Posledice modernosti

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz likovne kulture.

U ovom delu razvijena je institucijalna analiza modernosti. Entoni Gidens modernost oderdjuje kao „oblike društvenog života koji su se pojavili u Evropi od, odprilike sedamnasetog veka nadalje, i čiji se uticaj od tada širio, manje ili više, po čitavom svetu. On ukazuje na različite teorije o savremenom početku radjanja novog doba, novog tipa društvenog sistema sistema koji se ne zasniva na proizvodnji materijalnih dobara već na informaciji, koji, kod različitih autora, nosi različite nazive („informatičko društvo“, „potrošačko društvo“), kao i o savremenom početku kraja modernizma („postmodernost“, „postmodernizam“, „postindustrijsko društvo“, „postkapitalizam“). Da bi se shvatio ovaj proces “radjanje novog doba“, nije dovoljno ponuditi nove termine, potrebno je razmotriti prirodu same mpdernosti, razumeti kako se u okviru društvenih nauka stekao utisak da su se mnoge stvari otele kontroli, da su iznad našeg domašaja, i da se kao takve nemogu objasniti. Društvene nauke su na pogrešan način tumačile modernost i mnoge rasprave o modernosti opterećene su nedostatcima socioloških gledišta. Ovo nije period postmodernosti već period u kojem posledice modernosti postaju intezivnije nego ikada ranije.

Diskontuitet modernosti

Gidens termin diskontinuitet upotrebljava na specifican način, različit od svih ranijih upotreba ovog termina. Naime, on diskontuitet, odnosno skup diskontuiteta, stavlja u kontekst jednog perioda ljudske istorije, modernog perioda. Promene koje je period modernosti sa sobom doneo toliko su snažne i toliko su različite od svega što se dešavalo u prošlosti da nam znanje o ranijim promenama i preobražajima pri pokušaju razumevanja i interpretiranja ovih promena koje su se dogodile u relativno kratkom periodu neće mnogo pomoći.

Ovi moderni diskontinuiteti razlikuju se od svih predjašnjih po brzini promena koja je postala izuzrtna i prožima ne samo tehnologiju, u kojoj se može najlakše zapaziti, vec i sve druge oblasti. Njihova širina promena obuhvata čitavu planetu. Diskontuinuitet se može zapaziti i u unutrašnjoj prirodi modernih institucija, institucija koje nisu postojale ni u jednom ranijem periodu (politički sistem nacionalne države, potpuna zavisnost proizvodnjne, od neorganiskih izvora, potpuno robni karakter proizvoda i najamnog rada), ili institucija koje imaju posebnu vrstu kontinuiteta sa istitucijama iz ranijih perioda (grad).

Sigurnost i opasnost, poverenje i rizik

Marks i Durkem isticali su da pozitivne mogužnosti, koje pruža moderno doba, premašuju njegove negativne strane. Ćak ni Maks Veber, koji isticao negativne strane modernosti, nije bio u stanju predvideti da će se one ispoljiti u daleko večoj meri. Čak je i ekološka problematika u okviru sociološke misli ostala nerasvetljena. Jedan izuzetno važan aspekt savremenog sveta kome ni jedan od klasičnih savremenih socioliga nije dovoljno posvetio pažnje jeste fenomen „industrijalizacije rata“. A proces povezivanja industrijskih pronalazaka i organizacije sa vojnom moći otpočeo je istovremeno sa procesom idustrijalizacije. Stoga nije čudno što je većina sociologa u devetnaestom i početku dvadesetog veka pretpostavljala da će modernizacija izroditi jedan miroljubiv, srećniji i sigurniji društveni poredak, dok su dogadjji koji su usledili potpuno opovrgli ovu pretpostavku.

Sociologija i modernost

Svi propusti kasičnih društavenih teorija uticali su na dalji razvoj sociologije
Sprečavajući kasnije mislioce da seusmere u odgovarajućem pravcu i pruže adekvatnu analizu modernih institucija. Gidens ukazuje na tri široko rastranjene koncepcije, nastale pod uticajem klasičnih društvenih teorija. Prva se odnosi na institucionalnu analizu modernosti. Naime, najznačajnije sociološke teorije težile su isticanju jednog, osnovnog, dinamičnog elementa promene u interpretaciji prirode modernosti. Za Marksa je osnovna transformacija snaga kapitalizma, za Dirkema industrijalizam i podela rada, za Vebera kapitalizam, mada je njegovo stanovište mnogo bliže Dirkemovoj nego Marksovoj koncepciji. Sa druge strane, Gidens naglašava da kapitalizam i industrijalizam, kojima on dodaje još i kontrolu nad informacijam, ne treba međusobno isključiti, već posmatrati kao elemente modernosti, koja je višedimenzionalna na institucionalnom nivou i u kojoj svaki od tih elemenata ima značajnu ulogu. Druga koncepcija nastala pod uticajem klasičnih teorija odnosi se na društvo kao osnovni fokus sociološke analize. Prema pojmu društvo treba biti oprezan. Mnogi autori sociologiju smatraju naukom o „društvima“, misleći pri tome na sasvim jasno određene i unutrašnje jedinstvene sisteme.
Društvo, posmatrano na ovaj način, može se izjednačiti sa pojmom nacionalne države. Međitim, iako moderna sruštva imaju jasno definisane granice, ona su međusobno povezana nitima koje prelaze granice poretka, pa se posebna paćnja mora usmeriti na sposobnost savremenih sruštava da premoste vreme i prostor u čije okvire su ih smeštali klasični sociolozi, i na način na koji su institucije modernog društva „situirane“ u vremenu i prostoru.

Treća koncepcija je u vezi sa relacijom između sociološkog znanja i karakteristika modernosti na koje se ta znanja odnose. Sociologija se u većini slučajeva smatra naukom koja pruža znanja o modernom društvu upotrebljiva u svrhu kontrole nad društvenim institucijama. Sa druge strane, pojedini autori smatraju da se sociološka znanja se mogu jednostavno primiti nego moraju prethodno biti prerađena putem samorazumevanja društvenih aktera. Međutim, razvoj socioloških znanja ne kreće se uporedo sa širenjem kontrole društvenog razvoja, a pored toga njih često zasnivaju akteri laici.

Modernost, vreme i prostor

Pronalazak časovnika i izrada mapa sveta, dovela su do toga da se prostor i vreme poimaju na globalan način, za razliku od njihovih pređašnjih lokalnih okvira. Modernost prekida vezu između prostora i vremena, međusobno ih udaljava, stvarajući „prazan prostor“. Mnogi uticaji na određene lokalitete ne potiču iz njih samih, već iz mnogo udaljenijih mesta i predstavljaju uticaje koji premošćuju prostor. Ovo premošćavanje prostora otvara mnoge mogućnosti promene, kao i mogućnosti lokalnih organizacija da deluju globalno, utičući na milione ljudi.

Iskorenjivanje

Pod iskorenjenošću Gidens podrazumeva „izdizanje društvenih odnosa iz lokalnih konteksta interakcije i njihovo rekonstruisanje u okviru neodređenog protezanja vremena“. Za razliku od sociologa koji su pri objašnjavanju prelaska iz tradicionanog u moderan svet upotrebljavali pojmove kao što su „diferencijacija“ ili „funkcionalna specijalizacija“, Gidens upotrebljava termin iskorenjenost, kao adekvatniji za analizu pojave razdvajanja prostora. On razlikuje dva tipa mehanizama iskorenjivanja: stanje simboličkih znakova, pod kojima posrazumeva „sredstva razmene koja mogu „kružiti“ bez obzira na spečifične karakteristike pojedinaca ili grupa koji ih koriste u bilo kojim posebnim okolnostima“, (kao što je novac) i uspostavljanje ekspertskih sisteme, pod kojima podrazumeva „sisteme tehničkih dostignuća ili profesionalne ekspertize, koji organizuju velika područja materijalnog i društvenog okruženja u kojem danas živimo“.

Novac kao mehanizam iskorenjivanja omogućava odvijanje transakcija između aktera koji su veoma udaljeni u vremenu i prostoru, koji vreme i prostor „stavlja u zagrade“ povezujući trenutačnost i odgađanje, prisutnost i odsustvo i ima oblik čiste informacije, izložene u formi brojeva na kompjuterski odštampanom papiru.

Ekspertski sistemi su mehanizmi iskorenjivanja jer društvene odnose od neposrednosti konteksta, podstiču odvajanje vremena i prostora.

Svi mehanizmi iskorenjivanja zavise od poverenja koje je sadržano u svim institucijama modernosti i ne odnosi se na pojedince već na apstraktna svojstva. Tako na primer, pri svakodnevnim radnjama koje obavljamo susrećemo se sa poverenjem u nečije ekspertsko znanje, koje je kod većine laika zasnovano na „veri“.

Poverenje

Sistemi neprestano obnavljaju poverenje, a da bi se razumeo pojam poverenja on se mora dovesti u odnos sa pojmom rizika koji je nastao u modernom periodu. Naime, poverenje predstavlja svest o okolnostima rizika , manje ili više prihvaćen stav da će određene stvari ostati stabilne. Ono je povezano sa vremenskim i prostornim odsustvom i zasnovano na nedostatku potpune informacije.

Refleksivnost modernosti

Refleksivnost je prisutna u svakom našem delovanju jer čovek po prirodi „ostaje u vezi“ sa osnovama onog što čini. Tradicija je oblik integrisanja refleksivnog nadgledanja delovanja i vremensko-prostorne organizacije zajednice. „Ona je sredstvo baratanja vremenom i prostorom, koje uklapa svaku aktivnost ili iskustvo u kontinuitet prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a njih zauzvrat strukturišu stalna odvajanja društvenih praksi“.

U modernom društvu, društvene prakse se neprestano preispituju i menjaju. Ovo menjanje ne proizlazi iz ljubavi prema novom kao takvom, već iz pretpostavke o potpunoj refleksivnosti. Međutim u ovom svetu, koji je konstituisan na osnovu refleksivno primenjenog znanja, nikada ne možemo biti sigurni da će bilo koji element toga znanja ostati neizmenjen. Zamena ustanovljene dogme razumom nije izrodila veću sigurnost, već je naprotiv, umanjula postojeću. Savremeno znanje nije znanje koje podrazumeva postizanje izvesnosti. Sa obzirom da je ljudski život u savremenom svetu neodvojiv od znanja, mnogo znanja o savremenom svetu utiče na delovanje pojedinca, koji se opredeljuju za različite postupke upravo na osnovu tog znanja. Tako na primer, brak ne bi bio to što je danas da nije u potpunosti „sociologizovan“. Ove nenameravane posledice, kao i mnogi drugi faktori utiču na to, da znanje, koje se sve više uvećava, ne proizvodi jedan stabilan svet već, naprotiv, doprinosi njegovoj nestabilnosti i promenljivom karakteru.

Modernost ili postmodernost?

Gidens smatra da faza postmodernosti nije otpočela. Iako uočavamo oblike društvene organizacije koji se razlikuju od onih koje su stvarale moderne institucije nalazimo se u fazi radikalizacije modernosti. Radikalizacija modernosti čija su osnovna svojstva: raspad evolucionizma, nestanka istorijske teleologije, priznanje temeljne konstitutivne refleksivnosti i iščezavanje privilegovanog položaja Zapada, izuzetno je značajna.

Institucionalne dimenzije modernosti

Kapitalizam i industrijalizam predstavljaju dve različite dimenzije uključene u institucije modernosti.

Kapitalizam je sistem robne proizvodnje, u čijem je središtu odnos između privatnog vlasništva nad kapitalom i najamnog rada koji nema vlasništvo i koji je od samog početka imao međunarodne razmere.

Glavna odlika industrijalizma je upotreba neorganskih izvora materije za proizvodnju dobara, povezana sa središnjom ulogom mašinerije u proizvodnom procesu.

Treću institucijalnu dimenziju modernosti predstavljaju aparati za nadzor koji se odnose na direktno ili indirektno nadgledanje delovanja podanika države u okviru političke sfere.

Četvrta institucijalna dimenzija jeste kontrola nad sredstvima prinude unutar preciznih teritorijalnih granica, odnosno vojna moć.

Ove četiri institucionalne dimenzije su povezane i nalaze se u stalnom međusobnom odnosu. Industijalizam je prethodio kapitaliumu, sve četiri dimenzije doprinele su jačanju nacionalne sržave koja je, nadalje, omogućila veću upotrebu resursa, kapitalistička proizvodnja omogućila je veliki rast ekonomskog bogatstva, a time i vojne moći, rat je industijalizovan i pretvoren u političko sredstvo.