Odlucivanje

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Odlučivanje, teorija odlučivanja, proces odlučivanja, poslovno odlučivanje, menadžersko odlučivanje, odluka i slično su pojmovi koji se često koriste, kako u stručnom, tako i u svakodnevnom životu. U svakodnevnom životu ljudi se bave donošenjem odluka a da često nisu ni svesni te činjenice. To je zato što našu svakodnevnicu čine poslovi koji se, iz dana u dan, ponavljaju i rutinski obavljaju. Kao takvi, ne zahtevaju njeno naročito procenjivanje i analizu. Suprotno tome, pitanja koja se ređe ponavljaju i koja zahtevaju detaljnu analizu, zato što od naših odgovora na ta pitanja zavise mnoge važne stvari u našim životima, ne mogu se rešavati rutinski. Ona zahtevaju proces donošenja odluka. Dakle, u našim životima, pored rutinskih jednostavnih pitanja, javljaju se kompleksna životna pitanja, koja traže odgovore u smislu izbora između više mogućih alternativa. Nije teško zapaziti da je ključna stvar u procesu donošenja odluka dobro postaviti pitanje. Proističe da su neke odluke jednostavne a neke kompleksne zato što su neka pitanja jednostavna a neka kompleksna, da za rešavanje rutinskih pitanja nije potrebno naročito naprezanje ljudskog uma, dok su nam za rešavanje složenih pitanja potrebne mnoge činjenice, informacije, znanje i sposobnosti.
složena pitanja, na koja menadžeri treba da pronađu prave odgovore. Donošenje odluka u organizacijama je najvažnija menadžerska aktivnost. Menadžeri na svim nivoima su u situaciji da donose odluke o različitim i brojnim pitanjima, da definišu ciljeve, a zatim načine i sredstva kako da se postignu definisani ciljevi. Definisanje ciljeva je, takođe, odluka. Zatim se donose odluke o tome kojim putem će se ostvarivati ciljevi. Ciljevi se mogu postići na različite načine. Izbor "najboljeg puta" pokazuje koliko su neki menadžeri uspešniji od drugih. Prema tome, odluka je izbor između dve ili više mogućih alternativa. Do odluke se dolazi putem određene menadžerske tehnologije, tzv. menadžerski know-how, kao skupa aktivnosti koje treba obaviti da bi se došlo do odluke. Odluka je rezultat procesa donošenja odluka (odlučivanja). Odlučivanje je jedna od najvažnijih menadžerskih aktivnosti. Teoretičari menadžmenta i istraživači se slažu da je donošenje odluka jedna od najuobičajenijih i najbitnijih uloga menadžera.

Pregled razvoja nauke o odlučivanju

U uvodnom delu je već rečeno da su se ljudi oduvek bavili odlučivanjem, pa je onda logično da su uvek pokušavali da proučavaju proces odlučivanja. Ipak, neposredno izučavanje počinje relativno kasno, negde tridesetih godina XX veka. Pre toga su vršene određene analize odlučivanja pri rešavanju različitih tehničkih problema, dok su neke analize rađene i u sociologiji. Međutim sve je to bilo u krajnje rudimentarnoj formi, bez učešća pravih specijalista za odlučivanje, znači isključivo u oblasti matičnih disciplina. Pomoć su pružala znanja iz matematike i ekonomije uz ključnu pretpostavku da donosilac odluke reaguje na potpuno predvidljiv način, pa je zbog toga potrebno imati na raspolaganju samo određeni skup pravila, koja ako se slede, sigurno vode ka dobroj odluci. Naravno, takve pretpostavke, uz činjenicu da u situacijama odlučivanja po pravilu ne raspolažemo pravim podacima i informacijama, ne predstavljaju nikakvu garanciju izbora najbolje odluke. Zbog tih činjenica je dugo vladalo mišljenje da je odlučivanje prevashodno socijalna, a ne tehnička aktivnost. Najveća pokretačka snaga u razvoju teorije odlučivanja došla je razvojem niza metoda koje su kasnije postale poznate kao metode operacionih istraživanja, gde su se na interdisciplinarni način našla na okupu moćna znanja matematike, statistike, ekonomije i sl. Do 1960. godine su i naučnici, koji su se bavili odlučivanjem, imali interes u učenju i razvijanju novih metoda i tehnika u cilju dobijanja optimalnih rešenja različitih operativnih problema. Do 1960. godine ni akademske institucije nisu dovoljno pažnje posvećivale nauci o odlučivanju. Tada je samo šest univerziteta pružalo formalne programe obrazovanja u ovoj oblasti. Šest godina kasnije taj broj se povećao na 37. Takav razvoj situacije je doneo niz pozitivnih rezultata, naročito u oblasti upravljanja. Obezbeđen je poseban uticaj obrazovanih specijalista u poslovima upravljanja. Ipak, u jednom takvom razvoju pojavili su se i negativni aspekti. Još uvek se većina naučnika u oblasti odlučivanja bavila teorijskim istraživanjima sa relativno malim mogućnostima primene svojih rezultata na realnim problemima. Sa druge strane većina praktičara je bila prinuđena da svoje probleme, naročito u fazi modeliranja, pojednostavljuje, kako bi ih mogli rešiti metodama kojima se raspolagalo.
U fazi razvoja nauke o odlučivanju, koja je nastupila posle 1970. godine, ističu se neke specifičnosti kao što su:
•veliki naglasak u izučavanju i analizi okruženja, u okviru koga se vrši odlučivanje,
•pridaje se veći značaj dobijanju zadovoljavajućih rešenja za izvesne probleme nego traženju optimalnih rešenja,
•ulažu se maksimalni napori za što bolju integraciju kvantitativne analize sa analizama ponašanja i okruženja u rešavanju problema,
•računarska tehnologija se sve više i bolje koristi u cilju dobijanja rešenja.
U poslednjih dvadesetak godina naglo se razvija tzv. višekriterijumsko odlučivanje, kao dalji korak u sve većoj primeni kvantitativnih metoda u rešavanju realnih problema. Kod višekriterijumskog odlučivanja, donošenje odluka vrši se u prisustvu većeg broja, najčešće konfliktnih kriterijuma. Za razliku od višekriterijumskog odlučivanja, kod jednokriterijumskog odlučivanja, odlučivanje se vrši u prisustvu jednog kriterijuma. Višekriterijumsko odlučivanje se može, šire posmatrano, podeliti u dve veće kategorije: višeatributivno odlučivanje i višeciljno odlučivanje.
Razvoj matematičko - analitičke osnove za rešavanje problema u oblasti odlučivanja sve više je omogućavao primenu različitih metoda u realnim situacijama (problemima). Analizirajući probleme odlučivanja sa drugog, nekvantitativnog, aspekta, tj. smatrajući da svaka odluka u najvećoj meri zavisi od preferenci (prednosti) koje donosilac odluke daje pojedinim situacijama, jedna grupa autora uključuje tzv. teoriju korisnosti u teoriju odlučivanja. Teorija korisnosti, u okviru koje se izučava funkcija korisnosti, opisuje unutrašnje procese u svesti donosioca odluke, tj. njihov stav u konkretnim situacijama odlučivanja. U poslovnom odlučivanju dominiraju rizične i neizvesne situacije. Teorija korisnosti, kojoj pripada funkcija (kriva) korisnosti, predstavlja korak napred na osvajanju prostora nezavisnosti. Ovo se postiže uvođenjem novog kvaliteta u kvantitativne metode odlučivanja, kvaliteta koji nazivamo korisnost. Određivanje funkcije korisnosti konkretnog donosioca odluke, kao i njena primena u procesu donošenja odluka ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Korisnost je relativni pokazatelj, a funkcija korisnosti određena za jednog donosioca odluke promenljiva u vremenu. Funkcija korisnosti se teško može upotrebiti u praksi, ali je korisno uporediti je sa nekom drugom metodom. Teorija korisnosti je kritikovana zbog činjenice da se korisnost teško može izmeriti.
Nagli razvoj informacionih sistema i računarske tehnike, uvodi ih na velika vrata u procese odlučivanja. Specifičnim pristupom primene informacionih sistema u procesima odlučivanja, nametnuli su se i tzv. ekspertnim sistemima obezbeđuju tzv. inteligentnu podršku u odlučivanju, što ih čini najboljim alatom koji u poslu odlučivanja, stoji na raspolaganju donosiocima odluka, svih nivoa.