LJUBAVNA POEZIJA VLADISLAVA PETKOVIĆA DISA

Za Vladislava Petkovića Disa ne može se reći da je prevashodno ljubavni pesnik. čak ni kada motiv ljubavi zauzima centralno mesto u njegovim pesmama, mi te pesme nikako ne bismo mogli nazvati čisto ljubavnima. Gradeći, u većini svojih pesama, prostorno-vremensku distancu prema ljubavi, za njega ona postaje fenomen koji se pre svega promišlja, a tek potom doživljava. Na taj način, umesto da bude propuštena kroz srce i osećanja pesnika, ljubav biva smeštena u sferu ideja, postajući misaoni pojam. Zato i one pesme koje bismo mogli nazvati ljubavnima poseduju više jednu univerzalnu, nego ličnu notu. Sve ovo se u najvećoj meri odnosi na pesme koje su ušle u prvu Disovu zbirku, a za koju se s pravom može reći: „Disova poezija, to su uglavnom Utopljene duše (1911)".Meðutim, u Disovom opusu postoji manji broj pesama koje nam na jedan drugačiji način osvetljavaju ovog pesnika. Kako one ne zauzimaju centralno mesto u njegovoj poeziji, u ovom radu će ostati više na nivou pregleda nego analize. Ipak, one su bitne za stvaranje celovite slike Disovog poimanja ljubavi, kao i za uvid u Disov doživljaj žene. Kako zbirka Utopljene duše obuhvata najznačajniji deo Disove poezije, pesmama koje su ušle u nju biće ostavljeno i najviše prostora u ovom radu. Zanimljivo je ispitati kako Dis motiv ljubavi uklapa u viziju sveta izloženu u ovoj zbirci, kao i to da li kod njega postoji jedan koherentni doživljaj te ljubavi. „Nedovršenim rečima", kao jedinom ciklusu ljubavnih pesama, biće posvećena dodatna pažnja. Posebno će biti ispitano kako je on uklopljen u strukturu cele zbirke, kao i u Disovu viziju ljubavi. Na kraju rada biće zanimljivo osvetliti poeziju V. P. Disa iz ugla jednog pesnika koji je došao posle njega — Branka Miljkovića, a za kojeg smatram da je na jedan poseban način osvetlio Disovu poeziju, otvorivši novu mogućnost njenog tumačenja.

ŽENA U POEZIJI V. P. DISA

U ranim pesmama (napisanim izmeðu 1903. i 1904) nailazimo na jedan, u odnosu na Disovo centralno delo, potpuno drugačiji vid ljubavnih pesama. Umesto očekivane eterične (mrtve) drage, tu srećemo konkretnu ženu iz graðanske sredine. Te su pesme („Darak", „Prvi susret", „Sa šetnje", „Poznanstvo") obojene lakom ironijom:
„Znam da voliš takve stvari —
Ta vas zlato silno draži!"
„Budi zdrava i vesela,
I nestašna kô sve žene"
(„Darak"),

i autoironijom: u pesmi „Sa šetnje" pesnik sebe prikazuje kao smušeno „ðače", gradeći pesmu na paraleli izmeðu dva susreta: lirskog subjekta sa ðakom i lirskog subjekta sa dragom. Pesma „Poznanstvo" sadrži i jednu erotsku notu, koja se ogleda u celoj situaciji (dami, kojoj je spala podveza, lirski subjekt nudi pomoć), a posebno je naglašena na kraju pesme:

„Ali šta mu drago — ja požare volim.
— Vatru koji gasi, taj se i opeče; —
Sad se klanjam, gospo; videću vas, molim?
'Kad stidljiv dan ode i kad doðe veče' ".
Ovakav ton više nećemo sresti u Disovom pesništvu.

Meðutim, već u pesmi „Prvi susret" nailazimo i na prve znake eteričnosti u opisu drage:4

„Išli ste lagano i pognute glave,
A oko vas vazduh, svetlost i mir stoje,5
A nad vama nebo boje jasno plave".
U većini pesama koje su ušle u zbirku Utopljene duše Dis će ostati na tragu ovako prikazane drage.
Dakle, u ranoj fazi svog pesništva, Dis peva realnoj / konkretnoj ženi. Te pesme (kao i njegov stav prema ženi) obojene su lakom notom ironije, sa vidnim erotskim nagoveštajima. žena je tu realno biće, sa svim vrlinama i manama svoga pola (ljubav prema poklonima i zlatu; vesela, zdrava, nestašna), koja u lirskom subjektu budi, pre svega, erotske nemire. Ta faza njegove ljubavne poezije (za razliku od kasnije) smeštena je u konkretni ambijent jedne graðanske sredine. Realizacija ljubavi ne samo da je moguća, nego je i veoma izvesna (lirski subjekt sa damom zakazuje sastanak „kad stidljiv dan ode i kad doðe veče"). Konkretni ambijent i konkretnu ženu nalazimo i u pesmi „Na Kalemegdanu", koja je ušla u zbirku Utopljene duše. Ali, kao i u pesmi „Prvi susret", i ovde nalazimo eterične elemente u opisu realne žene:

„Tvoj kostim je bio lak kô mesečina,
Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo,
U bujnoj ti kosi spava pomrčina".

Vremensko-prostorna konkretizacija ove pesme (dan julski, Kalemegdan), kao i opis dragine toalete (kostim „lak kô mesečina", „šešir pomodan i beo") nagone nas da pesnikovu dragu doživimo pre svega kao realnu ženu. Dis ima i mali broj pesama u kojima je ljubav ostvarena. Tu je žena/ draga prikazana kao izvor sreće i strasti („G", „Prvi zagrljaj"). U pesmi „Voleo sam, više neću" vidimo kako (za razliku od pesama „Na Kalemegdanu" i „Prvi susret") pesnik oduzima elemente eteričnosti
svojoj dragoj:

„I gledam. Danas, kao nekad, nisi
S pesmom na licu, niti mi se čini
Da se pokreće sad u mesečini
Arija snova, i da u njoj ti si",

prikazujući je samo kao izvor strasti i telesnih požuda:

„I sad, kad priðu moji dani stari,
Dani veliki, al' mrtvi za mene,
I tvoje oči, i usne plamene —
Jedino što se krv moja zažari".

Lirski subjekt naglašava da nad njim „ljubav nema više vlasti" i da ne čuje „ništa osim svojih strasti". To nas ne čudi, s obzirom da govori iz perspektive sadašnjosti (kroz jako naglašenu opoziciju prošlost : sadašnjost, t. j. sve što je u sadašnjosti odreðeno je kao suprotnost prema prošlim danima: nekada je draga bila „sa pesmom na licu" i nekada se na mesečini pokretala „arija snova" u kojima je bila ona; nekada ju je voleo), i da je pesma smeštena u ciklus „Tišine" (u kojem se lirski subjekt odriče snova i predaje čulnim uživanjima). Da je pesma prilagoðena ovom ciklusu vidi se i iz njene ranije verzije:

„Sad ne razmišljam. I pored saznanja
Da je na zemlji već sve dockan za nas,
Nov, drugi život ja ne želim danas".

U pesmi koja je ušla u zbirku ti stihovi glase:

„Sad ne razmišljam. I pored saznanja
Da ljubav naša umrla je za nas,
Mene ne boli ovaj život danas".

U ranijoj verziji lirski subjekt ne isključuje mogućnost ostvarenja njihove ljubavi nego samo mogućnost da se ona ostvari na zemlji (što je potpuno u skladu sa Disovom vizijom ljubavi u većini njegovih pesama). On tu govori o svojim nekadašnjim nadama i želji za novim i drugačijim životom, koju sada napušta. U pesmi koja je ušla u zbirku to je otklonjeno. Lirski subjekt samo konstatuje da je njihova ljubav umrla, ne ostavljajući nadu da se ona ipak može negde drugde ostvariti (čime je pesma usaglašena sa ostalim pesmama koje su ušle u ciklus „Tišine"). Lirski subjekt, takoðe, prećutkuje nekadašnje nade, samo konstatujući svoje izmirenje sa životom (u koji je bačen „bez imalo znanja, i bez svoje volje"). U istoj pesmi draga se pojavljuje kao neko ko mu „vezuje biće za ovu vlagu i za zemlju gde je otišlo sunce". Draga više ne pripada višoj sferi (kao nekada) nego se vezuje za zemlju (za čulno, materijalno) i to apokaliptičnu viziju zemlje (zemlju bez sunca). U dve Disove pesme („Ona, i njoj" i „Pogled") žena je predstavljena kao bludnica. U pesmi „Ona, i njoj" (koja je ušla u zbirku Utopljene duše) stapa se motiv mrtve drage i bludnice. Meðutim, ova pesma nije prevashodno ljubavna. Osećanje koje ona (draga/bludnica) budi u lirskom subjektu je saosećanje. A to bi moglo biti i saosećanje pesnika (izopštenog iz društva) prema drugom biću koje je slične sudbine. U pesmi „Pogled" draga je predstavljena kao bludnica, i ona se uklapa u opoziciju prošlog života (ideali) i sadašnjosti (kada se lirski subjekt odriče ideala i predaje čulnim uživanjima):

„Tražih negda ljude — voleo sam žene
Sad bludnicu volim — zanosi me jako,
Jer poljupci njeni sa usta rumenih
Upijaju nebo — pozlaćuju pakô".

žena je ovde prikazana samo kao izvor telesnih uživanja, potpuno vezana za čulni život (na ovoj zemlji) i za sadašnjost (što se bitno razlikuje od većine Disovih pesama):

„žena ničeg nema sem tela i grudi,
I moć da privuče, zavede, očara".

Zanimljivo je da ovakva vizija žene u pesniku budi nadu u budućnost. Najveći krug Disovih pesama (skoro sve koje su ušle u zbirku Utopljene duše) ženu prikazuje kao eterično biće. Iz tako doživljene žene vode dve linije: ka idealizovanoj dragoj koja je predmet pesnikovih maštanja (a koja ima osnovu u realnoj ženi), i ka bajkovitoj predstavi lepotice koja je umrla, dakle, ka mrtvoj dragoj.

Ta prva linija se ogleda u pesmama: „Viðenje", „Sećanje", „Priča". Vreme odigravanja te male ljubavne drame prikazane u ovim pesmama je u sadašnjosti, ili to bar tako na prvi pogled izgleda. Ali ako uzmemo u obzir da su sve ove pesme smeštene u ciklus „Umrli dani", onda ta „sadašnjost" postaje problematična. Tu se pre radi o istorijskom prezentu kojim se opisuje zbivanje koje je već odigrano, i na nivou vremena zbirke — prošlo („umrli" dani su zapravo prošli dani). Mrtva draga se nalazi u najvećem broju Disovih pesama koje su ušle u zbirku Utopljene duše („Grobnica lepote", „Prva zvezda", „Promenada", „Plave misli", „Glad mira", „Možda spava"), kao i u pesmi „Uvod u legendu 'Lepota' ", koja se nalazi meðu ostalim pesmama (1905— 1911). Ovaj motiv je veoma star9 i može se povezati sa idealističkim doživljajem ljubavi. Očišćena od svega materijalnog, mrtva draga nudi jedan osoben doživljaj ljubavi smešten u čisto duhovnu sferu. Meðu ostalim Disovim pesmama (nastalim posle objavljivanja zbirke Utopljene duše) nailazimo i na motiv porodične ljubavi (ljubav prema ženi i deci): „Krv i dobrota", „Meðu svojima", „Nedovršene pesme". Ova vrsta ljubavi je osenčena ratnim dešavanjima i strahotom koja je iz njega proistekla. Razdvojen od svoje porodice (koja je ostala u ratom zahvaćenoj domovini) pesnik je u stalnom grču neizvesnosti i slutnje. Duži izostanak ženinog pisma u lirskom subjektu izaziva najcrnje slutnje. Ove pesme korenspondiraju sa pesnikovom prepiskom, pa se mogu shvatiti kao najviše autobiografske.

DISOVA VIZIJA LJUBAVI U ZBIRCI „UTOPLJENE DUŠE"

O Utopljenim dušama uglavnom je pisano kao o zbirci refleksivne poezije. Više ili manje osvrta bilo je i na motiv mrtve drage, sa naročitim zadržavanjem na pesmi „Možda spava". Da je to zbirka prevashodno ljubavne poezije neće se tvrditi ni u ovom radu. Ipak, pokušaću da iz više aspekata osvetlim koliko je prostora Dis ostavio motivu ljubavi u ovoj zbirci i kako je taj motiv uklopljen u celokupnu viziju sveta. U traganju za statusom motiva ljubavi možda je najbolje poći od graničnih pesama zbirke — „Tamnica" i „Možda spava" — koje je pisac i formalno izdvojio (kao prolog i epilog zbirke). Valja uvideti koliko prostora Dis poklanja ovom motivu u ovim pesmama. Pesma „Tamnica", koja se može nazvati i predvremenom Utopljenih duša, bitna je za razumevanje cele zbirke, pa će joj stoga ovde biti posvećeno malo više pažnje. Cela pesma je zasnovana na vertikalnoj podeli stvarnosti na VIŠU (u kojoj je lirski subjekt obitavao pre sudbonosnog pada; preegzistencijalnu stvarnost) i NIŽU (u koju je nevoljno bačen; stvarnost života na zemlji). Drama ove pesme, ali i cele zbirke, zasniva se na neprilagoðenosti lirskog subjekta stvarnosti u kojoj se iznenada našao. Stoga je sukob sa tom stvarnošću neizbežan, i do potpunog njenog prihvatanja nikada neće ni doći. Već u prvoj pesmi zbirke Dis ističe tri elementa koji će mu biti stalno uporište u
borbi protiv nametnute stvarnosti:

1) SNOVI:
„Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim,
Dok mi venac snova moju glavu kruži."12

2) PRIRODA:
„Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći i voda;"

3) OčI (t. j. draga):
„Da osećam sebe u pogledu trava
I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina."

Ako pažljivo pogledamo verziju ove pesme objavljenu u „Bosanskoj vili" (Sarajevo), god. 26, br. 1 (15. januara 1911), uočićemo da su dva od ova tri motiva dodata kasnije i da nisu postojala u prvobitnoj verziji pesme: motiv SNOVA i motiv OčIJU. S obzirom da su ova dva motiva ključna i u poslednjoj pesmi zbirke — „Možda spava" — možemo zaključiti da im pesnik daje povlašćenu poziciju (na granicama zbirke), uokvirujući njime celu zbirku. Na taj način on ističe njihov značaj za značenje cele zbirke. Status tih očiju što ih vidi njegova snaga, koje zovu „kao glas tišina, kao govor šuma, kao divna draga", i značaj koji one imaju u životu lirskog subjekta Dis objašnjava u epilogu zbirke:

„Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone",

stavljajući nam time do znanja da je ljubav, ako ne najznačajniji, a ono jedan meðu značajnijim motivima njegove poezije. Odnos ljubavi i sna je kod Disa složen i najmanje dvostruk. S jedne strane, snovi (kao nesvesni, iracionalni deo ljudskog bića) predstavljaju beg od stvarnosti, dobijajući ključnu ulogu u razrešenju Disove pesničke drame: naime, oni su jedna, makar i prividna, mogućnost izlaska iz neželjene stvarnosti (što vidimo u poslednjoj pesmi zbirke); a, s druge strane, motiv sna je kod Disa tesno povezan sa motivom smrti. To vidimo iz sledećih stihova:

„Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oči dana,
njene oči cveća, sred živih obmana,
U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom.
Zaspale su potom. Ona, bez života
I mladosti, spava na krilima tuge:
Mesto crvi — mrtvo cveće, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota"
(„Grobnica lepote")

„Al' dugo srećna zanela se ona
Uz miris želja! I doðoše ljudi;
Sad plete vence, niko je ne budi;
Osmehom diše, udaraju zvona"
(„Plave misli")

„Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas"
(„Možda spava").

Na taj način, odnos prema snu je ambivalentan. On je, s jedne strane, beg od stvarnosti (pozitivan pol), a sa druge simbol smrti (negativan pol). San ima značajnu ulogu i u kreiranju motiva mrtve drage, ističući njegovu bajkovitu notu. Za razliku od Pandurovića, koji je svoju mrtvu dragu uobličio naturalistički, Dis joj je dao jedan bajkoviti oblik, izmeštajući je i vremenski i prostorno iz negativno doživljene stvarnosti. U eseju „Poezija i ontologija" Miljković tvrdi da „za pesnika ne postoji sadašnjost, postoji samo ono što će biti i ono što je već bilo. Taj prazni prostor, to bezvreme, izmeðu dva vremena, to je poetski prostor, oblik uspomene, koja čeka da bude ispunjena". Ove reči se skoro doslovno mogu primeniti na Disovo poimanje ljubavi, kao i na njegov pesnički svet u celini. Razapet izmeðu onoga što je prošlo mladost, snovi, ljubav, ideali) i onoga što dolazi (izvesnost smrti), Dis obitava u jednom pesničkom vakuumu koji on naziva životom. Taj vakuum je toliko moćan da od sebe odbija sve što bi moglo dobiti oblik pozitivnog (u šta Dis ubraja čak i bol, koji je ipak jedna vrsta emocije, za razliku od stravične čamotinje koja lirskog subjekta prekriva u sadašnjosti. Tako doživljena stvarnost najkoherentnije je izložena u ciklusu „Tišine", u kojem lirski subjekt ne ostavlja mesto ni jednoj emociji, pa ni ljubavi, kao i u poetički obojenoj „Staroj pesmi", koja predstavlja mikro-kosmos njegovog pesništva. Pozicija ljubavi u Disovom pesničkom svetu jasno je označena već na početku ove pesme:

„Zamnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama,
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.
Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prošlosti razbacano".

Sličnu poziciju ljubavi imamo i u pesmama: „Pijanstvo", „Na onome bregu", „Prva zvezda", „Utopljene duše", „Predgraðe tišine", „Voleo sam, više neću". To prošlo vreme, u koje je smeštena ljubav, može se shvatiti i kao vreme pre pada u život — PREEGZISTENCIJALNO VREME. I te „stare oči", koje lirski subjekt prepoznaje na ženi, mogu se shvatiti kao evokacija ljubavi koja je postojala u preegzistencijalnom životu, koja se otima razumu, i koju lirski subjekt još jedino može da sluti. Ta preegzistencijalna, idealna draga projektuje se i u realnoj ženi i zato ona (realna žena) dobija idealističke, eterične obrise. Da bi projekcija bila što potpunija, bilo je potrebno pronaći dragu koja je maksimalno očišćena od telesnog, čija lepota ne trpi zakone prolaznosti materijalnog sveta. Za tako nešto najpogodnija je bila mrtva draga. Ona je ujedno i jedina draga u koju se pesnik ne može razočarati (a što je neminovno sa realnom ženom), a samim tim što je nedosežna, predstavlja i neiscrpni izvor čežnje i inspiracije. Drugo uporište za izbor motiva mrtve drage nalazi se u Disovoj pesimističkoj viziji života. Takva, idealna žena je jednom postojala (Dis je smešta u bajkovito vreme), ali njemu, lirskom subjektu, nije bilo dato da je dosegne. Takoðe, ona — kao idealno biće — nije mogla dugo opstati u svetu kakvim ga Dis prikazuje; samim tim njen povratak u svet preegzistencije bio je neminovan. Budući da je mrtva draga nematerijalna, kontakt sa njom moguć je jedino u snu (koji ujedno predstavlja i pokušaj povratka u svet pre pada), pa je, samim tim, slika preegzistencijalne drage u snu i najživlja. Otuda su u Disovoj poeziji ljubav, san i smrt čvrsto isprepleteni, a takav splet je dao jednu od najlepših pesama na srpskom jeziku — „Možda spava". Ako na ovaj način shvatimo Disov doživljaj ljubavi (kao nešto čiji se zametak nalazi u izgubljenom svetu preegzistencije) onda nam poslednja strofa pesme „Možda spava" ne znači samo puko nagaðanje, nego otvara i jednu vrstu nade da se takva (idealna) draga može dosegnuti i u realnoj ženi. Otuda Disovo dvoumljenje:

„Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla".

Dakle, u ovoj pesmi nije reč samo o mrtvoj dragoj, nego o onoj suštinskoj, PREEGZISTENCIJALNOJ ljUBAVI, oko koje se pesnik dvoumi da li je njena projekcija već ostvarena, ali i izgubljena (mrtva draga), ili tek treba da se ostvari (žena koju tek treba da pronaðe). U prilog ovoj tvrdnji idu i stihovi iz verzije ove pesme:

„Da me vide, doðu, ali ja ne vidim sad
Oči plave i daleke kao put sreće.
njene oči, njeno lice, njeno proleće
Ja ne vidim, niti znadem, da li videh kad."

Da je po sredi samo mrtva draga (žena koja je nekada postojala pa umrla) ne bi moglo biti ovakvog dvoumljenja. Dakle, te oči koje lirskog subjekta „po životu vode i gone" nisu oči koje pripadaju ili su pripadale nekoj konkretnoj ženi. To su onostrane oči koje je lirski subjekt, pri prelasku iz onostranog u realni svet, poneo u svojoj svesti, a čiju sliku ni stvarnost života nije uspela da izbriše Preegzistencijalni karakter ljubavi nagovešten je i njenim prostornim odreðenjem. U većini pesama mesto gde obitava draga predstavljeno je idealistički i izmešteno iz života:

„Na onome bregu, što je nad životom,
Tražio sam mesto gde stanuje sreća,
I išao dugo okružen lepotom
Iz predela snova u predele cveća.
I ja sam se peo, uzdizao gore,
Mislio sam da si na najvećem visu"
(„Na onome bregu"),

van domašaja vremena:

„Da li znate zemlju s granicom bez kraja,
Gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već tolko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.
Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,
čije vreme nema budućnost ni sate,
Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?"
(„Grobnica lepote"),

mesto gde obitavaju same ideje:

„U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće da osećaj svije
U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti — o još jednom samo
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo"
(„Utopljene duše"),

u kojem je večiti dan:

„U zemlji kuda nikad tame nije"
(„Priča").

Dakle, možemo zaključiti da je kod Disa ljubav i prostorno i vremenski udaljena od stvarnosti, sa kojom stoji u oštroj opoziciji. Da za ljubav u ovome svetu nema mesta govore mnogi Disovi stihovi. Ovde ćemo pomenuti samo neke:

„I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano"
(„Pijanstvo"),

„Nada mnom ljubav nema više vlasti"
(„Voleo sam, više neću"),

„Sad ne poznajem izraz božjeg sveta
I nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja više mi ne smeta,
Kao ni ljubav, kô ni rane moje"
(„Prestanak jave"),

„Sad nemam više one stare plime
Za bol i ljubav; niti danas raste
Cveće slobode i osećaj zime"
(„Raspadanje").

Ako imamo u vidu Disovo idealističko shvatanje ljubavi, onda nam njeno nepostojanje u svetu kakvog nam Dis predstavlja izgleda sasvim logično. A evo kako Dis odreðuje ljubav:

„Ti i danas voliš, kao nekad što si,
Nosiš svoju ljubav — tvoje sveto mesto"
(„Najveći jad"),

„ljubav raða i donosi sobom
Lik večnosti u prolaznost beda"
(„Sećanje").



Posle ovih stihova možemo zaključiti da ljubav za Disa predstavlja onaj mali delić praslike u kojem se ogleda viša, preegzinstencijalna stvarnost, delić koji se u svesti lirskog subjekta zadržao pri kobnom padu u život. Ona je odsjaj te više stvarnosti, i jedan od retkih pozitivnih polova u stravičnoj viziji sveta Vladislava Petkovića Disa.