FAKTORING

Pojam faktoringa

U poslednjih par godina jedan od veoma važnih bankarskih poslova postaje i faktoring. Prisutan je naročito u razvijenim zemljama, iako se i kod nas već prilično oseća njegov duh. U suštini predstavlja otkup tuđih potraživanja (dugova), tj. finansiranje putem faktoringa predstavlja specifičan oblik pribavljanja sredstava i to putem prodaje potraživanja. Na primer, prilikom prodaje određene robe nastaju potraživanja prodavca prema kupcu, koja je ovaj dužan da izmiri u određenom vremenskom roku.

Otkup potraživanja vrši se pre roka dospeća. Pri tome, preduzeće faktoring odmah isplaćuje deo potraživanja u visini od 80% preduzeću klijentu, dok preostali iznos od 20% koristi za korekture potraživanja i stavlja se na raspolaganje klijentu posle naplate potraživanja od strane faktoring preduzeća. Faktoring preduzeće uglavnom naplaćuje proviziju od 3% od iznosa poraživanja faktoring usluge, što uključuje i rizik i kamatu kreditiranja klijenta od momenta otkupa do naplate potraživanja.

Kao izvor prava kod zaključenja ugovora o faktoringu primenjuju se opšti uslovi o poslovanju faktoring organizacije, trgovački običaji, odgovarajuće norme trgovačkog i obligacionog prava, kao i sudska i arbitražna praksa. Propisi u Srbiji koji dozvoljavaju poslove faktoringa su Zakon o deviznom poslovanju (2006.) i Zakon o bankama (1.okt. 2006), a u međunarodnom pravu Konvencija o međunarodnom faktoringu (1988.)

Subjekti u poslovima faktoringa

Osnovni subjekti koji učestvuju u poslovima faktoringa su: klijent, kupac i faktor (zajmodavac).

Faktoringom mogu da se bave banke i osiguravajuće kompanije, kao i neke druge specijalizovane kompanije. One otkupljuju dugove tako što isplaćuju prodavcu odmah iznos njegovog potraživanja umanjenog za ugovoreni procenat. Faktoring je često isplativ za prodavca jer poboljšava njegovu likvidnost tako što on dolazi do gotovine pre roka dospeća, a takođe ga i oslobađa raznih finansijskih rizika koji bi se javili vremenom. Naravno, i faktor (kupac potraživanja) sebe osigurava tako što ova potraživanja moraju biti dobrog boniteta i pokrivena raznim garancijama, tako da on na taj način minimizira preuzet kreditni rizik, tj. nemogućnost naplate datog duga o roku dospeća. Faktor pored otkupljivanja potraživanja nudi i druge usluge: vođenje računovodstva, razne usluge prevoza i špediterske usluge, pomoć u odabiru kupaca... i za njih naplaćuje posebnu proviziju od 0,75 – 2% od vrednosti posla.
Faktoring je posebno interesantan za manja preduzeća koja agresivno nastupaju na stranim tržištima, ali zbog nepoverenja banaka prema njihovim poslovima teže dolaze do bankarskih sredstava.

Vrste faktoringa

Postoji više vrsta faktoringa, međutim najčešće se koriste sledeći oblici:
Otvoreni faktoring
Zatvoreni ili skriveni faktoring
Pravi kvazi faktoring

Otvoreni faktoring je kada izvoznik prenosi svoje potraživanje prema inostranom kupcu, s tim da dugovanja isplati faktoru. Postoje dva oblika otvorenog faktoringa.

Prvi oblik otvorenog faktoringa predstavlja kada izvoznik svoje potraživanje koje ima prema inostranom kupcu, definitivno prenese na faktora. Kod ove vrste faktoringa vrednost je i do 95% od knjigovodstvene vrednosti potraživanja, i zavisi od obima prometa koji se ostvaruje preko faktora, stepena rizika u koji ulazi faktor, kao i bilansnog stanja inostranog kupca. Za preneto potraživanje faktor isplaćuje izvoznu vrednost potraživanja uz dobitak kamate, provizije i troškova oko naplate potraživanja.

Drugi oblik otvorenog faktoringa je prisutan kada izvoznik ustupi svoja potraživanja samo radi naplate. Tada se vrši cesija u cilju definitivnog prenošenja na potraživanja na faktora, da bi faktor naplatio potraživanje od inostranog kupca na svoje ime, a za račun domaćeg izvoznika. U praksi se može vršiti kombinacija ove dve vrste faktoringa.

Zatvoreni tj. skriveni faktoring je kada izvoznik robu namenjenu izvozu prodaje za novac faktoru, tako što banka u svojstvu skrivenog principala tu istu robu preko istog izvoznika preprodaje inostranom inostranom kupcu na kredit. U ovom slučaju faktor ostvaruje dobit na razlici u ceni. Zarada je po obimu značajna, jer se svodi na finansiranje izvoznog posla, što izvozniku omogućava plasman robe u inostranstvo.

Pravi faktoring- kada se kumulativno vrše sledeće tri funkcije:
Funkcija refinansiranja potraživanja
Funkcija obezbeđenja plaćanja
Funkcija pružanja usluga u vezi sa prodajom robe i naplatom potraživanja

Kvazi faktoring nastaje u slučaju, kada faktor ne vrši sve, već samo jednu ili dve od navedene tri funkcije

Prednosti faktoringa

Kompanije svih veličina, od onih tek osnovanih do onih već razvijenih mogu imati niz prednosti od faktoringa:
Mogućnost da preduzeća brzo odgovore na promene u tražnji u zemlji i u inostranstvu
Da se postižu značajne uštede u troškovima, koje bi inače snosila, da sama vrše naplatu potraživanja
Ne opterećuje se sopstveni bilans preduzeća, jer faktor preuzima na sebe rizik naplate potraživanja
Proizvođaču- izvozniku se pruža mogućnost prodaje za gotovo, umesto da se isporuka proizvoda vrši na kredit ili odloženo plaćanje
Eliminišu se loša i sporna potraživanja
Proširuje se izvoz na nova tržišta i nude se povoljniji uslovi

FORFETING
Pojam forfetinga

Pored faktoringa, postoji još jedna vrlo slična vrsta posla, a to je forfeting ili forfetiranje. Forfeting je toliko sličan faktoringu, da čak možemo reći da su, osim jedne osnovne razlike, gotovo identični.
Forfeting podrazumeva novi oblik – model finansiranja odnosno otkup dugoročnog potraživanja koje dospeva u narednom periodu, a potiče od isporuke roba i usluga uglavnom u izvozu, pri kojem kupac potraživanja snosi rizik u vezi s naplatom od trećeg lica od strane neke banke ili za to specijalizovane organizacije koja se bavi forfetiranjem, bez prava na regres, od izvoznika, odnosno prodavca robe. Dakle, u pitanju je kupovina dugoročnog i nedospelog potraživanja pri kojem kupac potraživanja snosi rizik u vezi sa njegovom naplatom od trećeg lica. Znači, osnovna razlika je u tome da li se radi o kratkoročnom (faktoring) ili dugoročnom (forfeting) finansiranju prodaje. Tehnika je ista. Ovaj oblik finansiranja javlja se kod krupnijih pojedinačnih poslova o isporuci opreme, izgradnje objekata po sistemu „ključ u ruke“, ili izvođenja investicionih radova sa odloženim rokovima plaćanja od jedne do nekoliko godina.
Učesnici u poslu forfetinga
Glavni učesnici u poslu forfetiranja su uvek:

domaći izvoznik (prodavac- proizvođač)
inostrani uvoznik
banka (forfeter), koja preuzima dato potraživanje

Pored njih, uglavnom, u ovom poslu učestvuje i uvoznikova banka preko koje se obavlja ova finansijsko- poslovna transakcija. Takođe, između domaćeg izvoznika i banke (forfetera) može biti uključena i neka posrednička banka čije je sedište u inostranstvu. Domaći izvoznik je u neposrednom pravnom odnosu sa svojim kupcem po osnovu ugovora o kupovini i prodaji robe, odnosno ugovora o izvođenju investicionih radova u inostranstvu ili nekog drugog ugovora sa trajnim izvršenjem obaveza. Isto tako, domaći izvoznik je u pravnom odnosu sa svojom bankom (forfeterom) po osnovu zaključenja ugovora o forfetingu. I konačno, inostrani kupac je takođe u neposrednom pravnom odnosu sa bankom koja po njegovom nalogu obavlja bankarske poslove u vezi sa forfetiranjem.

Ugovor o forfetingu nije regulisan u uporednom pravu, kao što je to slučaj sa drugim ugovorima u domenu robnog prometa. Ugovor o forfetingu predstavlja tvorevinu bankarske i poslovne prakse. Iz tih razloga na njega se primenjuju pravila autonomnog međunarodnog trgovačkog prava, opšti uslovi poslovanja, tipski i formularni ugovori, kao i odgovarajuće norme trgovačkog i obligacionog prava zemlje čije pravo bi bilo merodavno za primenu.
Načini i postupci prenosa potraživanja

Prenos potraživanja putem cesije je jedan od načina na koji se može obaviti posao finansiranja putem forfetinga. Cesijom se vrši prenos potraživanja sa jednog poverioca na drugog, tj. klasična zamena poverilaca u kojem preneseno potraživanje u celini ostaje nepromenjeno. Raniji poverilac nije odgovoran za naplatu potraživanja, već je za to odgovorna poslovna banka forfeter

Prenos potraživanja dokumentarnim akreditivom predstavlja dosta siguran način prenosa potraživanja, gde poslovna banka (forfeter) u momentu dospelosti plaćanja podnosi akreditivnoj banci ili od nje ovlašćenoj banci akreditivna dokumenta na osnovu kojih se dokazuje da su ispunjeni uslovi za naplatu potraživanja u akreditivnom iznosu u celini. Da bi akreditiv mogao da se prenese potrebno je da se o tome saglase svi učesnici u akreditivnom poslu, jer su i akreditivna banka i nalogodavac zainteresovani da obaveza bude ispunjena prvobitnom korisniku akreditiva.

Forfetiranje na osnovu otkupa menica predstavlja u međunarodnoj bankarskoj praksi najčešći oblik u kome se sprovodi postupak forfetiranja. Ali u ovom postupku se javljaju veliki problemi u vezi sa unošenjem u menično pismo klauzule „bez regresa“. Zemlje koje su prihvatile Ženevsku konvenciju o menici unele su u svoja nacionalna zakonodavstva odredbu prema kojoj se trasant ne može osloboditi regresne odgovornosti za slučaj da trasant ne isplati menicu. To rešenje je predviđeno i našim zakonom o menici.