Nikola Erić - Skoro sasvim obična priča

Sunčan letnji dan. Marko i Ana, držeći se za ruke, šetaju, po suncem okupanoj Adi, nista govoreći, onako ćutke, komunicirajući samo zaljubljenim pogledima. Za neko čudo,stariji koju godinu, nego što strvarno jesu, svakim korakom osvajaju to „Beogradsko more“. Ali, bilo je nekako čudno, da u sred leta, u tim popodnevnim satima, skoro nikoga nema,... tek poneko, sedi u nekom od niza kafića, ne tako jasnog lica, onako u tišini, ispija svoje piće, gledajući u nekom svom pravcu, i skoro neprimećujući taj zaljubljeni par, koji prolazi, jednostavno zračeći svojom nevinom i dečijom ljubavlju. Na plaži samo tri devojke. Isto tako, neprimećujući okolinu, jedna pored druge, leže na ledjima, svaka u svom miru, hvatala je svoj zrak Sunca. Tišinu je jedino remetilo, udaranje kapi vode, skoro pretvorenih u mlaz, koji je gejzir, svojom funkcijom stvarao, o vodu koja je stajala. Ali, taj zvuk nije smetao. U tom trenutku, on je, ako zažmuriš, davao takav osećaj, kao da šetaš po obali Jadranskog, Crnog, Egejskog ili nekog drugog mora, i osluškuješ, kako talasi, koji uistinu zvuće drugačije, ali davajući masti na volju, se lagano penju i silaze, blago šušteći, na onom dostupnom parčetu obale.