Pregovori o pridruživanju Turske Evropskoj uniji

1 Uvod

Proces stabilizacije i pridruzivanja je poseban deo procesa prosirenja Evropske unije drzavama Evrope, ili evropski put zemalja Zapadnog Balkana na putu ka EU. Rezultat je nastojanja EU da pronade odgovarajucu dugorocnu spoljnopoliticku strategiju razvoja politickih, privrednih i institucionalnih odnosa sa drzavama Evrope.
U Evropi je upravo priveden kraju period najvećih promena od II Svetskog rata naovamo, koji se sastojao od uključivanja nekadašnjih komunističkih zemalja koje su uspešno prošle period tranzicije u Evropsku uniju (EU). Time su bar institucionalno pokopani podela Evrope posle II Svjetskog rata i nasleđe «hladnog rata». U periodu koji slijedi tek treba da se vidi kako će izgledati i funkcionisati brak između uglavnom zrelih i bogatih tržišnih demokratija sa jedne, te novopečenih i pretežno siromašnih tržišnih demokratija sa druge strane. Taj poduhvat je od značaja za sve njegove učesnika, ali i za ostatak svijeta, jer se radi o najvećem zajedničkom tržištu i najvećem nadnacionalnom povezivanju država u jednu celinu u svetu.

2 Razvoj Evropske Unije

Proces pridruzivanja Evropskoj uniji poceo je potpisivanjem ugovora u Rimu 1952.godine. Ugovor su potpisale Francuska, Italija, Zapadna Nemacka, Belgija, Holandija i Luksemburg.

Sledece prosirenje usledilo je 1973. godine - clanice Evropske unije postale su Danska, Irska i Velika Britanija, 1981. godine - Grcka, a 1986. godine Portugalija i Spanija. Drzave - Austrija, Finska i Svedska, usle su u Evropsku uniju 1955. godine, a 2004. godine Ceska Republika, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Madarska, Malta, Poljska, Slovacka i Slovenija.

Drzave kandidati za ulazak u EU su Turska i zemlje Jugoistocne Evrope – Hrvatska i Mkedonija, dok Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Srbija cekaju da postanu kandidati.

Prva od ove tri drzave, status kandidata stekla je Hrvatska na sastanku Saveta Evrope, u junu 2004.godine Pregovori o pristupanju Hrvatske i Turske Evropskoj uniji otvoreni su u oktobru 2005. godine, a Republika Makedonija, status kandidata stekla je 16. decembra 2005. godine.

Proces stabilizacije i pridruživanja Turske Evropskoj Uniji se temelji na progresivnom partnerstvu i ima tri cilja – stabilizacija i prelazak na trzisno privredivanje, unapredenje regionalne saradnje i pristupanje Evropskoj uniji. Nudi niz trgovackih koncesija (Autonomne trgovacke mere), ekonomska i finansijska pomoc (Program IPA), ugovorne odnose (Sporazum o stabilizaciji i pridruzivanju). Posebna paznja posvecena je regionalnoj saradnji.

Proces stabilizacije i pridruzivanja je bilateralni i regionalni proces koji uspostavlja veze izmedu svake drzave pojedinacno i Evropske unije, podstice regionalnu saradnju medu drzavama i nema za cilj ponovno stvaranje jedinstvenog prostora na podrucju Evrope. Pored saradnje drzava u okviru Procesa stabilizacije i pridruzivanja, podstice i saradnju drzava sa drzavama susedima .




3 Priključenje Turske Evropskoj Uniji

Sprovodjenje i implementaciju procesa stabilizacije i pridruzivanja prati i analizira Evropska komisija, i od tempa realizacije kriterijuma za prijem u clanstvo, zavisice i tempo njihovih prijema u Evropsku uniju.

Turska je zemlja čiji je put ka Evropskoj Uniji specifičan i jedinstven po mnogo čemu.Prikljucenje Turske Evropskoj uniji, i zvanicno kandidata za clanstvo, moglo bi uslediti tek nakon 2014.godine. Parlament i Vlada Turske ulazu ozbiljne napore da sto pre ispune uslove za prijem. Zbog toga je jos prosle godine, na predlog Vlade, Parlament usvojio veoma ambiciozan plan nacionalnog razvoja u cilju ispunjavanja standarda Evropske unije.

Predviden je rast nacionalnog dohotka po glavi stanovnika sa 5000 dolara, koliki je zabelezen u 2005.godini, na 10.000 dolara 2013.godine, kao i porast nacionalnog proizvoda od sedam posto.

Turska stalno radi na tome da ostvari napredak koji je u pregovorima sa Evropskom unijom bitan i u primeni standarda EU.U izveštaju Evropske komisije se istice da je Turska mnogo napredovala u odnosu na raniji period u primeni standarda.

Odluka Evropske unije da nastavi pregovore sa Turskom dogodila se 2004.godine o clanstvu i naisla je na siroku podrsku.

Bio je to dug put za Tursku koja, koja je prvi put zakucala na vrata Evrope 1960ih a 1989. je cak i formalno odbijena. Medutim, dil koji je proizasao iz dugih pregovora obavezuje Tursku da obavi mnogo toga pre nego sto konacno postane clanica.


4 Koraci za ulazak Turske u EU

Najvaznija stvar koju je dobila je fiksiran datum za zapocinjanje pregovora o clanstvu: 3. oktobar 2005,iako se Ankara nadala da ce pregovori zapoceti malo ranije. Na samitu u Kopenhagenu 2002, lideri EU su obecali da ce bez odlaganja zapoceti s pregovorima pod uslovom da Turska bude namerena da ostvari dovoljan napredak u razvoju demokratije, ljudskih prava i reformi zakona.

Ali zbog bojazni, narocito u Francuskoj, da bi predstojeci referendumi o Evropskom ustavu mogli da budu u senci sirokog protivljenja javnosti zbog clanstva Turske, na kraju je predlozen kasniji datum.

Iako ne formalan preduslov za zapocinjanje razgovora o clanstvu, priznavanje Kipra je postalo najosetljivije pitanje tokom procesa pridruživanja Turske. Turski premijer Recep Tayyip Erdogan zapretio je odustati od pregovora kada je EU zatrazila da potpise protokol kojim bi se ažuriralo pridruzivanje Turske EU iz 1963, poznato pod nazivom Sporazum iz Ankare, a koji bi pokrio i novih 10 clanica EU medu kojima je i Kipar. Za mnoge to bi znacilo de facto priznanje Kipra.

Revidiranje postojecih sporazuma u cilju priznanja sirenja Evropske unije je neophodno i cesto predstavlja rutinsku stvar. Ali dok je revidiranje trgovinskog sporazuma izmedu EU i Kanade bilo samo tehnicko pitanje, slican proces je doveo do politickog nadmudrivanja s Rusijom, koja je trazila maksimalne koncesije vezane za enklavu Kaliningrad. Na kraju, Turska je obecala da ce potpisati protokol "pre nego sto zaista i zapocne pregovore o prikljucenju".

U meduvremenu, pravnici ce morati da se dogovore o konkretnim izrazima kojima ce se u protokolu definisati Kipar. Ankara se nije obavezala da ce sprovesti ratifikaciju protokola u Turskom parlamentu.
Kipar ovom odlukom nije zadovoljan.Holandski premijer Jan Peter Balkenende kaze: da se ne moze reci da je rec o formalnom zakonskom priznanju, ali to je korak koji moze da dovede do napretka.

Kiparski predsednik Tassos Papadopoulos upozorio je da protokol sporazuma – koji pokriva slobodno kretanje ljudi i robe – mora da se potpise i implementira. Kao clanica EU, Kipar moze u svakoj fazi pregovora da stavi veto i blokira pridruzivanje.

Pregovori o pridruzivanju znace da drzava kandidat mora da pregovora sa svakom vladom EU, pa je tako nejasno kako bi Turska mogla da o ulasku u EU pregovara sa 25 vlada zemalja clanica a da jednu do njih ne prizna.

Nada je da ce Turska, sada kada je dobila puno priznanje kao clan evropske porodice, preduzeti korake da normalizuje odnose sa Kiprom i Grckom, sa kojima jos uvek ima neresena teritorijalna pitanja u Egejskom moru.

U petom po redu sirenje Evropske unije na istok 2007. clanice su postale Bugarska i Rumunija. Ali kako pojedine bivse komunisticke zemlje (narocito one najvece, Poljska i Rumunija) znacajno kasne u izvrsavanju svojih obaveza, EU je odlucila da promeni svoj odnos prema pregovorima.

Do sada se sve baziralo manje vise na obecanjim kandidata. Medutim, EU je sada odlucila da zeli da vidi realnu primenu reformi pre nego sto uopste otvori neke delove pregovora, a kamoli okonca pregovore. I tako za sledece kandidate – Hrvatsku, Tursku, i moguce jos po neku balkansku drzavu – pravila postaju teza.

Medutim, lideri EU su jasno stavili do znanja da insistiraju na nekoliko principa. Iako je cilj pregovora pridruzivanje, pregovori predstavljaju proces koji moze "trajati neograniceno, i ciji se ishod ne moze prethodno garantovati". Ukoliko pregovori iz bilo kojeg razloga propadnu, drzava kandidat mora ostati cvrsto vezana za evropske strukture kroz najcvrscu mogucu vezu".

EU je do sada trazila od zemalja kandidata da u celosti prihvate 80,000 stranica pravila i regulative. Politika se i u ovim stvarima promenila. Lideri EU kazu da zadrzavaju pravo da zahtevaju duge periode tranzicije, klauzule koje bi bile stalno na snazi u osetljivim ili skupim oblastima kao sto su sloboda kretanja ljudi, regionalne subvencije ili poljoprivreda. Medutim, oni bi na kraju mogli da razvodne clanstvo Turske, narocito ako traju previse dugo ili ako pokrivaju previse oblasti politike EU.

EU je takode upozorila Tursku da pregovori mogu da budu okoncani tek posto blok usvoji svoj sedmogodisnji budzet od 2014, jer pridruzivanje tako velike i siromasne zemlje ce znatno kostati.

EU je po prvi put eksplicitno istakla da ce prekinuti pregovore u slucaju da u drzavi kandidatu dode do ozbiljnog krsenja principa slobode, demokratije, postovanja ljudskih prava i osnovnim slobodama, kao i vladavinu prava na cemu se Unija zasniva.

Turska ce odustati od svojih napora za pridruzivanje Europskoj uniji ukoliko i dalje bude pod pritiskom da prizna Kipar.Financijska trzista pazljivo prate odnose izmedu Turske i EU-a.

Premijer Turske je rekao da Turska cini sve kako bi popravila svoje nedostatke navedene u izveštaju Europske komisije.

Turska je sluzbeni kandidat za clanstvo u EU-u od 1999., ali je lose stanje ljudskih prava odgodilo pocetak pregovora o ulasku u clanstvo.


5 Koji su motivi Turske za ekonomske integracije

Ako analiziramo motive Turske za evropske integracije onda su oni višestruki,čak bi trebalo da prevazilaze motive nabrajane kao opšta načela za sve zemlje.
Motivi Turske su pogotovu povećani sada, posle dugogodišnje krize, ratnog okruženja i svih pratećih posledica koje su dovele da se sada nalazimo na dnu lestvice evropskih zemalja gledano po svim važnijim društvenim kriterijumima. Bez obzira što su sada kilometarski“ dalji od standarda i uslova koje treba da ispune da bi postali punopravni članovi EU, upravo zbog navedenih razloga, još veća je potreba i nužnost da idu u pravcu učlanjenja u EU i jednog dana postigne taj cilj, koji će olakšati upravo prevazilaženje svih teških problema u koje je Turska zapala i koje teško uspešno može da prebrodi ako ne bude išli u pravcu evropskih integacija.
Pogrešni su komentari da je put u učlanjenje u EU težak i da će Turska na tom putu morati da se odriče mnogo čega, jer to zahtevaju reforme koje moraju da sprovedu da bi ispunili uslove za učlanjenje.
Turska se sada nalazi u toliko dubokoj krizi ekonomskoj, političkoj, kulturnoj pa i bezbednosnoj da ispunjenje standarda koji su preduslovi za učlanjenje u EU, se nameće prosto kao nužnost , da se iz teškoća izadje, a ne samo zato da bi te standarde ispunili kao preduslove učlanjenja.
Sedam je opštih motiva integracija za pridruživanje Evropskoj Uniji.
Prvo, bezbednosni razlozi za njihove prilike i prostore, nažalost su i dalje aktuelni, jer još nisu sanirane posledice decenijske bezbednosne krize ovog područja. Takodje se ne vidi bezbednosno rešenje nekih kriznih područja u okruženju, kao što su kurdsko pitanje i slično sve dok se nepostignu evropski integracioni procesi za celokupno područje Balkana , odnosno Zapadnog Balkana. Osim toga ulaskom u EU i na taj način automatski osiguranjem svoje bezbednosti, neminovno bi se smanjili troškovi za vojsku I druge bezbednosne strukture, što automatski ostavlja prostor za usmeravanje budzeta na druge svrhe, socijalne , razvojne podsticajne i dr, ili njegovo smajenje što automatski dovodi do ekonomskog oživljavanja.
Drugo, politički razlozi su svakoj zemlji veoma bitni. i ako se stabilnost političkih prilika na unutrašnjem i na spoljašnjem planu postiže sa integracija onda je neminovno da se njima i teži. Politička situacija Turske je godinama loša i krizna i stupanje u tako čvrstu i moćnu organizaciju kao što je EU, neminovno bi donelo ogromne prednosti u stabilizaciji političkih odnosa, kao i do povećanja političkog ugleda i uticaja u globalnim odnosima. U takvo jakoj i razvijenoj zajednici kao što je EU neminovan bi bio napredak društvenih i moralnih vrednosti kao što su: lične slobode, odgovornost, ljudska prava, pravna država i vladavina prava, podela vlasti i ostali demokratski principi vladanja, demokratija i slično.
Treći, a možda i najvažniji motiv, su ekonomski motivi. Dosadašnje iskustvo svih zemalja koje su ulazile u EU je bilo da su najviše dobile na ekonomskoj strani i u toj oblasti su sve ostvarile neočekivano pozitivan i rast, a i saradnja i usaglašavanje ekonomskih sistema država članica je najlakše išla. Kako je ekonomska situacija Turske bila veoma nezavidna, to se očekuje da proces pridruživanja, odnosno članstvo u EU jedino mogu da pomognu u skoro nezavidnoj ekonomskoj situaciji. Tako da ovaj motiv treba da bude na prvom mestu kada je reč o evropskim integracijama.
Četvrti motiv je stabilizacija političkih prilika, koja automatski dovodi do niza pozitivnih efekata u ekonomskoj sferi. Kako politička nestabilnost stvara još više ekonomsku nestabilnost i nesigurnost za ulazak kapitala, to će se stabilizacijom političkih prilika , automatski dobiti sigurnija ekonomska klima za strana ulaganja i investicije, a opašće i transakcioni troškovi i ostali negativni ekonomski efekti, tako da će se indirektno i osetiti pozitivni efekti, što je još jedan dodatni motiv za članstvo.
Peto, važan motiv za integracije svih nerazvijenih zemalja je mogućnost korišćenja povoljnih strukturnih fondova koji stoje na raspolaganju radi prilagodjavanja na uslove koji važe u EU, što je posebno važno za neto-primaoce pomoći.
Što se tiče šestog motiva koji se odnosi na pripadnost grupi zemalja istih i i sličnih vrednosti kulturnih, religioznih običajnih i slično, takođe je značajan motiv jer proširuje mogućnosti za šire školovanje, usavršavanje, razmenu znanja i tehnologija što sve višestruko pozitivno utiče na ukupan razvoj društva.
Sedmi motiv, koji se odnosi na jačanje spoljnopolitičkog uticaja je takođe veoma važan, jer sve što je šira zajednica to je i njen spoljnopolitički položaj i uticaj jači, tako da taj uticaj bi bio veoma važan za ovu zemlju, pogotovu što je bio višestruko poljuljan zbog dugogodišnje krize i lošeg imidza o njoj.
I ako uporedimo osmi motiv, za mogućnost profitibilnosti pojedinaca, koji možda uopšteno nedostaje, u tom slučaju on bi baš bio izražajan zbog dugogodišnje izolacije i nemogućnosti školovanih i istaknutih pojedinaca da ravnopravno koriste bez prepreka mogućnosti slobodnog protoka znanja, ideja i aktivnosti, ovaj vid bi bio višestruko važan i izražajan.

6 Turska i demokratija

Iako je u Turskoj započelo otvaranje razgovora o clanstvu sa Evropskom unijom, kojeg su dosadasnje turske vlade neuspesno pokusavale ostvariti u posljednjih 40 godina,trenutna politicka situacija u Turskoj ne izgleda nimalo svetla. Vec nekoliko meseci politicka scena Turske je u krizi ciji je ishod tesko predvideti.

Iako se u modernim politickim teorijama kao jedan od preduslova demokratskog uredenja zemlje trazi sekularni princip uredenja drzave, tj. razdvojenost religije i drzave, u Turskoj koja bastini jedan posebno ekstreman oblik ovog pogleda - sekularizam u ovakvoj formi ustvari preti demokratskom razvoju zemlje – a nesagledive negativne posledice moze naneti Turskoj i na unutrasnjem i na medjunarodnom planu. Turska je u poslednjih desetak godina, posebno od 2002. godine i dolaska AK partije na vlast, dozivela nezapamceni ekonomski razvoj i poboljsanje koje se osetilo u svakom domenu turske svakodnevice, sto je jos vise ojacalo vladajuci politicki diskurs, a unutarnja ekonomska stabilnost je efikasno uklopljena u globalne neoliberalne tokove sto je Turskoj vratilo medunarodnu ulogu, znacaj i poverenje.
Opozicija danasnjem politickom diskursu Turske uglavnom je skocentrisana na partije koje bastine rigidni i zastareli koncept sekularizma za kojeg smatraju da je ocuvao kompaktnost danasnje Turske. Sila koja je bila garant ocuvanju ovakve koncepcije bila je turska armija – bastion kemalizma. Ono sto su nekada radili generalska hunta i tajkunske bande koje su svoje prste imale u politici danas su preuzele najvise instance zakonodavne vlasti za koje se u demokratskim drzavama drzi da trebaju biti nezavisne, objektivne i pravedne, sto je klasican primer sekularnog fundamentalizma ili “sekularnog dzihada” kako je ovaj potez nazvao ugledni turski novinar Mustafa Akyol u svojoj kolumni u Wall Street Journal-u.

Ipak, uz sve ove okolnosti demokratija u Turskoj ce morati da bude originalni domaci proizvod, jer ukoliko to ne bude, postoji opasnost da se njena ideoloska pozadina (neoliberalizam) koja mozda danas izgleda lepo, sutra pretvori upravo u ono sto se (nekada uvezeni) sekularizam danas pretvorio – u kocnice napretka i sputavanje buducnosti.

Poslednjih meseci visoke sudske instance Turske su postale cvoriste kreiranja socio-psiholoskih prilika za anti-demokratsko delovanje (stavovi skoro identicni opozicionim), a poslednji primer takvog delovanja pokazao se u deklaraciji (21. maja) koju je izdao Kolegijum predsedavajucih Vrhovnog apelacijskog suda, a koja se u smislu jezika i tona ne razlikuje mnogo od ranijih memoranduma koje je nekada saopštavala vojska