Европски суд правде

Европски суд правде

Увод



Европски Суд правде (The Court of Justice of the European Communities), са сједиштем у Луксембургу, једини је овлаштени тумач одредби оснивачких уговора ЕУ: као такав гарантује јединствену примјену европског права на цијелом подручју ЕУ.

Суд се састоји од по једног члана (суца) из сваке државе чланице Европске уније.
Суду у раду помажу независни адвокати који се именују договором чланица ЕУ.
Суд има двије основне функције:
•провјерити јесу ли инструменти европских институција и влада држава чланица у складу са Уговорима;
•прогласити на тражење националног суда, тумачење или ваљаност одредаба садржаних у Закону.

Надлежност Суда може се установити актима комунитарних институција или посебним споразумом, нпр. уредбама савјета и Парламента, којима се предвиђа тзв. пуна и неограничена надлежност Суда; или надлежност Суда може установити споразум држава чланица о питању везаном за Уговор.



Опште карактеристике и састав Суда


Европски Суд је неполитички орган Заједнице.
Овом Суду придодат је Првостепени суд, основан 1989. године измјенама Уговора садржаним у Јединственом европском акту. Намјера је била да се растерети Европски суд, тако што ће се ослободити рјешавања случајева који немају политички или уставни значај, што је једним дијелом испуњено.
Једина посљедица стварања Првостепеног суда, јесте то што је спријечено да дође до још већих закашњења. Првостепени суд не представља самостални орган.

Европски суд чине:
• 13 судија, на челу са Предсједником Суда, које заједничким спразумом именују државе чланице.
Судије се бирају на период од шест година, с тим да се сваке три године врши дјелимично попуњавање шест, односно седам мјеста. Често се догађа да буду поново именовани. Судија може бити разријешен функције уколико више не испуњава потребне услове или не извршава обавезе које произилазе из његовог положаја.
Суд одлучује већином гласова, предсједник суда нема одлучујући глас, па тако о сваком случају увијек мора одлучивати непаран број судија.
•шест општих правобранитеља, по један долази из сваке од четири велике земље, док су два из осталих држава чланица. Имају исти положај као и судије, нпр. начин именовања, мандат, плата, итд.
Општи правобранитељи учествују заједно са судијама у расправљању административних питања функционисања Суда, али не учествују у одлучивању Суда у споровима.
Општи правобранитељ иступа искључиво у јавном интересу, поступајући потпуно непристрасно и независно, јавно презентује образложене приједлоге о предметима који су покренути пред Судом, како би помогао Суду.


Из овога произлазе и двије важне карактеристике функције општег правобранитеља – независност и непристрасност. Мишљење општег правобранитеља не обавезује Суд, мада га судије разматрају с великом пажњом.
Оно се објављује заједно са пресудом.
•секретар, којег поставља Суд на период од шест година. Одговоран је за документе који се упућују Суду и задужен је за администрацију Суда, због чега присуствује сједницама Суда у вези са административним питањима, али нема права гласа.
У свим тим активностима одговоран је предсједнику Суда.
•правни секретари који могу бити предавачи или адвокати, бира их судија или општи правобранитељ и њихов задатак састоји се у истраживању и пружању помоћи у припреми мишљења или других правних списа.
•Специјализоване службе, библиотека Суда располаже материјалима који се односе на правне системе држава чланица као и на право Заједнице;
Одјељење за истраживање и документацију снабдијева судије и опште правобранитеље потребним документима о праву Заједнице;
Директорат за преводе, преводи правне документе, пресуде суда и мишљења општих правобранитеља на језике које Суд користи;
Кабинет за информације који правнике упознаје с ранијим пресудама и другим облицима рада Суда.



Надлежност Суда


Основни уговори дају Европском суду само ограничену надлежност.
Европски суд, као орган Заједнице, мора да дјелује у оквирима надлежности прописаних овим Уговором (чл.4 Уговора о ЕЦ и чл.3 Уговора о ЕУРОАТОМ).
Упркос томе, Суд одредбе о својој надлежности тумачи великодушнои, у неким случајевима, очигледно излази ван граница постављених основним уговорима. Он, чак, можда сматра да има право да сам утврђује своју надлежност.
Постоји одређен број посебних основа његове надлежности, и да би Суд могао неки спор узети у поступак, мора да буде подведен под неки од њих.
Постоји неколико критерија по којима се надлежност Суда може класификовати.
Основна разлика лежи између пресуда и савјетодавних мишљења или одлука.

Савјетодавна мишљења су много рјеђа од пресуда, и до њих долази у одређеним ситуацијама – нпр. ако Савјет, Комисија или нека држава чланица затражи мишљење о томе да ли је неки међународни споразум који Заједница намјерава закључити са неком државом нечланицом у складу са Уговором о ЕЦ.
Иако савјетодавна, та мишљења производе правне посљедице: у наведеном примјеру, уколико је мишљење негативно, споразум може да ступи на снагу само ако се Уговор о ЕЦ измијени тако да омогући закључење тог уговора.
Што се тиче пресуда, најважнија је разлика између поступака који почињу у Европском суду (поступци по директним тужбама) и оних који почињу у неком националном суду.
Разлика је важна због тога што, ако поступак почне у Европском суду, он ће се у том суду и завршити: пресуда коју Европски суд донесе представља коначну одлуку у спору између странака, против које се не може уложити никакав правни лијек.
Пресуда не подлијеже праву на жалбу.


Уколико поступак почне пред националним судом, он ће у националном суду и завршити: одлука Европског суда о претходном питању доставља се националном суду који тада доноси своју пресуду. Одлука Европског суда представља апстрактно рјешење правних питања: Европски суд не одлучује о случају као таквом.
Национални суд утврђује све релевантне чињенице и тада примјењује право на те чињенице. Национални суд одлучује и о могућим правним лијековима.
Европски суд је управо помоћу овлаштења на давање одлука о претходним питањима установио доктрину непосредног дјеловања и доктрину надређености права Заједнице над националним правом.
Европски суд ће одлуку о претходном питању донијети само онда када то затражи неки национални суд који сматра да је за рјешавање спора који је пред њим потребно примијенити право Заједнице: сваки суд може упутити такав захтјев; суд против чије одлуке право жалбе не постоји, то мора учинити.

Постоје три врсте питања која се могу упутити Европском суду:
•тумачење неке одредбе права Заједнице;
•дјеловање такве одредбе у националном правном систему;
•у случају мјере коју је усвојила сама Заједница, ваљаности одредбе о којој је ријеч.