PORODIČNO PRAVO

PORODIČNO PRAVO


PREVOD

Stephen Gilmore

CONTACT/SHARED RESIDENCE AND CHILD WELL-BEING: RESEARCH EVIDENCE AND ITS IMPLICATIONS FOR LEGAL DECISION-MAKING



MENTOR: STUDENT:

KONTAK/PODELJENO STANOVANJE I DEČIJA DOBROBIT: REZULTATI ISTARAŽIVANJA ZA DONOŠENJE PRAVNIH ODLUKA

Izvod:

Ovaj članak razmatra uticaj jednog aspekta istraživanja dečije prilagodjenosti na roditeljsku razdvojenost kod donošenja pravnih odluka: značaj održavanja veze izmedju roditelja za dečiju dobrobit ili kontaktom sa roditeljem sa kojim ne živi ili podeljenim (dvojnim) stanovanjem (poznatim u nekim pravnim sistemima kao “zajedničko fizičko starateljstvo”.Razmatrano je da oni koji su odbacili predloge da se da zakoinska moigućnost da dete provodi podjednako dugo vremena sa oba roditelja su postupili pravilno u svetlu ovih istrazivanja.

1. UVOD

Zakon koji reguliše odredjivanje vremena koji roditelji provode sa svojom decom posle razdvajanja se pokazalo kontorverznim u različitim pravnim sistemima. U Engleskoj I Velsu, najnovije rasprave su se fokusirale na navodne nedostatke u omogučavanju i sprovodjenju dečijeg kontakta sa roditeljem sa kojim ne stanuje. (Advisory Board on Family Law Children Act Sub-Committeee, 2001:HM Government2004:House of Commons Constitutional Affairs Committee, 2005). Debata je podstaknuta brigom očeva koji ne žive sa decom koju je pokrenula i objavila organizacija za zaštitu prava očeva (Collier, 2005) koji navode da se sudske odluke lako izvrdavaju i da sud ne pokazuje volju i moć da ih sprovede u delo. Deo ove kampanje napada osnovni pristup ove filozofije po kojoj se dodeljuje stanovanje jednom roditelju a kontakt drugom, Smatra se da je podeljeno stanovanje treba da bude norma ili čak da treba da bude presumpcija ili automatska jednaka podeljenost dečijeg vremena izmedju roditelja. Drugi pravni sistemi npr.u Austaliji i Kanadi su se suočili sa sličnim kampanjama(Rhoades andBoyd, 2004), gde je prisutan porast trenda razmatranja podeljenih roditeljskih prava (Rhoades, 2002).
U Engleskoj I Velsu reakcija je bila da se usvoji novi program privatnog prava koji treba da poboljša efikasnost suda (President of the Family Division, 2004); uvede zakon koji će poboljšati moć suda da omogući i sprovede kontakt (The Adoption and Children Bill 2005, 2005-06 HL-96 54/1, kasnije nazvan Children and Adoptaion Act 2006); i unapredi niz zakona za postizanje vladine politike “podizanja učešća roditelja da sami prave organizaciju za sebe. )HM Governement 2004. Ovaj cilj je bio odraz rezultata ankete kontakta Kancelararije za Nacionalnu Statistiku (ONS) (Blackwell and Dawe, 2003), i ovlašćenog istraživanja (Smart et al, 2003).
Anketa ONS-a je našla da samo 20 posto dece nije imalo nikakav kontakt, I da je većina roditelja postigla svoj dogovor; istarživanje je otrkrilo slozenost nesporazuma u kontaktima i da sudski pristup donošenju odluka nije odgovarao faktorima koje su roditelji smatrali relevantnim (kao što je krivica za razvod ili neplaćanje za dečije izdržavanje).
Britanska vlada je došla do zaključka da nema potrebe za menjanjem osnovnih principa postavljenih u Dečijem zakonu 1989. i odbacila predodredjene zakonske obrasce o podeli dečijeg vremena nametnutog svim porodicama jer je takav argument nepraktičan u nekim slučajevima i može potrebe i želje pojedine dece dovesti do sekundarne pozicije (ibid: /42/).Za razliku od gore navedenog cilja vlade ovi zaključci nisu proizvod nekog sistematskog ispitivanja i relevantnih istraživanja.
Ovaj članak se osvrće na taj nedostatak razmatrajući uticaje na zakonsko odlučivanje u svetlu istraživanja dečije prilagodjenosti roditeljskoj razdvojenosti.:značaj održavanja veze sa oba roditelja za dečiju dobrobit ili putem kontakta sa roditeljem sa kojim ne zivi ili pomoći podeljenog (dvojnog) stanovanja ( poznatog u nekim pravnim sistemima kao ”zajedničko fizičko starateljstvo”). Veruje se da bi ove odluke mogle biti od koristi u slučaju da se slične rasprave pojave u drugim pravnim sistemima. Članak počinje proučavanjem odnosa izmedju kontakta sa roditeljem sa kojim dete ne zivi i dečijoj dobrobiti i faktora koji utiču taj odnos. On zatim istražuje odnos izmedju dečije dobrobiti i njegove stambene organizovanosti sa posebnim fokuson na podeljeno stanovanje. Na kraju razmatrani su uticaji istraživanja na donošenje zakonskih odluka.

2. METODOLOSKI PROBLEMI U ISTRAŽIVAČKOJ LITERATURI

Nacrtu opštih zčaključaka iz istraživačke literature se mora prići sa pažnjom, obzirom da studije u mnogome variraju po kvalitetu otkrivajući niz metodoloških problema.Autori studija se uočljivo razlikuju u obimu i načinu uzimanja uzoraka, kriterijima uzimanja uzoraka (npr. definiciji «kontakta» ili «podeljenog roditeljstva»), izvoru podataka, metodu uzimanja uzoraka, prisustva ili odsustva kontrolnih grupa i strogosti analize podataka. Ove varijacije utiču na kompatibilnost i pouzdanost studija. Neka istraživanja se , na primer, oslanjaju na mali broj kliničkih ili sudskih uzoraka koji nužno ne reflektuju situaciju u celoj populaciji time ograničavajući ili isključujući generalizacije na osnovu tih nalaza.Podjednaka opreznost se mora imati kod izvodjenja zaključaka na osnovu verovatnoče uzoraka u zavisnosti od odredjenog konteksta u kome podatci treba da budu korisceni.Poseban problem uzorkaovanja javlja se kod istraživanja kontakta, jer većina dece u takvim porodicama zivi sa majkom. (Przor and Rodgers, 2001; 26). Istraživanja se tako fokusiraju na kontakt sa očevima sa kojima deca ne žive, čime se ove generalizacije na sve roditelje sa kojima deca ne žive smatraju nejasnim.
Način na koji se pirbavljaju podatci takodje može biti problematičan. Nekada se koriste studije preseka a ne longitudinalne studije, beležeći i uporedjujući podatke u samo jednom vremenskom momentu, izostavljajući funkcionisanje porodice u vreme pre razdvajanja, i tako verovatno prenaglašavajući efekt razdvojenosti.Neke studije koriste podatke koje mogu biti diskutabilne validnosti, oslanjajući se na primer na roditeljsku procenu dečije dobrobiti. Neke studije ne uključuju kontorolne grupe, ili ne uključuju statističke testove u analizu podataka.
Medjutim kako Benjamin i Irving navode, heterogenost istraživačkih metoda ne mora biti potpuna prepreka izvodjenju opštih zaključaka iz literature. Relativni kavalitet studija se može razmatrati kod pridavanja težine ovim nalazima i neka težina može biti data nekim nalazima do kojih se došle različitim metodama.(Benjamin and Irving, 1989; 23). Medjutim, ograničenja o kojima je do sada bilo diskusije treba imati na umu.

3. KONTAKT SA RODITELJEM SA KOJIM DETE NE STANUJE I DEČIJA DOBROBIT


Postoje nalazi da ''većina dece zeli trajni kontak'' sa ne-stanujućim roditeljem i te roditelje smatraju značajnim i važnim u njihovim životima. (Przor and Rodgers, 2001; 205)Medjutim, sta je dokaz, ukoliko ima neki, da je taj kontakt u korist dečije dobrobiti.

A. Kvantitet i kvalitet kontakta

Većina podataka vezana za ovo pitanje dolazi iz SAD. Oni su fokusirani prvenstveno na vezu sa učestalošću kontakata i dečije dobrobiti i doveli su do nekih mešovitih nalaza. Od 33 studije sličnog kvaliteta uradjenih 1994, 18 je pokazalo pozitivnu vezu sa dečijom dobrobiti, 6 negativu a 9 nije pokazalo značajnu vezu (Amato and Rezac, 1994). Lye je našla sličnu različitost u svom proučavanju studija koja se ograničila na analizu publikacija u i posle 1985, koje su imale direkte pokazatelje i roditeljskog ponašanja i dečije dobrobiti. (Lye, 1999). Od 12 studija koji su odgovarali ovim kriterijima, četiri studije su došle do zaključka da ima koristi od večeg učešća ne-stanujućeg oca. Medjutim, 3 studije su bile studije preseka bez odgovarajućih kontrolnih grupa. (Bisnaire, Firestone and Rynard, 1990; MacKinnon,1989; Southaworth and Schwarz, 1987), a preostala studija (Guidabaldi and Perry, 1985) uprkos longitudinalnom pristupu i proučavajući uzorak nacionalne verovatnoće, svela se na proučavanje mentalnog zdravlja dece.Prema sest studija nema efekata kod većeg učešća ne-stanujućeg oca, od kojih su četiri studije većeg kvaliteta (Argzs, Peters, Brookers-Gunn and Smith, 1998;Fustenberg, Morgan and Allison, 1897;king, 1994a and 1994b).Ostale dve studije su bile male i bazirane na uzorcima male verovatnoće. (Healy, Malley, and Stewart, 1990; Kalter, Kloner, Scheirer and Okla, 1989). Dve studije (Baydar, 1988, Johnson, Kine and Tschann, 1989) su pokazale suprotne efekte većeg učešća oca od kojih je jedna (Johnson et al, 1989) mala sa uzorkom male verovatnoće visoko konfliktnih porodica. Lye je pokušala da da ocenu ukupnih efekata ovih studija uzimajući u obzir njihov kvalitet i rasprostranjenost. Ona je zaključila da ''težina dokaza ne podrzava stav da veće učešće kontakta sa ne –stanujućim ocem znači automatski ili uvek korist za dete'' (Lye, 1999.)
Amati i Gilberth su takodje tražili ukupnu ocenu istraživanja kroz meta-analizu 63 studije objavljene izmedju 1970 i 1998 (Amato and Gilberth, 1999). Oni su istraživali efekte učestalosti kontakata 3 kategorije rezultata kod dece:akademska dostignuća, eksterniziranje problema (loše ponašanje, delikvencija i agresija); interniziranje problema (depresija, anksioznost, nedostatak samopoštovanja). Povezanost izmedju dečije prilagodjenosti i učestalosti kontakta izmedju deteta i ne-stanujućeg roditelja pokazala se jača u novijim studijama, ali ukupno gledano uočen je slab efekat učestalosti kontakata u pogledu akademskog uspeha i manjeg broja internizirajućih problema.Studija je pokazala da učestalost kontakta ''generalno ne predvidja dečiju dobrobit'' (Amato and Gilberth, 1999: 564).
Ima više objašnjenja za kontradiktornost rezultata u literaturi , a i za zaključke Lye, Amanta i Gilberta. Studije variraju u svojoj definiciji učestalosti kontakta, i može biti da postoji prag nivoa kontakata koji može da da koristi detetu u prilagodjavanju (Emery, 1999b; 78).Kao što Buchanan, Maccoby i Dornbusch objašnjava moguće je da ''nivo posećivanja nije dovoljan indikator promene u prilagodjavanjukoji može da izgleda kao rezultat ovog dogadjanja'' (Buchanan, Maccobz and Dornbusch, 1996: 200).Osim toga '' mere dobrobiti koje su korišćenje mogu biti suviše grube i mogu ne uspeti da zabeleže efekte koji su važni za decu'' (Hunt, 2003: 8). Možda i najvažnije, verovatno je da brojne druge promenljive ublažavaju vezu izmedju kontakta i dečije dobrobiti (Emery, 1999b: 78) kao što je kvalitet kontakta, karakteristike i lične karakteristike članova porodice i njihovi odnosi.
Potvrdjujući ovo, Amato i Gilbert su tražili ''složeniju sliku kako su razmere odnosa deteta sa ne-stanujućim ocem povezane sa dobrobiti deteta''(Amato and bilberth, 1999: 558). Oni su poručavali dve druge dimenzije tog odnosa koje su povezane sa dečijom dobrobiti:osećaj bliskosti i autoritet roditeljstva. Poslednji se odnosi na''stil najčešće povezan sa dečijim pozitivnim razvojem'' (ibid, 559) kombinovan sa'' većim nivoom podrške'' (pristupačnost, ohrabrenje, uputstva i svakodnevna pomoć) sa ''umereno visokim nivoom neprinudne kontrole (postavljanje pravila,nadzor i disciplina)''(ibid). Studija je potvrdila da je autoritativno roditeljstvo najdosledniji pretkazatelj ishoda kod deteta (Amato and Gilberth, 1999: 565), i pozitivno je povezano sa dečijim akademskim uspehom i ispoljavanju manjeg broja eksternih i internih problema. Snaga emotivne veze izmedju dece očeva je takodje povezana sa dečijom dobrobiti iako slabije.Tu postoje i kombinovani nalazi unutar literature, gde su neki nalaze pozitivnu vezu a drugi ne (Hunt, 2003: 9). Amanto i Gilbert zaključuju sledeće:

Ne-stanujući očevi koji nisu visoko motivisani da odigraju roditeljsku ulogu ili im nedostaje sposobnost da budu uticajni roditelji, mogu koristiti deci čak i u uslovima redovnog posećivanja. (Amanto and Gilberth, 1999: 569)

Studije nastavljaju da dolaze do kontradiktornih nalaza. Velika francuska studija dečijeg samopoštovanja posle roditeljskog razdvajanja, pokazala je malo pozitivnog efekta učestalosti očeve uključenostil (Poussin and Marin-Lebrun, 2002). Nasuprot ovome, nedavna studija u Engleskoj koja je proučavala dečije perspektive u njihovoj vezu sa njihovim roditeljem sa kojim ne zive na uzorku od 162 deteta, koji žive sa jednim roditeljem ili sa maćehom ili očuhom, pokazuje da je učestalost / regularnost kontakata značajan predkazatelj dečije prilagodjenosti (Dunn et al, 2004).
Najmanje jedan komentator je predstavio da Dunn ''dolazi do jasnog zaključka da je trajna veza od koristi za decu'' (Trinder, 2003a: 5). Interpretirana na ovaj način studija može biti posmatrana kao novi dokaz u pravnom sistemu koji podržava pretpostavku kontakt izmedju deteta i ne-stanujućeg roditelja.Medjutim mora se obratiti pažnja kod interpretiranja Dunn-ovih nalaza, pošto iako je tačno da je pronadjenja veza izmedju učestalosti kontakta i dečije dobrobiti, on ističe:

Pravac efekata u ovim modelima povezanosti kontakta sa kvalitetom veze ostaje nejasan. Sa druge strane, može biti da ne-stanujući očevi su uživali i podsicali češći kontakt sa svojom decom kao posledica tople i privržene veze u kojoj zajedno uživaju; sa druge strane može biti da kontakt doprinosi dečijoj prijateljskoj vezi sa njihovim očevima ,ili su oba procesa važma (Dunn et al, 2004: 562)

Štaviše , Dunn i dr. su proučavali decu u razdoblju od dve godine i našli:

da ne postoji dokaz da je kontakt u vremenu 1 uticao na kvalitet odnosa dete-nestanujući roditelj u vremenu 2; medjutim, postoji značajna povezanost izmedju pozitivnosti njihovoh odnosa u vremenu 1 i njihovog kontakta u vremenu 2 (Dunn et al, 2004:559),

i to:

korelativna analiza je pokazala da pozitivna veza izmedju dece i nestanujućih očeva je povezana sa češćim i redovnim kontaktima pre nego obrnuto (Dunn et al, 2004: 562)

Stoga Dunn i dr. su tokom vremena pokazali da je kavlitet pre nego kvantitet kontakata od značaja.

Pored toga, podršku Amanto i Gilbertovom stavu da je efekat ishoda količine vremena koje nestanujući roditelj provodi sa detetom koji je posmatrana u pogledu kavliteta povezanosti otac-dete, može se naći i u drugim novijim studijama. Whiteside i Becker su u jednoj meta-analizi
obradili decu u porodicama koje se razvode, koja su u vreme uzimanja podataka bila šest godina stara ili mladja, našli su da kvalitet odnosa roditelj/dete ime direktne efekte na njihove rezultate u životu (Whiteside and Becker, 2000). Učestalost kontakta ima samo indirektni efekat: kod očeva sa većom učestalošću kontakta postojao je manji nivo internih problema. I Engleska studija je slično našla na representativnom uzorku dece koji zive sa očuhom ili maćehom da je ishod kod dece direktno povezačn sa prirodom odnosa deteta i ne-stanujući roditelj pre nego učestalost tih kontakata (Smith et al, 2001). Rečeno je da različiti nalazi do kojih ova studija dolazi u poredjenu sa onim do koje su došli Dunn i dr. (2004), odražava različite uzorke studija, naročito jer su Dunn i dr. našli jaču vezu izmedju očevog kontakta i dečije dobrobiti za decu koja žive sa jednim roditeljem.(Hunt, 2003: 7).
Stoga, gledano u celini istarživački podatci gledano u celini upućuju na ono do čega se može doći zdravim razumom, a to je da je kontakt neophodan ali ne i dovoljan uslov da se razvije korisna veza. Kao što su Whiteside i Becker zaključili u svojoj studiji o ne-stanujućim roditeljima
Jdnostavno imanje deteta .......nije ni pozitivno ni negativno u svom osnovnom pravu. Ono što se dogadja izmedju oca i deteta tokom vremena može da utiče na dečiju prilagodjenost. Sumirano, ako otac provodi vreme sa svojim detetom, on ima priliku da na njega utiče pozitivno (ili negativno) (Whiteside and Becker, 2000: 20)


B. Faktori koji utiču na kontakt i njihov kvalitet


Ono što se dogodi za vreme kontakta zavisi od niza faktora. Kvalitet medjuroditeljskog odnosa čini se veoma značajnim. Ka što Dunn objašnjava u novijem pregledu istraživačke literature o dečijoj vezi sa ne-stanujućim očevima:

obim saradnje, podrška, i komunikacija izmedju ne-stanujućih očeva i njihovih prethodnih partneraje nadjeno da je u pozitivnoj vezi sa vrstom kontakta izmedju deteta i oca kao i kvalitetom odnosa dete-otac. (Dunn, 2004:662)


Na primer, novija Engleska intervju studija (Trinder i dr. 2002;Trinder, 2003b) je otkrila da je ''uspešan kontakt'' (sa pozitivnim iskustvom za sve strane) povezan sa ograničenim ili potisnutim konfliktm i uspešnim ili prijateljskim odnosom izmedju roditelja gde svako prihvata svoju ulogu i obostrano su posvećeni tom kontaktu. Kontakt ''ne uspeva '' gde postoji neprijateljstvo izmedju roditelja.
Takodje postoji veliki broj istaživanja (uglavnom u SAD) koji iako ne jednoglasno (Hunt, 2003: 11) upućuju da roditeljski konflikt, uključujući i konflikt posle razdvajanja (Hetherington, Cox and Cox, 1982; Heley, Malley and Stewart, 1990; Amato and Rezac, 1994; Whiteside and Becker, 2000) negativno utiču na dečiju dobrobit.
To može učiniti tako direktno doprinoseći dečijem stresu i stvaranju konflikta lojalnosti, i indirektno potkopavajući roditeljsku konsistentnost u disciplini (Emery, 1999b: 63)Da citiramo jedan kvalitetan deo istraživanja:Amato i Rezac su našli na uzorku nacionalne verovatnoće od 1,125 dece i adolescenata starih od 5 do 18 godina da za dečake iz razvedenih porodica kontakt sa ne-stanujućim ocem je u negativnoj vezi sa dečijim problemima u ponašanju kada je konflikt mali i u pozitivnoj vezi kada je konflikt velik. (Amato and Rezac, 1994: 204) Oni su zaključili da:

Održavanje ili povećavanje kontakta izmedju dece i ne-stanujućih roditelja od rezličitih efekata. Kada roditelji mogu da saradjuju i imaju prijateljsku vezu , česte posete izmedju ne-stanujućeg roditelja i deteta može dovesti do najboljeg interesa deteta. Medjutim, kada su roditelji suprostavljeni jedno drugom, česte posete mogu doneti više štete nego koristi.
(Amato and Rezac, 1994: 204)

Medjutim, posledice ovog konflikata mogu zavisiti od okolnosti i prirode konflikta. Postoje neki podatci, npr. da je roditeljski konflikt ne može biti siguran pokazatelj prilagodjenosti kod manje dece (Dunn, 2004:667).Emery
je u svom pregledu literature zaključio:

najštetniji roditeljski konflikt je onaj koji je čest, intenzivan, ljutit, fizički agresivan, javlja se u prisustvu deteta, fokusira se na dete ili ono što dovodi do dečijeg povlačenja, uključuje dete u raspravu i ostaje nerešen.

Sva istrživanja pokazuju pogubne efekte za decu koja su svedoci nasilja u porodici (Grzch and Fincham, 2001).
Novija istarživanja Dunn-a i dr. takodje osvetljavaju značaj razumevanja kako odnosi utiču na dečija postignuća.Oni nalaze da pozitivna veza sa ne-stanujućim ocem je bila ''blisko povezana sa pozitivnim odnosom koji je dete ocenilo da otac ima sa majkom'' (Dunn i dr. 2004:563). Štaviše, dok je nizak nivo pozitivnosti u odnosu otac/dete povezan sa eksternim problemima kod dece, veza dete/majka je ''kjučna promenljiva koja ustiče na variante u prilagodjenosti'' (ibid).
Predstojeći pregled faktora odnosa pokreće dve teme koji su vezani za uticaj stanujućeg roditelja na kontakt i dečiju dobrobit.
Prvo, on skerće pažnju na važnu ulogu koju stanujući roditelj igra u poboljšavanju ili pogoršavanju efekata posle roditeljskog razdvajanja i podseće da odnos ne-stanujući roditelj/dete nije jedini niti neophodno najvažniji faktor koji utiče na dečiju dobrobit posle raskida veze izmedju roditelja. Drugo, on demonstira kako potencijalno stanujući roditelj može delovati kao čuvar kontakta (Dunn 2004), utičući kvalitetom medjuroditeljskog odnosa,intenzitetom kontakta izmedju deteta i ne-stanujućeg roditelja i kvalitetom tog odnosa. Podatak koji obično daje ne stanujući roditelji da su otudjeni od svoje dece zbog ponašanja drugog roditelja ne bi trebalo tek tako odbaciti.
Medjuroditeljska veza je svakako delom proizvod individualnih karakteristika i ličnosti roditelja. One takodje direktno utiču na dečiju dobrobit. Na primer, postoje dokaz veze izmedju nivoa decojeg kontakta wa ocem i visokog nivoa anti-socijalnog ponašanja i pogoršavanju problematičnog ponašanja kod dece. (Jaffee, Caspi, Moffitt and Taylor, 2003, citiranih kod Dunn, 2004: 661).
Nasuprot tome, kao što je gore navedeno, odgovoran, posvećen, ne-stanujući roditelj, sa dobrim roditeljskim umećem, ima potencijal da stvori kvalitetnu vezu sa svojim detetom i da pozitivno utiče na dečiju prilagodjenost.
Tako kvalitetan odnos se dovodi u vezu u nekim studijama sa višim nivoom vezanosti sa detetom pre razdvajanja (Whiteside and Becker, 2000; Grief, 1995), iako nalazi za ovu tvrdnju nisu jednoglasni. (Kruk, 1991, citirano kod Dunn, 2004:664). To sugeriše da, dok vezanost roditelja sa detetom pre razdvajanja može biti relevantan faktor, do koje mere će se on nastaviti posle razdvajanja može zavisiti od drugih faktora kao što je roditeljsko emotivno stanje ili lične okolnosti. Na primer, ne-stanujući otac može imati koje otežavaju kontakt kao što je njegova financijske ili stambene okolnosti. (Simpson, Jessop and McCarty, 2003). Ovo utiče na prirodu i količinu kontakata a i na sposobnost ne-stanujućih roditelja da održe intimnost sa decom i da se uklopi sa dečijim svakodnevnim obavezama. Ova ograničenja inhibiraju mogućnosti ne-stanujućih roditelja da izgarade autoritativni odnos za koji se pokazalo da je u vezi sa dečijim pozitivnim postignućem.
Nedavna istraživanja u Austaliji navode da '' porodična dinamika zajedno demografskim faktorima utiče na formu kontakta izmedju roditelja i deteta'' (Smyth, 2005: 17-18). Kombinovanjem kvalitativnih podataka pribavljenih iz serija posmatranih grupa (uključujući 54 razdvojena roditelja, 27 majki i 27 očeva) sa podatcima ankete radjene na velikom reprezentativnom uzorku razdvojenih roditelja, istaživanje je zaključilo da interakcija takvih faktora ''pokazuje jasnu vezu kvalitetno različitom obrascu roditeljskog ponašanja u periodu posle razdvajanja'' (ubud: 18). Ona je otkrila da je ''viši nivo kvalitativno bogatijeg tipa kontakta '' u vezi sa ''nižim nivoom medjuroditeljskog konflikta, manjim nivoom vezivanja u novu vezu, manjom fizičkom distancom sa domom roditelja i višim nivoom finansijskih izvora'' (ibid).

4.PODELJENO STANOVANJE I DEČIJA DOBROBIT

Istraživanja dečije dobrobiti u podeljenom stanovanju su takodje došla do različitih podataka. Ponovo, najviše istaraživanja je radjeno u SAD. Neka istarživanja su došla do pozitivnog rezultata za većinu praćene dece. Abarbanel je u maloj deskriptivnoj studiji radjenoj na četiri porodice sa podeljenim stanovanjem, našao da su deca dobro prilagodjena (Abarbanel, 1979). Studija zaključuje da je podeljeno starateljstvo '' isto tako dobro kao i neki drugi vid organizovanosti'' koji '' radi pod odredjenim uslovima'' (ibid:328). Postoje četiri glavna faktora koja doprinose uspehu: 'predanost organizovanju', 'obostrana roditeljska podrška'. Fleksibilna podela odgovornosti', 'dogovor oko osnovnih pravila sistema'. (ibid:325). Steinmanova studija na 32 deteta (sarosti 3,5 do 15 godina) u 24 porodice koji imaju podeljeno stanovanje, našla je da se većina dece dobro adaptirala na podeljeno stanovanje i da nisu bili zbunjeni time iako su pokazali 'hiper-lojalnost' prena oba roditelja (Steinmman, 1981). Luepnitzova kvantitativna studija na normalnom uzorku od 91 deteta u 43 porodice od kojih su 11 bili u zajedničkom fizičkom starateljstvu, nazi da uzorak kao celina nije bio loše prilagodjen. (Luepnitz, 1986, 1991). Većina dece u podeljenom starateljstvu nije bila zbunjena i 75% je smatralo dve kuće prednošću. Studija je takodje pokazala da su roditelji u podeljenom starateljstvu
ispoljili manje konflikata (Luepnitz, 1991: 109) i smatraju podeljeno starateljstvo prednošću u pogledu finasija, brige o detetu kao i smanjenju roditeljskih 'ratova'. (ibid: 110). Luepnitz je upozorio da ove porodice mogu biti samo-izabrane, ali je zaključio da je « razuman zaključak da zajedniko starateljstov u svom najboljem obliku je superiorno u odnosu na starateljstvo jednog roditelja u svom najboljem obliku»(ibid: 113).Do sličnih pozitivnih nalaza su došli Brotsky, Steinman i Zemmelman u svojoj longitudinalnoj studiji radjenoj 18 meseci u 40 porodica koje su pokušale da uspostave zajedničko starateljsto kroz dobrovoljnu i sudsku mediaciju. Oni su zaključili da ' stabilno zajedničko starateljstvo može da pruži podsticajno okruženje za razvoj' i da deca 'imaju sposobnost da se prilagode različitim životnim modelima uključujući i život u dve kuće' (Brotsky, Steinman, and Zemmelman,1991: 175). Postojanje i uspeh takve organizacije nadjeno je da u osnovi zavisi od roditeljske sposobnosti da 'minimizira svoj konflikt' i 'vrednuje jedno drugo kao roditelja' (ibid). U poredjenju sa zajedničkim i materinskim starateljstvom, druga studija, koju je uradio Shiller, zaključila ja da je zajedničko starateljstvo bolje u pogledu prilagodjenosti dečaka koji su fazi povučenosti (Shiller, 1986a i 1986b).
Medjutim, nalazi McKinnona i Wallersteina, sledeći klinički uzorak od 25porodica sa zajedničkim fizičkim starateljstvom sa 26 dece od 14 meseci do pet godina u toku od 4 godine izmedju 1981 i 1985, nisu tako pozitivni (McKinnon and Wallerstein, 1991). Samo tri od sedmoro dece uzrasta izmedju jedne i tri godine i troje od 19 dece uzrasta tri do pet godina su dobro napredovali. Oni su zaključili da deca u ' zajedničkom starateljstvu
se ne razlikuju po svojoj početnoj patnji i privim reakcijama na raspad braka od one reakcije koju pokazuju pri starateljstvu jednog roditelja'(ibid :162), i da postoje 'oskudni podatci da zajedničko starateljstvo štiti malu decu od stresa koji donosi razvod' (ibid: 165).
Medjutim, najdosledniji podatci nadjeni u studija su da sama dečija organizacija stanovanja ima malo ili nema gotovo ništa utičaja na dečiju dobrobit. Iako je Luepnitz (1986) našao neke koristi od podeljenog stanovanja, njena studija je otkrila da je postignuće kod deteta nezavisno od tipa starateljstva. Slično, Kline i dr. su poredili prilagodjenost 58 dece pod majčinskim starateljstvom sa 35 dece u zajedničkom fizičkom starateljstvu i zaključili da 'starateljstvo samo po sebi igra očigledno manju ulogu' (Kline et al, 1989: 436), objašnjavajući 'svaku minimalnu i beznačajnu varujantu u dečijoj prilagodjenosti'(ibid: 435). Ova longitudinalna studija dece uzrasta tri do četrnaest godina, našla je da uprkos toga da deca imaju više kontakta sa oba roditelja, deca u zajedničkom fizičkom starateljstvu su pokazala ' niti manje uznemirenosti niti bolju društvenu i emotivnu prilagodjenost posle razvoda u odnosu na decu pod starateljstvom jednog roditelja'. (ibid).Umesto toga ova prilagodjenost je objašnjena kao kombinacija uzrasta, pola, roditeljskog emocionalnog funkcionisanja u vrema razvoda i roditeljskog konfikta u privoj godini posle razvoda' (ibid). Kako Kline i dr. zapažaju, njihov uzorak je mali da omogući veće generalizacije; studija se oslanja na izjave majki o dečijoj prilagodjenosti; i to je studija porodica koje su tražile pomoć stručnih službi pri razvodu i koje su pole toga ostale u kontaktu sa svojom decom.
Do sličnih nalaza su došle i veće studije kao i one koje su uključile roditelje koji su bili više u konfliktu po pitanju dečijeg stanovanja. Pearson i Thoennes objedinili su podatke intervjua roditelja iz nekoliko ranijih longitudinalnih studija da bi došli do broja od 1500 ispitanika (uključujući preko 100 sa zajedničkim fizičkim starateljstvom), koji su na početku imali nesuglasice oko starateljstva, ali su kasnije bili u stanju da se dogovore posredstvom suda (Person and Theonnes, 1990). Uzorak je takodje uključivao majke staratelje, očeve starateljei zajedničko zakonsko starateljstvo. Person i Thoennes ' nisu mogli prepoznati pogodniji obrazac prilagodjavanja za decu u bilo kom od ovih oblika starateljstva koji su razmatrani' (Pearson and Thoennes, 1990: 245). Ponovne analize su otkrile bolju prilagodjenost 'gde su roditelji bili kooperativni, gde nije postojala istorija nasilja i gde roditelji nisu imali visak nivo finansiskog stresa'. Uspešna prilagodjenost je takodje bila povezana sa manjim brojem promena u dečijem životu, manje konflikata sa bivšim supružnikom kao i u vezi pola, gde su devojčice pokazale uspešniju prilagodjenost od dečaka. (ibid: 245-246).
Uzorak sa više konflikata je proučavao Johnson i dr. u longitudinalnoj studiji, gde je poredjena prilagodjenost 35 dece u zajedničkom starateljstvu i 65 pod starateljstvom jednog roditelja, gde su roditelji osporavali starateljstvo na sudu i nisu uspeli da ga reše (Johnston et al, 1991). I ovo je takodje otkrilo da da nema jasnog dokaza da su deca bolje prilagodjena u bilo kom od tipova starateljstva. Medjutim, kod zajedničkog starateljstva deca su izložena češćim sustretima, a studija je pokazala da ' deca koja imaju češće susrete su emotivno potrešena i imaju poremećaje u ponašanju (ibid: 182).
Neke studije koje su se bavile organizovanjem stanovanja pokazale su veoma skromne koristi od zajedničkog stanovanja u nekim oblastima dečije prilagodjenosti. Buchanan, Maccobz i Dornbuch su intrervjuisali 522 adolescenta, i uporedili njihovu prilagodjenost u tri tipa stambene organizacije: stanovanje samo sa majkom, satnovanje samo sa ocem i dvojno stanovanje (Buchanan, Maccoby and Dornbusch, 1991 i 1996). Intervju je obavljen četiri i po godine posle razvoda roditelja i proaćena je prilagodjenost vezana za probematično ponašanje, prilagodjenost u školi, teških problema (npr.depresija, anksioznost, devijantonsti ili napori u školi) i lične sposobnosti (npr. veze sa drugima). Studija je pokazala da su razlika unutar svake grupe i da veliki deo tih varijacija nije u vezi sa organizovanjem stanovanja.Prilagodjenost adolescenata u dvojnom stanovanju 'je bila slična onoj koja je stanovala samo sa majkom' iako je je postojala 'tendencija kod adolescenata koji su imali dvojno stanovanje da pokazuju najbolje rezultate u pogledu nekih merila prilagodjenosti (depresija, ocene u školi, teški problemi), iako razlike nisu statistički važne' (Buchanan, Maccoby and Dornbusch, 1996: 103). Ako se uzmu u obzir najteži problemi oni u dvojnom stanovanju su najbolje funkcionisali, oni koji su stanovali sa ocem najgore a oni sa majkom srednje (ibid: 56). Kada je u pitanju bliskost sa roditeljima, adolescenti u dvojnom stanovanju su bili 'podjednoako srećni ako ne i srećniji u svojim odnosima nego adolescenti koji su stanovali sa jednim roditeljem'(ibid: 72). Autori su zaključili da dvojno stanovanje : može zaista pomoći adolescentima razvedenih roditelja: ova deca zaista ostaju emotivno bliska sa oba roditelja i u pogledu prilagodjenosti nismo pronašli da dvojno stanovanje može da bude štetno u poredjenju sa svojim alternativama (ibid: 79).
Pri razmatranju ovih razultata, medjutim, važno je primetiti da je samo 10 % uzorka bilo adolescenata koji su živeli u dvojnom stanovanju (32 momka i 19 devojaka).
Pozitivnu ocenu podeljenog stanovanja je takodje dao i Bauserman, u meta- analitičkom pregledu 33 studije od 1982 do 1999, poredeći dečiju prilagodjenost u ponašanju kao i psihološku prilagodjenost izmedju grupa sa starateljstovm jednog roditelja i zajedničkim fizičkim/zakonskim starateljstvom. (Bauserman, 2002). U 64 % analiziranih studija, stsarateljstvo se definiše na bazi vremena provedenog sa oba roditelja (najmanje 75%/25%vremenske podele).Bauserman je medjutim primetio da deca u zajedničkom zakonskom starateljstvu su takodje provodila značajnu količinu vremena sa nestanujućim roditeljemStudije su obuhvatile 1846 dece pod starateljstvom jednog roditelja i 814 dece pod zajedničkim starateljstvom. Mere prilagodjenosti su kategorisane kao opšta i emotivna prilagodjenost i prilagodjenost u ponašanju, samopoštovanje, porodični odnosi, akademska uspešnost i prilagodjenost na razvod (npr. stav prema roditeljskoj razdvojenosti). Bauserman je našao da ' za sve kategorije pilagodjenosti osim akademske prilagodjenosti, deca u zajedničkom starateljstvu su pokazala bolje rezultate nego deca pod starateljstvom jednog roditelja'(Bauserman, 2002: 97).Bausermanovo istaraživanje niti demonstrira uzročnu vezu izmedju zajedničkog starateljstva i i dečije bolje prilagodjenosti, niti , kako priznaje, on 'podržava zajedničko starateljsto kao boljeili bar podjednako dobro kao starateljstvo jednog roditelja (ibid: 92).Kombinacija zajedničkog fizičkog starateljstva i zajedničkog pravnog starateljstva u ovim analizama kao i činjenica da veliki procenat ovih studija nije objavljen u uglednim stručnih časopisima znači da se ovi rezultati moraju uzeti sa rezervom. Bauserman je zaključio da istraživanje: 'ne podržava izjave onih koji kritikuju zajedničko starateljstvo i smatra tu decu više sklonom konfliktima kao i većim problemima u prilagodjavanju zbog toga što moraju da se prolagode životu u dva domaćinstva ili osećanju 'pocepanosti' izmedju roditelja.Zajedničko starateljstvo (bilo ono pravno ili fizičko) ne izgleda u najvećem broju slučajeva štetno bili kom aspektu dečije dobrobiti i može biti korisno (ibid: 99).
Dok ovo istraživanje može biti od koristi u sticanju ukupne slike na uticaj podeljenog stanovanja, značajne variijacije u funkcionisanju adolescenata u dvojnom stanovanju do kojih je došao Buchanan i dr. ukazuje da je neophodno istražiti šta u takvim uslovima dobro funkcioniše a šta ne. (Buchanan et al, 1996: 79). U njihovoj studijineki adolescenti su opisali koristi dvojanog stanovanja, kao što je imanje dva okdruženja (ibid :155), uživanje u odvojenom vremenu sa svakim roditeljem (ibid: 150).Ali takodje su vidne i praktične teškoće vezane za preseljavanje, rasporede, posedovanje ličnih stvari na oba stambena mesta (ibid156). Takodje su prijavljeni i problemi sa različitim pravilima u svakom domaćinstvu i osećajem pocepanosti izmedju roditelja (ibid:157).
Buchanan i dr. su takodje našli : (a) osećaj dece da su zarobljena izmedju roditelja u u vezi sa porodičnim konfliktom; (b) takva osećanja su u vezi sa većim nivoom dečije depresije / anksioznosti i devijantnog ponašanja (ibid: 226);i © iako stanovanje nije 'bilo u vezi sa prošlim ili trenutnim konfliktom (ibid: 64), adolescenti sa dvojnim stanovanjem nisu bili posebno skloni teškoćama u prilagodjavanju u situacijama velikog konflikta (ibid:258), 'kada su roditelji imali veliki konflikt (ili nisku saradnju), adolescenti sa dvojnim stanovanjem su češće prijavljivali osećaj zarobljenosti nego deca pod starateljstvom jednog roditelja' (ibid: 223).
Nedavno istaraživanje u Velikoj Britaniji takodje 'ukazuju na neka upozorenja' (videti Hunt and Roberts, 2004: 7). Smart, Neale i Wade su intervjuisali 30 dece u dvojnom starateljstvu u periodu izmedju 1997-1998, i doveli do zaključka da je većina dece našlia da je ovakva organizacija života zadovoljavajuća (Smart, Neale and Wade, 2001).Medjutim, studija koja je potom usledela, bazirala se na 21-om ispitaniku, deci koja su bila u takvom obliku orgaizovanja i pole tri, četiri godine i došla do različitih iskustava (Neale, Flowerdew and Smart, 2003). Neka deca su ovakav način života smatrali opterećujućim ali su smatrali da bi bilo teško nešto promeniti zbog straha da bi to ponovo inicirali roditeljski konflikt ili ' zato što bi se mogli osećati suviše krivim ili odgovornim za osećanja svojih roditelja ukoliko započnu temu' (ibid :908). Pozitivna gledanja na podeljeno stanovanje su iskazivala fleksibilnost, stavljanje dečije potrebe na prvo mesto i stvaranje uslova da se dete oseća zaista u svojoj kući u oba domaćinstva.Negativna gledanja su navela suprotno: nefleksibilnost, stavljanje roditeljskih potreba na provo mesto, a kod dece osećaj da su kao posetioci. (ibid: 906). Autori su zaključili da odluke kao što je ta da li je podeljeno stanovanje odgovarajuće ili ne ' treba da bude bazirano na poznavanju obe strane a ne na pridržavanju odredjenom principu ili pravilima ( kao što je jednakost ili podjednako učešće)' (ibid: 905).
PKostoje dokazi da je zajedničko stanovanje često u vezi sa odredjenim demografskim profilom.Nedavni izveštaj jednog istarživanja radjenog u Severnoj Americi došao je do zaključka da je podeljeno stanovanje 'najčešće u porodicama gde su roditelji više obrazovani, imaju veća primanja, imaju dečake ili jedince'(Moyer, 2004: 14) kao i da je veća verovatnoća da će se za takav vid oraganozovanosti života odluče roditelji koji saradjuju i koji su više orjentisani ka deci.(ibid :17). Nedavno istarživanje u Australiji je takodje otkrilo da oni koji se prijave za podeljeno stanovanje ' čini se da dele brojne zajedničke karakteristike' (Smzth, Caruana i Ferrp, 2004). Autori su zaključili: brojni faktori čine da zajednička briga bude moguća opcija za razdvojene roditelje. Ovi uslovi podrazumevaju:geografsku blizinu, sposobnost roditelja da se slažu ili da zadrže 'poslovan odnos' sa detetom koje je izmedju njih; ukoliko se fokusiraju na dete i dečije aktivnosti predstavljaju sastavni deo roditeljskih planova i aktivnosti;ukoliko postoji poslvećenost svakog od njih da ta zajednička briga funkcioniše; ukoliko postoji stepen financijske samostalnosti, naročito za majke i stepen očinske kompetencije.

5. IMPLIKACIJE ZA DONOŠENJE SUDSKIH ODLUKA

Koje su implikacije ovih navoda za donošenje pravnih odluka?
Neka deca su sa roditeljem sa kojim ne stanuju uspostavila odnose pre roditeljskog razdvajanja i žele da zadrže kontakte. Istraživanje koje navodi ovaj članak pokazuje da u korektnim uslovima, kontakt izmedju deteta i roditelja sa kojim dete ne stanuje može biti od koristi za neke aspekte dečije prilagodjenosti. Takodje se može raspravljati o tome da takav kontakt ima mogućnost da sačuva veze sa dečijom proširenom porodicom, pružajući dodatne izvore podrške i svakako više zaštite od zloupotrebe. (Hunt and Roberts, 2004: 3). Čini se razumnim da zakon treba da igra ulogu u zaštiti i podršci takve veze. Sugeriše se takodje da zakon treba da igra obrazovnu i opominjuću ulogu u kreitanju i očekivanju odgovorne trajne veze (Bainham, 2003).
Ovi argumenti kao i rezultati istraživanja pružaju podršku zakonskom pravu da poštuje porodične odnose kako je odredjeno npr. u članu 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda 1950. Po njemu se kontakt izmedju roditelja i deteta održava ukoliko interesi jedne strane ( deteta) primoravaju na suprotno. Shodno tome Bainham je sugerisao da zaštita postiže efekat u fundamentalnoj presumpciji 'koja može biti opozvana ali samo sa dobrim razlogom'. (Bainham, 2003: 75).
Medjutim, postoji važna razlika izmedju prave zaštite i dopunskih zakona koji odredjuju takvu zaštitu. Istraživački nalazi ne podržavaju usvajanje presumpcije kontakta u sudskom odlučivanju. Istraživanje sugeriše da nije to kontakt sam po sebi, nego priroda i kvalitet tog kontakta ono što je važno za dečiju prilagodjenost. Ukupna slika je složena interakcija porodične dinamike i demografskih faktora u različitim kombinacijama i stepenu intenziteta koji su uticali na dečiju prilagodjenost po roditeljskom razdvajanu. Zbog ove kompleksnosti ne preporučuje se forma pravnog odlučivanja koja se bazira na generalizaciji. Čak i Dunn i dr. (2004), činji nalazi delom podržavaju prezumpciju kontakta, upozorava da kompleksnost porodičnih situacija mora biti razmotrena i da pravilo 'kontakt mora biti podstican' nije odgovarajući (Dunn et al 2004: 546). Štaviše, dok kontakt sa nestanujućim roditeljem može biti koristan, on takodje može biti povezan sa rizikom po dečiju dobrobit. Ukoliko je medjuroditeljski kontakt u negativnoj vezi sa dečijim prilagodjavanjem usvajanje presumpcije u slučajevima visoke konfliktnosti može biti kontraindikovano.Pored toga koristi kontakta su generalno skromni, i drugi faktori (u prvom redu roditelj sa kojim dete živi) igraju važnu ulogu u dečijoj dobrobiti. Stoga, kako Hunt i Roberts navode ' mora se voditi računa da se ne preceni pretpostavljena korist kontakta'(Hunt and Roberts, 2004: 3; Hunt, 2003: 13).
Važna veza izmedju ovog pitanja i pitanja da li presumpcija kontakta treba da bude usvojena kod pravnog odlučivanja treba da se nadje u empirijskom istraživanju koje pokazuje da presumpcija kontakta nosi sa sobom opasnost skretanja pažnje sa rizika koje nosi kontakt kao što su efekti kućnog nasilja (Bailey-Harris, Barron and Pearce, 1999).
Važnost veze izmedju ove tačke i pitanja usvajanja presumpcije kontakta u pravnom odlučivanju treba da bude nadjena u empirijskom istarživanju koje sa sobom demonstrira da presumpcija kontakta nosi i rizike koje kontakt nosi kao što je kućno nasilje. (Bailey-Harris,Barron and Pearce, 1999). Da li je ova presumpcija ikada postojala kao dokrina je pitanje za diskusiju, ali svakao postoje dokazia da je takav pristup ziveo u praksi. Jedna studija sudske prakse u jednom okrugu 1996 i 1997 (Bailey –Harrus et al 1998)je otkrila je je upotreba te presumpcije bila u 'širokoj upotrebi a da to pitanje nisu razmotrili različiti profesionalci'. Advokati su savetovali klijente da pristanu na kontakt jer je to ono što su sudovi očekivali. Sudije su se služile retorikom da 'ima dva brižna roditelja'kao i gledištem da uspešna briga o detetu podrazumeva roditelje koji gledaju unapred a ne unazad (ibid: 123). Stoga, postojala je tendencija da roditelje sa kojim dete živi smata neprijateljskim za kontakte kao i da nasilje upereno protiv tog roditelja smatra nebitnom odrednicom za uspostavljanje kontakta.
Dokazi istraživanja sugerišu da , stoga, svaki slučaj zahteva brižljivu procenu odredjenih faktora koji na to utiču. Whiteside i Becker smatraju:
Pre donošenja sudske odluke potrebnoje proceniti stepen roditeljske kooperacije, prirodu i intenzitet roditeljskog konflikta i kvalitet kontakta svakog od roditelja sa detetom kao i verovatnoću sa napravi takav raspored da svaki roditelj dobije dovoljno vremena u kome će imati priliku da održi taj kvalitetni kontakt. (Whiteside and Becker, 2000:23)

Ova posletnja tačka nas vraća na nalaze Amanta i Gilbretha koji govore o koristima autoritativnog roditeljstva (Amato and Gilbreth, 1999). Ovo naravno može biti korišteno kao argument za podeljeno stanovanje jer najviše omogućava takvu roditeljsku ulogu. Ovaj dokaz svakako ne podržava generalno negativan stav prema ovom organizovanju. Većina studija pokazuje da dečija postignuća uglavnom nisu u vezi sa organizovanjem njihovog stanovanja a neke studije su pokazale skroman doprinos podeljenog stanovanja dečijoj dobrobiti. Medjutim, ni jedna studija ne podržava presumpciju podeljenog stanovanja: Neke studije su naišle na različite varijacije dečijih postignuće u takvoj organizaciji života; najmanje jedna studija je pokazala povećan rizik u visoko konfliktnim slučajevima kod podeljenog stanovanja gde dete biva zarobljeno izmedju roditelja što daje negativne posledice na prilagodjenost; pokazujući da je podeljeno stanovanje često povezano sa odredjenim demografskim profilom, sugerišući da to može biti pogodno za jednu porodicu ali ne i za drugu.

6. ZAKLJUČAK

U celini gledano, rezultati istraživanja u ovom radu predočavaju da zakon treba da izbegava korišćenje presumpcija u procesu odlučivanja da li da roditeljima nametne režim u periodu posle razdvajanja. Oni koji su odbacili pozive za zakonske presumpcije kontakta izmedju deteta i nestanujućeg roditelja, ili pretpostavljanje podjednake podele roditeljskog vremena, čini se da su pravilno postupili ako se posmatra u svetlju ovih nalaza. Nalazi predočavaju da sudovi treba da pristupaju odredjivanju roditeljskog vremena po razdvajanju,slobodnog uma i da procene prihvatljivost odredjenog organizovanja života za dete u svetlu svih ovih okolnosti.