise uveliko od kvaliteta komunikacije. Interpersonalni stil, kao način komuniciranja sa okruženjem, nije nužno determinisan ličnošću, ali svakako izvire iz nje, njenog temperamenta, karaktera, nesvesnih slojeva, ne samo u psihoanalitičkom smislu potisnutih sadržaja i poriva, već i u smislu implicitnih, nesvesnih kognitivnih dinamičkih obrazaca.

„Asertivnost spada među ’uvezene’ psihološke pojmove, neprevodive jednom rečju na srpski jezik. Ukratko, ovim izrazom se označava spremnost osobe da potvrdi ili zaštiti svoja prava i da izrazi svoja osećanja na socijalno adekvatan način. Ovaj termin je kod nas u opštoj upotrebi u izvornom obliku, a paralelno se koriste izrazi samopotvrđujuće ponašanje, zauzimanje za sebe, samopouzdano izražavanje”. Asertivnost predstavlja sredinu između dve krajnosti – neasertivnosti i agresivnosti. Neasertivnost je komunikacijski stil osobe koja ima teškoća u izražavanju svojih emocija, potreba, stavova, a naročito joj je teško da odbije tuđe zahteve, pa i onda kada ih smatra neprimerenim ili nerazumnim.

1 UVOD 4
2 Asertivna, agresivna i pasivna komunikacija 5
3 Etičko utemeljenje koncepta asertivnosti naspram pasivnosti i agresivnosti 6
4 ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8

Сигмунд Фројд је први дефинисао појам Едиповог комплекса, објашњавајући га као врсту конфликта који настаје у једном периоду развоја личности човека и који може да има позитиван и негативан епилог. Фројд је увео теорију психоанализе, по којој сваки појединац, у току свог развоја, пролази кроз одређене фазе.

То су: орална, анална, фалусна, фаза латенције и генитални стадијум. Називи ових стадијума потичу од главних развојних задатака, којима дете треба да овлада у конкретном периоду. Неразрешење одређених конфликата током развоја, Фројд сматра одговорним за неке карактеристике личности у одраслом добу. Целокупно понашање човека, по Фројду, резултат је жеље за доживљавањем ужитка. Та мотивација је организована у два инстинкта − сексуалност и агресивност.

1 УВОД 3
2 Фројдове психодинамске формулације 4
3 Тебанска легенда о Едипу и његовој деци 9
4 Едипов комплекс 12
5 Разрешење Едиповог комплекса 15
6 Едипов комплекс након Фројда 17
7 ЗАКЉУЧАК 22
ЛИТЕРАТУРА 24

Umesto da zamišljamo učenje kao jedinstveni proces, bilo bi realističnije razmišljati o reči “učenje” kao o terminu koji se odnosi na široki raspon mentalnih događaja u našem umu. Oni se po mnogo čemu razlikuju, ali dele neke zajedničke elemente. Na primer, svi oblici učenja uključuju promenu koja se događa u pojedincu koji uči. Često, ali ne uvek, ta je promena vidljiva u ponašanju osobe. Promena koju donosi učenje u mnogim slučajevima pomaže u proširenju kapaciteta tog pojedinca.

Međutim, osim što može pomagati u prilagođavanju, učenje na njega može da utiče i negativno. Na samom početku, poslužili smo se citatom Majkla Houa kako bismo istakli složenost teme učenja i faktora koji utiču na uspešnost učenja. Učenje se javlja kao proces relativno trajnih promena pojedinca, nastalih tokom obavljanja novih aktivnosti a koje se ogledaju u njegovom izmenjenom načinui ponašanja. Takođe, neki autori pod učenjem podrazumevaju svaku promenu ponašanja koja je rezultat vežbanja i iskustva, ili pak da je učenje aktivnost koja dovodi do promena u ponašanju. Značaj učenja se ogleda u tome što se pute učenja može efikasno delovati na celu strukturu čovekovih osobina i tako izazvati relativno trajne promene njegove ličnosti.

1 UVOD 3
2 Osobine i efekti buke 4
3 Faktori efikasnog učenja 6
4 Efikasnost učenja pri različitim nivoima buke 10
5 ZAKLJUČAK 12
LITERATURA 14

Emocionalno vaspitanje možemo posmatrati kroz prizmu aspekata emocionalnog vaspitanja. Radi se o pet, međusobno uslovljenih, aspekata:
- samosvest,
- motivacija,
- samoregulacija,
- socijalno-emocionalne sposobnosti i
- empatija.

Naime, nemoguće je raditi na razvijanju viših aspekata emocionalnosti ako prethodno ništa nije urađeno po pitanju nižih aspekata (na primer, samosvesti ili samoregulacije). Radi boljeg razumevanja emocionalnog vaspitanja potrebno je objasniti navedene aspekte vaspitanja emocionalnosti:
- samosvest definišemo kao sposobnost prepoznavanja osećanja i njihovih manifestacija (verbalnih i neverbalnih), svest o vlastitim moćima, granicama i vrednostima, te razumevanje osećanja kako bismo ih stavili u funkciju unapređenja mišljenja i ponašanja;
- samoregulacija je sposobnost upravljanja vlastitim mislima, osećanjima i postupcima u cilju povećanja delotvornosti, očuvanja osećaja samopouzdanja i osećaja povezanosti sa drugima, a sve to na prilagodljiv i fleksibilan način;
- motivaciaj podrazumeva socijalne tendencije koje vode cilju ili olakšavaju realizaciju cilja, uz pretpostavku da je sposobnost samosvesti i samoregulacije na odgovarajućem nivou;
- razvijanje socijano-emocionalnih sposobnosti podrazumeva pripremanje ljudi na ostvarivanje skladnih međuljudskih odnosa i razrešavanje emocionalnih konflikata, za uspešno prezentovanje rezultata rada, za ulogu vođe, ali i ulogu vođenog, za obavljanje poslova koji su u interesu grupe.

UVOD 3
1 Empatija 4
1.1 Pojam empatije 4
1.2 Razvoj empatije 7
1.3 Komponente empatije 10
1.4 Merenje empatije 11
1.5 Empatija i emocije 11
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 14

Kognitivni razvoj je proces progresivnog menjanja i usložnjavanja kognitivnih struktura i funkcija, od rođenja pa do dostizanja zrelosti. Obuhvata činioce, prirodu, mehanizme, procese, stadijume u razvoju (opažanja, pamćenja, učenja, mišljenja) i njihove efekte. Jedna od najsloženijih i najuticajnijih savremenih teorija kognitivnog razvoja je ona čiji je tvorac švajcarski psiholog Žan Pijaže. Kognitivni razvoj je, prema ovom biološki orijentisanom teoretičaru, spontan, autoregulacioni proces, određen organizmu inherentnim činiocima i mehanizmima. Osnovni pokretač razvoja inteligencije jeste težnja ka savršenoj i stabilnoj ravnoteži, odnosno faktor uravnotežavanja. Subjekat u svom odnosu sa objektom postiže sve savršenije forme ravnoteže serijom autoregulativnih kompenzacija. Uticaji društvene sredine nisu formativni, ne stvaraju kognitivne strukture, već mogu samo da ubrzaju ili uspore razvoj.

Organizam je u stalnoj interakciji sa svojom sredinom i kroz taj uzajamni uticaj odigrava se proces adaptacije, tj. uspostavlja se ravnoteža između dva komplementarna procesa asimilacije (saobražavanje objekta postojećim kognitivnim strukturama subjekta) i akomodacije (modifikacija kognitivnih struktura u skladu sa objektom).

1 UVOD 3
2 Kognitivni razvoj 4
3 Faktori kognitivnog razvoja 6
4 Kognitivni stilovi i stilovi učenja 14
4.1 Model kognitivnih profila 17
5 Metakognicija 19
6 ZAKLJUČAK 24
LITERATURA 26

Ljudi obično ne zadovoljavaju lako svoje motive. U toku čitavog života oni često dolaze u situacije u kojima ne mogu u potpunosti zadovoljiti svoje motive, ili ne mogu uopšte da ih zadovolje. U takvim situacijama moraju se ulagati posebni napori i preduzimati različiti postupci da bi se savladale smetnje koje su se isprečile zadovoljenju njihovih motiva. O ponašanju ljudi u takvim situacijama govorimo kao o prilagođavanju. Manje smetnje i manje prepreke se relativno lako savlađuju, ali kad naiđu teže onda dolazi do frustracije i do različitih posledica frustracije.

Frustracijom nazivamo sprečavanje, osujećenje, zadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kad nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva nazivamo frustracionom situacijom. Njude možemo razlikovati prema tome da li su više ili manje otporni prema neuspehu. Otpornost prema neuspehu oznađčava se u psihologiji frustracionom tolerancijom ( podnošenje, tolerisanje frustracije ).

UVOD 3
1 Frustracije 4
1.1 Reagovanje na frustracije 5
2 Pojam konflikta 8
2.1 Izvori konflikata 8
2.2 Proces konflikata 10
2.3 Vrste konflikata 11
2.4 Efekti konflikata 13
2.5 Metode upravljanja konfliktima 14
ZAKLJUČAK 17
LITERATURA 17

Osnovni problem koji se obrađuje u ovom istraživanju jeste problem socijalne inkluzije dece sa razvojnim smetnjama koja nastavu pohađaju još uvek u specijalnim odeljenjima osnovne škole, pri čemu ćemo ispitati potrebu za uvođenjem posebne službe za rad sa mentalno zaostalom decom i njihovim roditelјima čiji rad bi obuhvatao različite segmente razvoja i socijalizacije ove dece u koji bi, nužno bila uklјučena šira lokalna sredina.

Opšte prihvaćena definicija inkuzije ne postoji, a zanačenje termina se menjalo tokom godina. Često se mejnstriming (mainstreaming) i integracija, termini kojima su ranije označavani programi u kojima su deca s ometenišću smeštena zajedno s decom tipičinog razvoja (TR), koriste kao sinonimi inkluzije, iako se podjednako često ukazuje da ovi termini imaju različita značenja. Tako ima autora koji navode da termini "integracija" i "mejnstriming" imaju isto značenje, koje se razlikuje od termina "inkluzija". Prema njima inkluzija znači da su deca s ometenošću smeštena u redovne razrede tokom čitavog školskog dana, dok u mejnstrimingu učenici s posebnim potrebama deo školskog vremena provode u specijalnim obrazovnim programima, ali se u maksimalno mogućoj meri uključuju u redovne razrede.

1 Predmet istraživanja 3
2 Problem i cilj istraživanja 5
3 Hipotetički okvir 6
4 Metodologija i instrumenti istraživanja 6
5 Zaključna razmatranja 7
LITERATURA 8

Какав је свет око нас и како се он развија и мења предмет је проучавања различитих природних и друштвених наука. Оне проучавају објективну стварност. Какви доживљаји постоје, како се јављају и теку, шта им је основа и како се манифестују – проучава психологија. Она проучава психичку стварност или психчки живот. Психологија као наука проучава психоички живот па самим тим проучава и три важне компоненте психологије као целине и то су: интересовање, вредности и ставови.

Што се тиче овог семинарског рада, у њему ћемо обрадити тему ставови, интересовања и вредности. Ова три елемента представљају некаква однос према појавама и особама. Ставови представљају иѕразито позитиван или негативан однос према појавама или особама са којима се срећемо. Интересовања представљају спремност особе да се бави неким одређеним активностима и које налазе задовољство у томе. Под вредностима подразумевамо позитиван и трајан однос према објектима и идејама за које смо уверени да су за нас посебно важни. Све ове односе и појаве проучава психологија, и не само ове већ и многе друге појаве и односе које су део друштвеног, уопште нашег свакодневног живота.

Увод ........... 3
Ставови ......................... 4
Дефиниција, особине, компоненте и функције ставова .... 4
Однос између става и понашања .......... 7
Увод у проблем повезаности става и понашања ....... 7
Утврђивање повезаности става и понашања ...... 8
Истраживања која не указују на повезаност става и понашања ............. 8
Истраживања која указују на повезаност става и
понашања ..... 9
Персонални и социјални ставови .......... 9
Конформизам ............10
Предрасуде ...............10
Порекло предрасуда ..........11
Борба против предрасуда ......11
Интересовања ..................12
Природа и врсте интересовања ............12
Развој интересовања ............13
Вредности .................13
Формирање вредности ......................14
Однос адолесцента према вредностима и нормама
средине ................14
Пропаганда и јавно мњење ..........15
Пропаганда.........15
Јавно мњење и његово изучавање ........16
Закључак ...........17
Литература ..................18

Komunikacija je neprekidan proces razmene poruka (informacija) između pojedinaca, parova i/ili grupa ljudi pomoću određenih simbola. Reč „komunikacija“ poreklom je iz latinskog jezika (lat. communicare) i znači učiniti nešto opštim, zajedničkim. Prisutna je na svim poljima ljudskog delovanja i proces je koji čini osnov međuljudskih odnosa. Sastoji se od niza elemenata koji čine komunikacijski proces. Komunikacija je povezana sa svim što čini ljudski život i bez nje ne možemo razumeti ponašanje ljudi u okviru bilo koje vrste socijalne interakcije. Komunikacija je kompleksna i višeslojna.

Svaki opšti i izvedeni saznajni pojam ima svoju višestruku definisanost i kriterijume klasifikovanja po svim za dati pojam relevantnim elementima. Tako nailazimo na brojne vrste komunikacija koje se razlikuju zavisno od kriterijuma klasifikovanja, a one opet zavise od broja učesnika u komunikaciji, od vidova i oblika kanala tj. sredstava prenosa poruke, vrsta poruka i mnogih drugih faktora. Tako se obzirom na broj učesnika u komunikaciji ista diferencira na intrapersonalnu, interpersonalnu i masovnu komunikaciju, potom možemo razlikovati verbalnu i neverbalnu komunikaciju, personalnu i apersonalnu, jednosmernu i dvosmernu komunikaciju i mnoge druge. Jedna od prepreka koje mogu nastati u komunikaciji jesu konflikti.

UVOD 3
1 Konflikti 3
1.1 Pojam i definicija konfikta 3
1.2 Podela konflikata 5
1.3 Tehnike za efektivno upravljanje konfliktima 6
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8

Frojd se bavio pitanjem razvoja kulture, kako je ona nastala i čime je određen njen razvojni put. Po njemu, kultura označava celokupni zbir postignuća i ustanova u kojima se naš život razlikuje od života naših životinjskih predaka a koje služe dvema svrhama: uređenju odnosa među lјudima i zaštiti čoveka od prirode. Kulturnim smatra vrednosti koje služe čoveku da koristi zemlјu, koje ga štite od nasilјa i drugih sila i sl. S druge strane, kulturnim određuje i stvari koje baš ni po čemu nisu korisne.

To nekorisno, koje očekujemo da kulturan čovek prihavata i poštuje i koje dokazuje da kultura nije zamišlјena samo radi koristi, je lepota. Pored lepote, od kulture zahtevamo i čistoću i red. Ova tri zauzimaju posebno mesto među zahtevima kulture. Ali, Frojd smatra da najbliže određenje pojma kultura predstavlјaju sledeće kulturne pojave: poštovanje i negovanje viših psihičkih procesa i delatnosti, naučnih, intelektualni i umetničkih dostignuća, kao i vodeće uloge koja se pripisuje idejama. Te ideje mogu biti religiozni sistemi, filozofske spekulacije i lјudski ideali koje su međusobno zavisne i interaktivne.

UVOD 3
1 Kultura između erosa i tanatosa 4
2 Psihoanaliza i dinamika civilizacije 6
3 Kultura i moral 8
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15

U našem narodu, osnovni principi očuvanja mentalnog zdravlja bili su prisutni od davnina u vladanju i običajima, vezama u zajednici, iskazivanju poštovanja, razumevanja i pomaganja ljudima s problemom, što se vrednovalo kao vrhunska vrlina. Medicina u doba srednjeg veka na teritoriji gde se javljaju počeci naše državnosti nalazila se pod uticajem verskog kanonskog i apokrifnog istočnohrišćanskog uticaja, bogate domaće empirije i svetovnih uticaja koji su stizali iz Evrope .

Pisani dokumenti iz tog vremena, žitija vladara i hagiografije svedoče da su duševni bolesnici pomoć nalazili u manastirima i crkvama, jer u pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji vlada verovawe u moći isceqewa duše i tela koje nose čudotvorne ikone i mošti svetaca Prve organizovane ustanove sa zadatkom brige o duševno obolelim osobama nastale su u manastirima Hilandar, gde je 1198. Godine Stefan Nemawa osnovao „Azil za uboge i nemoćne”, i Studenica, gde je Sveti Sava 1208. osnovao „Izbu za umobolne” – prvo prihvatilište za duševne bolesnike.

UVOD 1
1.1 Mentalno zdravlje u Srbiji 3
1.2 Budućnost mentalng zdravlja u Srbiji 4
1.3 Rad Centara za mentalno zdravlje 6
ZAKLJUČAK 8
LITERATURA 9

Pođimo od definisanja jezika kao sredstva komunikacije među ljudima kako bi objasnili njegovu socijalnu prirodu - jezik je “sistem društveno-uslovljenih znakova čija je osnovna funkcija komuniciranje i uopštavanje” , dok govor nastaje u okviru jezika kao njegov oživljeni deo. Govor je “individualna realizacija jezika koja je uvek drugačija i zavisi od uzrasta, psihičke konstitucije, kulturnog nivoa i drugih komponenti svakog čoveka ponaosob i u svakoj prilici posebno”.

Self ili naš doživljaj identiteta, jedinstvenosti, samosvojnosti, je nešto što je, kako istoriogenetski tako i ontogenetski oduvek s nama, s čim se rađamo, što se realizuje u povoljnim okolnostima. Naši identiteti formiraju se, razvijaju i održavaju u širokoj mreži socijalnih odnosa, koji su površni, mnogobrojni, kratkotrajni, emocionalno i moralno beznačajni. U tom svetu, ono što smo nekad nazivali intimnim životom, potpuno je promenilo svoju prirodu. Nijedan pojedinac ne može da živi izolovano, ali je integracija u socio-kulturnu sredinu samo jedan korak u procesu identifikacije, kao određivanje svoga mesta u svetu kojem pripadamo, ali i nešto više – raspoznavanje sebe samog od okoline.

UVOD 4
1.1 Komunikacija kao pokretač socijalizacije 4
1.2 Self koncept 6
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 7

„Komunikacija je vrsta interakcije - odnos među jedinkama... to je emitovanje i primanje znakova, bilo da su ti znakovi signali ili simboli, bilo da je komunikacija dvosmerna ili jednosmerna. Komunikacija među ljudima se ostvaruje pre svega verbalno, ali „i slikama, shemama i drugim arbitrarnim znakovima povezanim sa rečima. Važna vrsta ljudske komunikacije je i neverbalna komunikacija, koja koristi neverbalne zankove. I ona može imati simboličku funkciju, ali je pre svega njena funkcija signalna (ekspresivna)“. Značaj komunikacije „teško je prenaglasiti. Bez nje ljudima ne bi bilo moguće da se povezuju, da preduzimaju kooperativne poduhvate ili da napreduju u ovladavanju fizikalnim svetom“.

Komunikacija je prenošenje iskustvenih sadržaja putem znakova, bilo da su to simboli, signali ili njihova kombinacija. Cilj komunikacije može biti samo prenošenje datog sadržaja ali i ostvarivanje sasvim određenog uticaja na ponašanje druge osobe. Osnovni elementi koji su neophodni da bi se obavio čin komuniciranja su: pošiljalac (komunikator), primalac (recipient), kanal (sredstvo prenosa), poruka i efekat poruke na onoga koji je prima. Priroda komunikacije je višefunkcionalna, ona je primarno sredstvo da se postignu određeni ciljevi.

UVOD 3
1 Nenasilna komunikacija 3
1.1 Pojam nenasilne komunikacije 3
1.2 Proces i modeli nenasilne komunikacije 4
1.3 Tehnike nenasilne komunikacije 6
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8

Jedna od mnogih klasifikacija grupa se zasniva na broju članova kao kriterijumu razvrstavanja. Po tom osnovu grupe se dele na male i velike. Velike grupe imaju mnogo članova, a katkad i milione Tako, na primer, velike grupe su društvene klase nacije, verske konfesije. Male grupe obuhvataju malo članova.

Nikola Rot naglašava da su važne tri male grupe: porodica, vršnjačka prijateljska grupa i školsko odeljenje. Porodica ostvaruje tri važne funkcije, od kojih su dve vrlo bitne kao priprema dece za školu. To su vaspitna i socijalizacijska funkcija (treća funkcija porodice je reproduktivna). Vršnjačke prijateljske grupe zadovoljavaju potrebe pojedinaca za socijalnim kontaktom i igrom, doprinose razvijanju socijalne zreloeti, samostalnosti i identiteta.

UVOD 1
1.1 Radne grupe 2
1.2 Oblici, vrste i odnosi u grupi 2
ZAKLJUČAK 6
LITERATURA 7

Za razliku od drugih oblika psihopatologije, kod poremećaja ponašanja obično se ne radi o ispoljavanju neobičnih obrazaca ponašanja, već o bihejvioralnim manifestacijama koje se mogu videti i kod tipično razvijene dece, s tim da su ovde učestalije, intenzivnije i trajnije. Brojni simptomi poremećaja ponašanja odgovaraju opisima neprikladnih ponašanja tokom detinjstva koja su razvojno normativna i prolazna stanja. Drugim rečima, mnogi oblici ponašanja koji se na starijem uzrastu smatraju klinički relevantnim u ranom uzrastu mogu biti manifestacija normalnog razvoja. Kao tipičan primer, pomenuti autori navode pojavu napada besa tokom druge godine, što se povezuje sa razvojem svesti o sebi i autonomije. Oni čak iznose mišljenje da se izostanak napada besa u ovom periodu može smatrati klinički relevantnim.

Jasna granica između normalnosti i psihopatologije zamagljena je brzim i intenzivnim razvojnim promenama koje se dešavaju tokom detinjstva. Pojava problematičnih ponašanja direktno zavisi od toka i ishoda procesa koji su uobičajeni u ovom dobu, kao što su razvoj samokontrole, učenje i konsolidacija veština tolerancije frustracija, odlaganja zadovoljenja potreba, upotrebe verbalnih strategija, internalizacija standarda i bihejvioralna 'eksibilnost. Imajući u vidu prethodno izneta zapažanja, potpuno je opravdana bojazan da razvojno normativna problematična ponašanja na predškolskom uzrastu, kao što su neposlušnost i agresija, mogu biti pogrešno označena kao patološka.

UVOD 3
1 Poremećaji ponašanja u detinjstvu i mladosti 4
1.1 Ispoljavanje poremećaja ponašanja 6
1.2 Prevencija poremećaja ponašanja u kasnijem dobu 8
ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 12

Klađenje, kao jedan od oblika kockanja, poznato je još od vremena starog Istoka, Grčke i Rima. Predstavlјalo je uzbuđenje, uživanje i zabavu, ali i ulaganje, gubitak i stres. Vekovima je bilo zabranjivano, pre svega zbog oštre osude mnogih religija koje se protive legalizaciji klađenja uviđajući mnogobrojne opasnosti na svakodnevni život čoveka. Zahvalјujući pre svega osudi crkve ali i preziru kojeg prema klađenju ima sve uticajnija srednja klasa, klađenje i kockanje uopšteno nisu imali značajnu ulogu u životu lјudi tog vremena. Izuzetak su bili visoki društveni slojevi hedonistički orijentisani ovoj vrsti zabave.

Tek u drugoj polovini 19. veka uočava se ekonomska profitabilnost svih oblika kockanja i vrši pritisak na zakonodavnu vlast da se legalizuje zakonskim propisima. Prvi zakonski akt donesen je 1853. godine u Velikoj Britaniji, tzv. "Kockarski akt" kojim se ozakonjuje klađenje na sportskim trkama konja. Zbog čestih prevara na ovim klađenjima, lјudi iz visokog društvenog sloja napuštaju ovu vrstu zabave, ali se na njihovom mestu pojavlјuje srednji društveni sloj koji od klađenja stvara biznis i obezbeđuje sebi veliku novčanu dobit. Mogućnost lakog sticanja novca klađenjem na trkama konja ubrzo dovodi do legalizovanja klađenja u mnogim zemlјama. Između dva rata uz klađenje na konje sve je popularnije i klađenje na trkama hrtova. Nakon Drugog svetskog rata značajno jača komercijalizacija klađenja i legalizuje se klađenje za mnoge sportove. Svakako da najveći interes u svemu tome pronalazi kockarska mafija već dobro ustoličena u kazinima i kroz različite vrste lutrije.

1 UVOD 3
2 Ličnost mladih – deca i adolescenti 4
3 Dimenzije ličnosti mladih i sklonost ka klađenju 7
3.1 Sklonost igrama na sreću i mogućnost razvijanja zavisnosti 7
3.2 Osobine ličnosti mladih i sklonost rizičnom ponašanju 9
3.3 Osobine ličnosti i sklonost ka rizičnom ulaganju novca 10
4 Kladioničarske navike mladih u Srbiji 11
5 ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 14

Rasprostranjenost bolesti zavisnosti ili mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja uzrokovanih upotrebom psihoaktivnih supstanci (PAS) u našoj zemlji poslednjih godina dobijaju epidemijske razmere. Prevalencija (broj novih slučajeva) je u stalnom porastu. Istraživanja kod nas i u svetu, u poslednjoj deceniji XX veka, ukazuju na sve ranije pijenje, tj. pomeranje ka sve mlađim starosnim kategorijama, mada postoji podatak i o povećanoj upotrebi psihoaktivnih supstanci od strane osoba starijih od 40 i 50 godina. Primećena je učestalija zloupotreba i zavisnost od droga i alkohola zajedno, kao i kombinacija različitih psihoaktivnih supstanci – sedativa, alkohola, kanabisa, heroina, kokaina, amfetamina i drugih sintetičkih droga (proizvedenih u ilegalnim laboratorijama).

Po svojim centralnim funkcijama, prevencija socijalnih problema je ključna društvena uloga centra za socijalni rad. Prema izveštajima Svetske zdravstvene organizacije zemlje u tranziciji su ovim problemom posebno ugrožene. Pojava različitih vidova problematičnog ponašanja oduvek je bila, posmatrano kroz različite vremenske i kulturne perspektive, karakteristična za adolescentsku fazu razvoja. Međutim, pod uticajem promena koje nosi savremeno doba, svedoci smo prave ekspanzije ovakvog ponašanja na sve nižim uzrastima. Slika savremene adolescencije vrlo je kompleksna, kako zbog univerzalnih odlika ovog razvojnog perioda, koji nosi mnoštvo izazova i rizika, tako i usled intenzivnih društvenih promena koje savremenoj adolescenciji daju sasvim novu dimenziju.

1 Predmet istraživanja 3
2 Problem i cilj istraživanja 5
3 Hipotetički okvir 6
4 Metodologija i instrumenti istraživanja 6
5 Zaključna razmatranja 7
LITERATURA 8

Nevenka Tadić, dečji psihijatar i psihoterapeut, jedan od začetnika psihoanalitički orijentisane psihoterapije dece i omladine, rođena je u Bijeljini 1926. godine. Medicinski fakultet završila je u Beogradu a u Sarajevu je završila specijalizaciju iz neuropsihijatrije i radila na neuropsihijatrijskoj klinici od 1954 - 1962. godine. Zahvaljujući naučnom i stručnom senzibilitetu Nede Zeca, rukovodioca klinike, pruža joj se prilika da ode u Pariz u bolnicu Salpetriere 1957. god. gde ima priliku da uči od najpoznatijih Francuskih dečjih analitičara: Lebovicija, Diatkina i Heyera.

Ovde ostvaruje kontakte, koji joj pružaju priliku da 1968. godine ponovo boravi u Parizu u Centru A. Bine. Psihoanalitičke ideje i praksu sa decom prenosi u Zavodu za mentalno zdravlje u Beogradu, gde posle odlaska iz Sarajeva radi sve do svoga penzionisanja. Nastavnu karijeru realizuje na Defektološkom fakultetu i tako, zahvaljujući svom izvanrednom intelektualnom potencijalu, otvorenosti, entuzijazmu i kreativnim idejama uspeva psihodinamsku orijentaciju razviti među stručnjacima različitih profila – dečjih psihijatara psihologa, pedijatara, defektologa.

Apstrakt 3
1 Uvod 3
2 Struktura knjige 4
3 Jezik i stil 5
4 Literatura 5
5 Prikaz sadržaja dela 6
6 Rezime 16
LITERATURA 18

Da bi bili uspješni u vrlo važnom procesu reprodukcije spolni partneri, mužjak i ženka, moraju se međusobno predstaviti na vrlo jasan i nedvosmislen način. Životinje to postižu tzv.udvaranjem. Pod udvaranjem se podrazumijeva čitav niz ineraktivnog ponašanja koje se odvija između mužjaka i ženke prije, u toku i neposredno nakon akta parenja. Udvaranje i pojedine faze udvaranja imaju određenu funkciju. Neki obrasci ponašanja tokom parenja služe za lociranje i privlačenje mogućeg spolnog partnera.

Kada se već susretnu mužjak i ženka, on se predstavlja na specifičan način kojim je želi podstaknuti da reaguje prihvatanjem udvaranja. Sam akt parenja je vrlo kompleksan i podrazumijeva specifićno i sinhronizirano ponašanje oba partnera. Za udvaranje, parenje i podizanje mladih vrlo važan je izbor mjesta za te aktivnosti. U nekih vrsta susret spolova, udvaranje, parenje i podizanje mladih odvija se na jednom mjestu. U drugih vrsta pojedine faze odvijaju se na posebno odabranim mjestima.
U prirodnim uslovima vrlo često se dešava da spolni partneri nisu istovremeno spremni za parenje. Najčešće je jedan partner, obično mužjak, spremniji od drugog. U tom slučaju mužjak pribjegava posebnom obrascu ponašanja čija je funkcija stimuliranje ženke za parenje. U tu svrhu mužjak izvodi različite aktivnosti koje sadrže vizuelne, mirisne i taktilne signale sedukcije ili njihove kombinacije. Kod nekih životinjskih vrsta udvaranje i parenje povezano je sa velikom opasnošću. Spolno nespremne ženke mogu udvaranje shvatiti kao agresivnost i to pobuđuje njene odbrambene mehanizme.

I. UVOD 1
II. Primjeri obrazaca spolnog ponašanja 2
III. Seksualna selekcija 6
III.1. ona parenja 8
III.2. Evolucioni model polnih razlika i sličnosti 9
III.3. Opšte pretpostavke evolucionog pristupa u ponašanju 9
IV. Polne razlike u ljudskim obrascima spolnog ponašanja 10
IV.1. Pozitivne i negativne strane spolnog općenja 10
IV.2. Poslijedica spolnog općenja 10
V. ZAKLJUČAK 12
LITERATURA

Реч стрес потиче из средњовековног енглеског језика ("stress", "to
stress"), а прво битно се односила на напор, невољу или ограничење. У 19. веку
почиње коришћење тог термина, a различити аутори различито дефинишу појам стреса, зависно о теоријском приступу. Уопштено се може рећи да је стрес стање у којем је поремећена психофизичка равнотежа организма и које, ради прилагођавања, захтева улагање додатних напора. Израз стрес односи се на:
-унутрашње стање организма (понекад означено као „оптерећење“)
-спољни догађај („стресор“)
-искуство настало трансакцијом особе и околине

Термин стрес,је како у науци, тако и у свакодневном животу, био у толикој употреби да је поримио велики број значења и облика. Многе научне дисциплине су проучавале различите аспекта стреса, од биолошких наука, као што су физиологија, биохемија и неурофизиологија, преко психологије са својим дисциплинама: клиничком психологијом, менталном хигијеном, развојном психологијом, социјалном психологијом па до друштвених наука као што су антропологија и социологија. Није изненађујуће што је појам стреса у овим научним дисциплинама коришћен у различитим значењима, доприносећи и тако конфузији око његове дефиниције.

УВОД............3
1.СТРЕС НА РАДУ…………3
2.ВРСТЕ СТРЕСА НА РАДУ……...3
3.ОБЕЛЕЖЈА СТРЕСНЕ СРЕДИНЕ……….4
4.ПРВИ СИМПТОМИ СТРЕСА…………4
5.ПРОЦЕНА СТРЕСА НА РАДУ……….5
5.1. МЕТОДЕ КОРИШЋЕНЕ ЗА ПРОЦЕНУ…....6
6.КАКО СЕ БОРИТИ ПРОТИВ СТРЕСА…7
6.1.ТЕХНИКЕ УБЛАЖАВАЊА СТРЕСА...........7
7.СТАТИСТИКЕ И ИЗВЕШТАЈИ…………….7
8.ЗАКЉУЧАК…………………8
9.ЛИТЕРАТУРА……………….9