FLES memorije

VIŠA TEHNIČKA ŠKOLA - ČAČAK

Odsek:Mašinski
Smer:
Predmet: Montaza i servis racunara




PROJEKTNI ZADATAK








Student: Predmetni nastavnik:

2007.god
Sadrzaj:



FLEŠ memorije
Najnoviji oblik poluprovodničke memorije je fleš memorija, koja se tako zove (eng. Flash - munja) zbog brzine kojom se može reprogramirati. Fleš memorija se prvi put pojavila sredinom osamdesetih, i predstavlja sredinu između EPROM-a i EEPROM-a i po ceni i po funkcionalnosti. Kao i EEPROM, fleš memorija koristi tehnologiju električnog brisanja. Cela fleš memorija se može obrisati za svega par sekundi. Međutim, kod fleš memorija se ne može brisati bajt po bajt, već samo po blokovima. Fleš memorija postiže istu gustinu pakovanja kao i EPROM (veću od EEPROM-a) zato što koristi samo jedan tranzistor po bitu podatka. Ovo je najfleksibilniji tip ROM memorija, i sada se često koristi za smeštanje BIOS programa. Korišćenje fleš memorije za smeštanje BIOS-a omogućava korisniku da uvek ima aktuelnu verziju BIOS-a na svom računaru. Fleš memorije imaju tu osobinu da se reprogramiraju u samom sistemu. To nas lišava ugradnje podnožja, vađenje memorije i vraćanje, pri čemu može da se ošteti neki od pinova. Fleš memorije se mogu reprogramirati i do 100 000 puta.
Prvi model koji nam je došao pod lupu jeste InnoAX iMX-128. Kao direktni naslednik modela iMX-110 i iMX-120, i on deli isti dizajn. Razlike se vide tek kada se zaviri „pod haubu” ovog, po današnjim merilima, glomaznog plejera. U odnosu na prethodnike, novi InnoAX iMX-128 je doneo dosta poboljšanja. Prvo primetno poboljšanje jeste kapacitet. Ovaj model sada dolazi sa 128, 256, 512 megabajta ili sa čak jednim gigabajtom memorije tako da će zadovoljiti većinu prohteva današnjih korisnika. Tu količinu memorije je lako iskoristiti jer se plejer u stilu prenosnih USB fleš diskova direktno utiče u USB utičnicu na kompjuteru.
Tu smo primetili dve stare boljke. Poklopac za USB konektor je poprilično labav i nažalost nema sigurnosno kanapče tako da je mogućnost gubljenja ovog poklopca velika. Drugi nedostatak je veličina samog uređaja pa je moguće da će ovaj plejer na pojedinim konfiguracijama morati da se priključuje preko produžnog USB kabla zbog toga što je preširok na delu na kojem je USB utičnica. Naravno, u duhu svojih prethodnika i u trendu novijih MP3 plejera, InnoAX iMX-128 se na kompjuter prijavljuje kao prenosni fleš disk. Transfer se kretao oko 800 kilobajta u sekundi, što nije pohvalno. Dobro je što za transfer nije potrebna baterija. Inače, za napajanje se koristi jedna AAA baterija. Softver koji se nalazi na plejeru je osavremenjen i ima sve što može da zatreba. Pored standardnih opcija, postoje i nove kao što je mogućnost promene tempa puštanja MP3 fajlova. Ovo znači da je zvučni zapis moguće čuti i usporeno ili ubrzano. Naravno, ovo nema primenu prilikom slušanja muzike, ali je veoma zgodno kod preslušavanja snimaka sa diktafona ili ako se plejer koristi za učenje stranih jezika. Svim opcijama se upravlja preko trosmernog džojstika, a njihovi rezultati se prate na pozadinski osvetljenom LCD-u sa lošijim kontrastom, pa u uslovima jačeg osvetljenja nije moguće pročitati šta je ispisano na displeju. Ovaj plejer solidno reprodukuje zvuk, ali isporučene slušalice pomalo zamućuju tonove. I pored zamućenog zvuka, celokupni utisak je dovoljno dobar. Pored osnovne funkcije, slušalice se koriste i kao traka za nošenje oko vrata koja je sasvim korektno rešena. Inače, sva četiri modela plejera koja smo ovog puta opisali dolaze sa identičnim slušalicama. Kada smo već pomenuli nošenje oko vrata, moramo istaći da je ovaj plejer bez baterije težak skoro 50 grama pa prilikom nošenja ta težina može u početku smetati. Pohvalno je to što je ubačen i FM radio. Prijem je sasvim dobrog kvaliteta, a postoji i mogućnost snimanja. Pored snimanja radio-programa, ovaj model ima i diktafon. Bilo da se snima radio-program ili glas, maksimalni kvalitet snimanja je samo 8 KHz što moramo uvrstiti u zamerke.
Drugi plejer koji smo testirali jeste InnoAX iMX-150. Prvi pogled na ovaj plejer neće otkriti ništa posebno, ali ovaj običan izgled krije mnogo razlika u odnosu na ostatak plejera na tržištu. Karakteristično je što nigde ne piše koliko memorijskog prostora ima ovaj model. Ne, to nije propust proizvođača, to je baš ta glavna razlika jer ovaj plejer ne poseduje svoju fleš memoriju. S desne strane plejera predviđeno je da se ubaci MMC ili SD kartica one veličine koja bi zadovoljila potrebe korisnika. Maksimalni podržani kapacitet kartice je dva gigabajta. Na ovaj način se s lakoćom može staviti onoliki kapacitet memorije koji zadovoljava potrebe. A da ne pominjemo prednost u izmenjivosti i mogućnosti upotrebe kartice u nekom drugom uređaju, npr. fotoaparatu ili mobilnom telefonu.
Prenos podataka se vrši preko priloženog kabla i USB 1.1 konekcije. Plejer se na kompjuteru prijavljuje kao čitač SD/MMC kartica. Šteta je što je utičnica na plejeru nestandardna i što je neophodan poseban kabl za prenos jer je tako plejer izgubio funkcionalnost pravog USB čitača kartica. Ni brzina ovom modelu nije jača strana. Prilikom pisanja fajlova brzina je jedva dostigla 250 kilobajta u sekundi. Kod čitanja je situacija bila malo bolja. Prenos podataka dostigao je skoro duplo više: 500 kilobajta u sekundi. Softver koji se nalazi na plejeru svodi se samo na osnovne funkcije koje se izvršavaju pomoću petosmernog džojstika i jednog dugmeta (prekidač Hold ne računamo u kontrolne tastere). Pozadinski osvetljen LCD ima prilično dobar kontrast i pruža samo najosnovnije podatke. WMA format je podržan, što moramo pohvaliti, ali je, nažalost, podrška za ID3 tagove izostala.
Na svu sreću, plejer bez problema očitava duga imena fajlova pa ovaj nedostatak nije toliko uočljiv. Uz ove softverske nedostatke, tu je i činjenica da ovaj plejer ne poseduje ni diktafon ni FM radio. Kao i prethodni model, i ovaj plejer ima sasvim korektnu reprodukciju zvuka i dolazi sa istim slušalicama. Napajanje je rešeno uz pomoć jedne AAA baterijeSledeći plejer koji smo isprobali je InnoAX iMX-250. Ova muzička kutijica na slikama izgleda kao da je mnogo veća. Zapitali smo se kako u ovaj plejer uopšte staje jedna AAA baterija kojom se napaja. Ali, ne dozvolite da vas veličina zavara. On krije mnogo opcija i mogućnosti i pored svog malog gabarita. Može da primi od 256 megabajta, preko 512 megabajta pa sve do jednog gigabajta podataka. Pohvalno je što je „krađa” prostora, koja je kod fleš memorijskih uređaja česta, ovde svedena skoro na minimum. Tako je kod gigabajtnog modela razlika između deklarisanog i stvarnog prostora svega 22 megabajta. Male dimenzije su, nažalost, uslovile da se ovaj plejer priključuje preko kabla sa nestandardnim mini USB konektorom. Pored dugačkog kabla, isporučen je i mini-adapter koji se sastoji od standardne USB utičnice na jednom i te nestandardne utičnice na drugom kraju. Ova opcija je veoma zgodna ako se plejer koristi kao prenosni disk. Transfer je bolji nego kod ostala tri modela, ali i dalje nije sjajan. Kretao se oko jednog megabajta u sekundi. Ni kod ovog modela nije potrebna baterija da bi konekcija između plejera i kompjutera bila uspostavljena. Softver na plejeru je takođe dobar. Kao i kod prethodnog modela, upravljanje se vrši petosmernim džojstikom. Ekran je monohromatski OLED plave boje. Slušalice koje su došle uz ovaj plejer su iste kao i kod ostalih modela. Pošto se plejer pomoću ovih slušalica nosi oko vrata, primetili smo jednu bitnu razliku: InnoAX iMX-250 je težak svega 29 grama. Ako pomislite: „Ko će da primeti 20 grama razlike u odnosu na InnoAX iMX-128?”, grdno se varate, i te kako se primećuje! Ovaj model takođe ima diktafon i FM radio istih karakteristika kao i kod modela iMX-128.
U principu, primetili smo da iMX-128 i iMX-250 imaju veoma sličan softver. Treba samo još napomenuti da ovaj plejer podržava standard WMA, kao i ID3 tagove. Zvuk koji se dobija je dobar. Iako smo mislili da smo najbolji plejer ostavili za kraj, tek kada smo se malo duže družili sa modelom InnoAX iMX-400 uvideli smo da ovaj plejer ima dosta mana. Krasi ga OLED ekran sa 65.000 boja koji, zbog veličine od samo 96 x 64 piksela, gubi na funkcionalnosti. Zbog displeja bogatog bojama meniji jesu pregledniji, ali sama kontrola nije urađena kako treba. Tasteri za pomeranje u menijima su naopaki tako da će pritisak nadole pomeriti ekranski pokazivač nagore i obratno. Pored ovog propusta, kao veliku manu moramo navesti nedostatak mogućnosti zaključavanja tastera. Lako će se dešavati da plejer prestane da svira kada se slučajno zakači veliki i lako dostupni play/pause taster.
Zanimljivost u odnosu na ostale modele je prekidač za uključivanje i isključivanje plejera (umesto standardnog dugog pritiska na taster). Što se tiče zvuka, InnoAX iMX-400 se pokazao kao sasvim solidan, a uz njega se dobijaju iste slušalice kao i uz ostale modele. Pored brojnih opcija vezanih za reprodukciju MP3 i WMA fajlova, ovaj plejer poseduje i FM radio i diktafon. Kolorni ekran ipak nije ostao neiskorišćen. Jedna od mogućnosti plejera je i to što se na njemu mogu gledati animacije sa zvukom. Format koji plejer prepoznaje je poseban i ima ekstenziju MTV, a na priloženom CD-u sa softverom nalazi se program kojim je moguće omiljene video-snimke prebaciti u taj specifični format. Prilikom izbora nivoa kompresije, frejmrejt video-zapisa se menja između jednog i 16 frejmova u sekundi.
Takođe, moguće je prikazati i slike. Od formata slika koje ovaj kolorni MP3 plejer može da prikaže podržan je samo JPEG. Za razliku od prethodna tri plejera, napajanje je ovde rešeno pomoću ugrađene punjive litijum-jonske baterije, a ona se puni kada je plejer priključen na USB port. Na kompjuteru se prijavio kao prenosni disk i postigao je brzine od oko 900 kilobajta u sekundi. Kao i kod iMX-150 modela, i iMX-400 ima identični posebni USB priključak pa je, po našem mišljenju, i ovom plejeru zbog nestandardnosti uskraćena potpuna funkcionalnost plejera kao prenosnog diska.
Od isprobanih plejera tri pokazuju da InnoVision sa svojim MP3 uređajima pravi krupne korake unapred, osvajajući pri tom sve značajniji deo tržišta. I pored nemogućnosti da se ova četiri modela ravnopravno uporede zbog očiglednih razlika, nama se najviše svidela muzička kutijica iMX-250 zbog dimenzija, zanimljivog dizajna i dobrih performansi. I pored škrtog softvera, na drugom mestu se našao InnoAX iMX-150 jer je krajnje zanimljiv zbog jednostavnosti i lake proširivosti memorije. Ko zna, možda ćemo u nekoj skorijoj budućnosti menjati fleš kartice u MP3 plejerima baš kao što smo donedavno menjali kasete u starim dobrim vokmenima.
TwinMOS se ovim modelom uhvatio u koštac sa Kingstonovim DataTraveler Elite i Apacerovim Handy Steno HT20.. U potpunosti je uspeo da se stavi rame uz rame s njima i što je dokazao transferom od 20 MB/s prilikom čitanja i 9 MB/s prilikom pisanja. Naravno, brzina opada sa smanjenjem fajlova, ali to je i očekivano od fleš memorije. TwinMOS je odlučio da ugradi zaštitu od neželjenog brisanja podataka. Na bočnoj strani, skoro neprimetno, stavljen je prekidač koji omogućava ili zabranjuje zapisivanje podataka, i to na hardverskom nivou, dok se čitanje vrši neometano. Dimenzije su male tako da lako staje u bilo kakav džep i nema nikakvih poteškoća prilikom spajanja na zadnje USB portove kompjutera. Signalna lampica se nalazi ispod providne plastične omče koja ujedno služi za pričvršćivanje kanapčeta za nošenje oko vrata (koje se, međutim, ne isporučuje uz fleš).
Nažalost, odličan utisak koji je performansama ostavio ovaj USB brzinac kvari loš kvalitet plastike od koje je izrađen. Usled ovakve loše izrade, prekidač za zaključavanje se dosta klima i lako može slučajno da se prebaci iz jednog položaja u drugi, čime on gubi smisao i postaje nedostatak. Takođe, pored prekidača ne postoji nikakva oznaka pa je jedino eksperimentalnim putem moguće odrediti koji položaj omogućava pisanje, a koji ne. Još jedna mana jeste veličina fleš memorije s kojom se ovaj model može nabaviti. TwinMOS je odlučio da Z4 opremi sa najviše 512 MB memorije, a pored ovog najvećeg modela, postoje i model sa 128 i sa 256 MB fleš memorije.
Ovaj model je dobrodošla novina među fleš diskovima zbog svoje brzine. Uz malo pažnje koju bi TwinMOS mogao da posveti finalnoj izradi, kao i veličini ugrađene memorije bilo bi nesumnjivo da je TwinMOS napravio dobar uređaj. Ovako, moramo da kažemo da je Z4 Mobile Disk još jedan solidni fleš disk. Sa cenom koja je malo niža od 35 evra, koliko staje model sa 512 MB memorije, naći će put do mnogih kojima veliki kapacitet nije presudan.
Nanomemorije
Sve manji uređaji u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija zahtevaju sve veći memorijski prostor na što manjim memorijskim modulima. Zbog toga se razvijaju mnoge nove tehnologije za izradu memorija vrlo malih dimenzija, tzv. nanomemorija. One se razvijaju kao deo ukupnog razvoja nanotehnologije. Pod ovom tehnologijom obično se podrazumeva izrada elektronskih struktura čije su dimenzije manje od 100 nanometara. U skladu sa tim shvatanjem, elektronske komponente koje se već proizvode u 90-nanometarskom procesu (AMD, Intel i druge kompanije) pripadale bi toj kategoriji. Međutim, nanotehnologija u pravom smislu podrazumeva ne samo poštovanje tih dimenzija već i sasvim nove tehnološke procese i proizvodnju novih materijala.
Sudeći po istraživanjima američke kompanije Nanomarkets, ova tehnologija u proizvodnji memorija zauzeće dominantnu ulogu do kraja ove decenije. Ta istraživanja predviđaju da će do kraja 2005. ili 2006. godine ona zauzeti 28 odsto tržišta memorija, a više od 50 odsto do kraja 2007. ili 2008. godine. Njena primena biće posebno značajna za mobilne kompjuterske uređaje, zatim u mobilnoj telefoniji, za izradu senzora, "pametnih" kartica i drugih različitih i često vrlo neobičnih proizvoda u oblasti računarstva, komunikacionih i informacionih tehnologija.
Prema dosadašnjem razvoju, najverovatnije će jedna od prvih komercijalno dostupnih nanomemorija biti magnetna MRAM (Magnetoresistive RAM) memorija. Neke kompanije (Motorola, NEC, Toshiba) već su objavile svoja rešenja MRAM memorija. Danas se u prenosivim uređajima uglavnom koriste fleš memorije. MRAM memorije za smeštaj podataka koriste magnetno polje. Odlikuju se istom mogućnošću čuvanja sadržaja i nakon isključenja napajanja kao i fleš memorije. Njihova prednost u odnosu na danas korišćene memorije je veća brzina protoka podataka i, najverovatnije, niža cena.
Pored MRAM memorija, moguća rešenja nanomemorija za prenosive uređaje u budućnosti mogle bi biti molekularne memorije, zatim NMRAM memorije realizovane sa nanocevima, holografske ili MEMS (mikroelektromehaničke) memorije. Nanomehaničke MEMS memorije zahtevaju izuzetno malo napajanje. Razvili su ih, pored ostalih, fizičari sa Bostonskog univerziteta. Oni su zapravo napravili nanooptičke svičeve izuzetno malih dimenzija, više od hiljadu puta tanje od vlasi čovekove kose. Tako male dimenzije omogućavaju im da brzo osciluju i ostvare na taj način vrlo veliku brzinu rada. Koja će od ovih tehnologija nanomemorija u budućnosti prevladati ne može se zasigurno tvrditi, mada se prednost daje MRAM memorijima, čija se pojava očekuje u skoroj budućnosti.
ROM memorije
ROM je memorija sa konstantnim sadržajem u koju se posebnim postupkom upisuje željena informacija, a kada je sadržaj upisan, memorija može samo da se čita. Ovo su stalne memorije opšte primene, i koriste se, na primer: za generisanje binarnih reči, konverziju brojeva, generisanje raznih funkcija, u telefoniji za određivanje vrste i tipa priključka itd. Najvažniju namenu su našle kao stalne memorije u računarima. Podaci smešteni u ROM-u su uvek tamo, bez obzira da li je priključeno napajanje. Integrisano kolo ROM memorije može biti izvađeno iz računara duži vremenski period i onda ponovo vraćeno, i podaci će još uvek biti u njemu. Zbog toga ROM spada u klasu postojanih memorija.
Sama činjenica da se sadržaj ROM-a ne može tako lako promeniti obezbeđuje određeni nivo sigurnosti protiv slučajnih promena njegovog sadržaja.
ROM se najčešće koristi za smeštanje sistemskih programa, za koje želimo da budu na raspolaganju računaru u svako doba. Najbolji primer je sistemski ROM BIOS program, koji se čuva u posebnom ROM-u na matičnoj ploči računara. Znači da je program dostupan kada se uključi napajanje, pa računar može da ga iskoristi za podizanje sistema. Postoji nekoliko vrsta ROM memorija čiji se sadržaj može promeniti pod određenim uslovima. One bi se mogle nazvati "memorijom koja uglavnom služi za čitanje" (eng. Read-Mostly Memory).
Mask ROM memorije
Mask ROM je memorija čiji se sadržaj upisuje u fabrici u toku procesa proizvodnje, i kasnije se ne može izbrisati i ponovo upisati. One se proizvode sličnim tehnološkim postupkom kao i mikroprocesori. Koriste se za programe koji se masovno proizvode i ne menjaju se često.
Na slici je prikazana memorija koja predstavlja pretvarač binarnog kôda u Grejov kôd, i čije je matrično polje realizovano u diodnoj ILI logici.
Znači, ova memorija radi kao konvertor kôda. Kada je kôd adresnih signala na ulazu dekodera A2A1A0 = 000, tada je samo adresna linija W0 = 1, a sve ostale od W1 do W7 su nula.Kako adresna linija W0 nije preko dioda fizički spojena ni na jednu liniju podataka izlazni kôd će biti D2D1D0 = 000. Ako je A2A1A0 = 111, poslednja adresna linija je tada W7 = 111, pa je izlazni kôd iz ROM-a sada D2D1D0 = 100. Znači dovodimo na ulaz binarni kôd a na izlaz ROM-a dobijamo Grejov kôd.
Umesto diodne ILI logike za definisanje sadržaja ROM-a mogu da se koriste bipolarni tranzistori ili MOSFET tranzistori. Na slici je prikazana jedna ćelija ROM-a sa NMOS tranzistorima čije su ćelije matričnog polja realizovane pomoću NILI logike. Ako je adresna linija, koja je inače vezana za gejt, na nivou logičke 1 provodi N kanalni MOSFET pa samim tim odvodi liniju podataka na naponski nivo logičke 0. Ako adresna linija nije na 1, N kanalni MOSFET ne provodi i linija podataka je na naponskom nivou napona napajanja VDD, odnosno naponu logičke 1.
PROM memorije
PROM je programabilna ROM memorija, koju može da programira sam korisnik prema svojim potrebama. Diodna PROM memorija je proizvedena tako, da se na svim ćelijama matričnog polja nalaze diode u rednoj vezi sa topljivim nikl-hrom (Ni-Cr) osiguračima, kao što je prikazano na slici. Kada memorija nije programirana sve adresne linije su preko osigurača i dioda spojene na liniju podataka. Korisnik sam programira memoriju tako što izazove pregorevanje osigurača na mestima gde želi da mu bude logička 0. Pregorevanje se vrši sukcesivno tako što se adresira reč po reč,a na liniju podataka gde treba odstraniti diodu dovodi se negativan impuls. Tada kroz osigurač i diodu protekne struja većeg inteziteta koja pregore osigurač i na taj način raskine vezu adresne i linije podataka.
PROM memorija se može uraditi i sa NMOS tranzistorima pri čemu su osigurači redno vezani sa drejnom svakog tranzistora. Ova memorija je proizvedena tako da su na svim mestima postavljeni tranzistori sa osiguračima, što znači da je na svim adresama memorije sadržaj svih bita logička 0. Programiranje se obavlja pregorevanjem osigurača, tako što se na odgovarajući izlazni priključak D dovede impuls čija je amplituda veća od VDD. Naravno i ovde se adresiranje vrši postupno reč po reč. Programiranje PROM memorija se vrši pomoću specijalnog uređaja koji se zove PROM programator. U programator se pomoću računara upiše željeni sadržaj memorije, a zatim se sukcesivno adresiraju sve adrese priključene PROM memorije i dovede impuls, koji pregore odgovarajuće osigurače. Glavni nedostatak ovih memorija je što se jedanput upisani sadržaj više ne može menjati.







EPROM memorije
EPROM memorije (eng.Erasable Programmabile Read Only Memory) kao memorijske elemente koristi MOS tranzistore sa izolovanim gejtom. Svi tranzistori u memorijskoj matrici imaju po dva gejta. Izolovani gejt je praktično okružen idealnim izolacionim materijalom (SiO2) i sa neizlovanim gejtom predstavlja kapacitivni razdelnik napona. Kada memorija nije programirana napon logičke 1 na adresnoj liniji je dovoljan da preko kapacitivnog razdelnika formira kanal u MOS tranzistoru, pa je sada sadržaj svih lokacija 0. Programiranje memorije se vrši na taj način što se na liniju podataka i adresnu liniju dovodi visok napon (oko 25V) koji izaziva veliku struju drejna. Ova struja stvara veliko ubrazanje elektrona, koji usled nedestruktivnog kretanja probijaju izolaciju i akumuliraju se na izolovanom gejtu. Sada je izolovani gejt na negativnom potencijalu (oko -5V) pa napon logičke 1 na adresnoj liniji od 5V nije dovoljan da formira kanal u MOS tranzistoru, te je sada na tom mestu upisana logička 1. Ovako programirana memorija ne menja sadržaj više od 10 godina. Ako se ovako programirana memorija izloži dejstvu ultraljubičaste svetlosti u vremenu oko 20 minuta, sadržaj se gubi jer SiO2 postaje slabo provodan i elektroni napuštaju izolovani gejt. Svaki čip ima mali stakleni prozor ugrađen na vrh kućišta ROM memorije, i kroz njega se može videti unutrašnjost memorijskog čipa. EPROM se može u svako doba obrisati tako što se kroz ovaj prozorčić osvetli unutrašnjost čipa u komori sa UV svetlošću. Posle ovoga čip se može ponovo programirati. Očigledno, ovo je mnogo korisnije od običnog PROM-a, ali i dalje zahteva posebno svetlo za brisanje.
EEPROM memorije
EEPROM memorije (eng.Electrically Erasable Programmabile Read Only Memory) kao memorijske elemente takođe koriste MOS tranzistore sa izolovanim gejtom, samo što je izlacija između elektroda dosta manja. Upis sadržaja u memoriju se vrši na sličan način kao kod EPROM-a, samo se sada koristi napon proboja od oko 10V. Brisanje je takođe električnim putem, tako što se na gejt priključuje napon suprotnog polariteta od napona upisa. Sadržaj se može obrisati pod kontrolom softvera, i upisati u bilo kom trenutku bez prethodnog brisanja. . Ovde se malo zamagljuje termin Read Only Memory, ali treba imati u vidu da se podaci u EEPROM upisuju recimo jednom godišnje, dok se u RAM upisuju mnogo puta svake sekunde. EEPROM je izuzetno zgodan zbog toga što dozvoljava mogućnost obnavljanja podataka na licu mesta, korišćenjem uobičajenog računarskog hardvera i pod čisto softverskom kontrolom, ali je skuplji od EPROM memorije i ne može se pakovati sa toliko velikom gustinom kao i EPROM.



Literatura:
www. sk.co.yu
www. krstarica.com
www. ptt.yu/korisnici/d/m/dmatejic/index.htm