Stoicizam - podela škole

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Dok epikikurejci govore o Prirodnoj povezanosti čoveka i sveta, stoici smatraju da se čovek i svet nalaze u stalnoj napetosti koja proističe iz njihovih različitih suština. Čovek je na izvestan način “bačen u svet”,pri čemu nije reč o slučajnosti, već o unapred određenom mestu i ulozi koji su konkretnom pojedincu namenjeni u njegovom postojanju. Zbog toga individuum razumno I bez protivljenja treba da “prihvati svoju sudbinu”. Takvim držanjem u svetu on stiče mudrost koja znači neosetljivost (grc.apatheia) spram svih nedaća koje dolaze spolja,ali I spram strasti vrebaju iznutra.
Ovaj filozofski pravac je trajao do kraja helinističko-rimskog perioda. U duhovnom smislu stoicizam ima strogo aristokratski karakter, dok u socijalnom pogledu nije pravio razlike izmedju ljudi. Stoik je mogao biti svako, od roba Epikteta do cara Marka Auirelia. Stoicizam je svima podjednako govorio da prihvate svoje biće i sudbinu, a da je sve drugo (besmrtna duša,zemaljska dobra,zadovoljstva…) puka obmana I zaludni trud. Imanentni fatalizam stoicizma bio je pogodno tle za potonje rano hrišćanstvo koje je zivotnom usudu davalo jedan kvalitet I smisao više:posthumni zivot.
U duhovno istorijskom smislu stoicizam, kao i epikureizam, predstavlja svojevrstan filozofski odgovor na zivotnu teskobu unutar nastajuće Imperije. Svrha filozofskog znanja jeste samoodržanje(samousavršavanje, samorazvitak) individualnog života, koji se rukovodi moralnom razboritošću, umerenošću, hrabrošću i pravednošću. Time je na izvestan način osnažena teza o nesaznatljivosti višeg smisla u ukupnom bivstvovanju, dok je filozofija postala određena veština ispravnog načina življenja. Zato su u stoicizmu najvažnija etika znanja, dok su logika i fizika samo teorijska osnova za etiku.

GRČKI STOICIZAM-PODELA ŠKOLE

Osnivač stoičke filozofije bio je Zenon (336-264) iz Kitiona na Kipru, po svom poreklu delom feničanin. On se bavio trgovinom, pa je posle jednog brodoloma ostao u Atini, gde je počeo da sluša filozofska predavanja, najpre kod kiničara Kratesa, zatim kod Stilpona (megarska škola) I akademičara Ksenokrata. Osim toga kod Diodora je učio dijalektiku, a bio je I kod Palemona, koji je rekao da Zenon krade njegove misli I oblači ioh u feničko odelo. Prema Diogenu Laertiju, Zenon je napisao 19 filozofskih dela (npr. O državi, O ljudskoj prirodi, O dužnosti, O zakonu, O kosmosu, itd.). Zenon na specifičan način ističe značenje povratka prirodi i sustezanja od društvene aktivnosti.Ne povratak prirodi radi uživanja, nego nego zbog izučavanja prirode, zbog spoznaje njenih zakona, jer priroda je savšenstvo. Prirodom vlada logos i jedino ako spozna taj logos i živi u skladu sa njim, čovek može naći željrni mir. Spoznaja prirodnih zakona oslobađa ljude i religije, koja ljude uznemirava unoseći u njih strh od nepoznatog.I moralni život postiže se proučavanjem prirode.Fizika je stoga osnovna nauka.Usmerenost čoveka na to da istražuje prirodnu nužnost, međutim, zahteva od njega hrabrost, razboritost i umerenost, što stoici ističu kao osnovne vrline. Spoznaja i poštovanje prirodne nužnosti uslov je slobode kako je shvataju stoici.
Zenonov naslednik u školi bio je njegov učernik Kleant (331-233) iz Asosa. O njemu Laertije beleži, da je po noći nosio vodu za vrtove i od toga živeo, a preko dana slušao predavanja kod Zenona. Nije imao novca za papir, pa je pisao po kostima. Kao i Zenon i Kleant je napisao 48 dela iz filozofije (O vremenu, O Zenonovom učenju, O prirodi, Protiv Demokrita, Protiv Herila, O dužnostima,itd.). Međutim najviše za stoičku školu je učinio Hrizip (281-208) iz grada Soli u Kilikiji. Hrizip je bio izvanredan dijalektičar i s tim u vezi je nastala izreka, da bi bogovi, kad bi se bavili dijalektikom, mogli imati sasmo Hrizipovu dijalektiku. Napisao je 705 knjiga u kojima je mnogo citirao druge.
Zenon,Kleant i Hrizip pripadaju staroj stoičkoj školi. U srednjoj stoi poznatiji su:Panetije (185-110) s Rodosa i njegov učenik Posejdonije koji je bio poreklom iz Sirije. Obojica su bili električari I nisu pridoneli razvoju stoičke filozofije, ali je njihova zasluga u tome što su u Rimu svojim predavanjima širili filozofiju stoicizma, I pripremili tlo za rimsku filozofiju.
U novoj stoi ističu se rimski filozofi:Seneka, Epiktet i Marko Aurelije.

RIMSKI STOICIZAM

Filozofija Rimljana bila je stalno pod uticajem grčkog duhovnog stvaralaštva. Ona je rezultate njegovog istraživanja primenjivala na probleme svog vremena i rešavala ih pod uticajem neposrednog prakticizma, koji je bio osobina Rimljana. S toga su oni i od filozofije očekivali da kaze, kako u ziovotu treba raditi, a teoretska su pitanja postala sasvim sekundarna. Stoicizam u rimskoj filozofiji nastavio je Neronov odgojitelj i ministar Seneka (4 god. pre n.e. do 65 god. n.e.), rob Epiktet (60-140 n.e.) i car Marko Aurelije (121-180).