Vakcinacija - za i protiv

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medicine.

Vakcinacija je postupak kojim se određeni antigeni materijal unosi u organizam. Unošenje se vrši putem vakcine. Cilj vakcinacije je stvaranje imuniteta na određenu bolest. Vakcinacije se smatraju najjefikasnijim i najjeftinijim metodom spriječavanja pojave i širenja infektivnih bolesti. Vakcina može sadržavati žive ali oslabljene patogene bakterija ili virusa, mrtve ili deaktivirane patogene ili samo izdvojene specifične proteine datih patogena. Boginje su bile prva bolest koji su ljudi pokušali spriječiti vakcinacijom. Tvrdi se da je vakcinisanje protiv boginja vršeno u Kini ili Indiji već u II veku prije nove ere.

A 1718. godine, ledi Mary Wortley Montague je izvestila da Turci primjenjuju neku vrstu cepljenja tečnošću dobijenom od lakših slučajeva boginja i da je i ona vakcinisala svoju decu na taj način.

Pre 1796. godine kada je britanski lekar Edward Jenner testirao mogućnost upotrebe vakcine protiv kravljih boginja za imunizaciju ljudi protiv boginja, bar šest drugih istraživača je to uradilo pre njega: nepoznata osoba u Engleskoj (oko 1771.), g. Sevel, Nemačka (oko 1772,), g. Jensen, Nemačka (oko 1770.), Bendžamin Jesty, Engleska, (1774.), g. Rendall, Engleska (oko 1782.) i Peter Plett, Nemačka, u 1791. Samu reč "vakcinacija" prvi put je upotrebio Edward Jenner 1796. godine. Louis Pasteur je unapredio ovaj koncept svojim pionirskim radom na polju mikrobiologije.

Vakcinacija (od lat. vacca - krava) dobila je upravo takvo ime jer su se prve vakcine pravile od relativno bezopasnog virusa "kravljih" boginja na osnovu kojeg se mogao razviti određeni stepen imuniteta protiv opasne zarazne i smrtonosne bolesti kao što su boginje.

Cepljenje, vakcinacija i imunizacija su slični pojmovi: Rad na vakcinaciji je neretko bio propraćen kontroverzama i otporom iz razloga etničke, političke, verske i druge prirode. No, bez obzira na to, otkriće vakcina protiv velikog broja bolesti koje su u prošlosti desetkovale populacije ljudi kao i današnja masovna primena vakcinacije dali su ogroman doprinos ukupnom zdravlju čovečanstva, poboljšanju životnog standarda i produženju životnog veka.

Iniciranje imune reakcije: Uopšteno govoreći, ovdje se zapravo radi o veštačkom stvaranju imuniteta u cilju zaštite od od određene zarazne bolesti a to se postiže iniciranjem imune reakcije unošenjem određenog imunogena. Vakcinacija se može vršiti unošenjem jednog ili više imunogena na više različitih načina. Neke savremene vakcine se unose kada je pacijent već oboleo, npr. pri eksperimetiranju vakcinama protiv Side (AIDS), raka i Alchajmerove bolesti.

Većina vakcina daje se putem potkožne injekcije jer se one retko dovoljno dobro absorbuju u crevima (ako se primenjuju oralno). Neke druge, kao oslabljene klice polia, nekih vrsta tifusa i kolere daju se oralno kako bi se upravo u crevima razvio potreban imunitet na ove bolesti.

Vakcinacija – deo obavezne zdravstvene zaštite

Vakcinacija predstavlja namerno ubacivanje uzročnika (mikroba) ili njihovih delova u organizam sa ciljem da se izazove reakcija imunog sistema i razvoj otpornosti na te uzročnike, odnosno bolesti. Otkrićem vakcine protiv besnila (i protiv još nekih zaraznih bolesti), Luj Paster je označio početak nove epohe u medicini tako da je borba protiv mnogih zaraznih bolesti, koje su do tada desetkovale stanovništvo, mogla da počne.

Vakcine sadrže mrtve ili oslabljene forme ili derivate patogene klice. Vakcine teraju imuni sistem da "misli" da je napadnut od određene vrste patogena, aktivira se da bi ga uništio i sprečio da vas ponovo inficira.

Aktivna vakcinacija: Kod aktivne vakcinacije, makroorganizam se inficira određenim mikroorganizmom kome je ljudskom intervencijom oduzeta sposobnost razmnožavanja. Naravno, imuni sistem to ne zna (srećom) te pokreće sve mere radi identifikovanja, označavanja i neutralisanja ovog 'jalovog' uljeza. Moguće je da pacijent oseti manje simptome imunološke reakcije (glavobolja, povišena temperatura, neprijatnost) ali pošto se klica neće razmnožavati neće biti ni drugih simptoma. Ukratko, aktivna vakcinacija je simulacija infekcije i ima ulogu prevencije.

Pasivna vakcinacija: Kod ove vrste vakcinacije određena antitela se unose u organizam u terapeutske svrhe (ne preventivne kao kod aktivne vakcinacije). Ova antitela če označiti ciljanog uljeza i tako omogućiti njegovu neutralizaciju. Protiv nekih mikroorganizama može se istovremeno primeniti aktivna vakcinacija (prevencija) i pasivna vakcinacija ako se sumnja da je infekcija nastupila (npr. Tetanus). Majčino mleko sadrži antitela stvorena u telu majke prirodnim, imunim putem i putem vakcinacije. Dojenje predstavlja odličnu zaštitu od mnogih infekcija. Majčino mleko, dakle, sadrži širok spektar pasivnih vakcina. Medutim, pasivne vakcinacije antitelima garantuju imunitet tek tokom nekoliko nedelja. Pošto se ne formiraju ćelije sa 'sećanjem' imunitet nestaje sa razgradnjom antitela.

Način unošenja vakcine:
•Oralno (na usta)
•Injekcijom ( u mišić, u kožu, pod kožu)
•Punkcijom (kroz kožu)
•Nazalno (kroz nos)

Zakonskim odredbama je propisano koje vakcine se u našoj zemlji obavezno daju deci. To su protiv:
•tuberkuloze,
•difterije,
•velikog kašlja (pertusis),
•dečije paralize (poliomijelitis),
•tetanusa,
•malih boginja (morbili),
•zaušaka (parotitis),
•rubeole,
•hepatitisa B.

Vakcinacija protiv ovih oboljenja sprovodi se tokom cele godine i obavezna je za svu decu sem izuzetnih slučajeva gde je kontraindikovana. Privremeno odlaganje vakcinacije vrši se