Bora Stanković -Vranje...

Врање је град који има богате слојеве стварности, али се слика о њему изнутра, а добрим делом и споља, везује само за један део његове прошлости и само за оријенталистички осенчене симболе и мотиве који су изведени из књижевности Боре Станковића, чија се значења даље умножавају. У раду се разматрају процеси интеракције унутрашњих и спољашњих одређења идентитета Врања, као и оријенталистички дискурс који их карактерише.

У готово свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Отоманске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима отоманске власти блиско сарађују.

После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.

Бора Станковић је рођен у Врању. Постоје различите претпоставке о години пишчевог рођења, обично се узима да је то 1876; умро је 1927. у Београду. У Врању је завршио основну школу и седам разреда Гимназије. Осми разред с матуром завршио је у Нишу, а потом је отишао на студије у Београд, где се и настанио. Рано је остао без родитеља, готово да их није ни упамтио. Одгајила га је очева мајка, баба Злата, која му је надахнуто причала о „старом“ Врању. Баба Злата је била пореклом из угледне, али осиромашене градске породице. Са око двадесет година Бора је остао и без ње, а због материјалних неприлика морао је две године касније да прода породичну кућу у Врању. Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Нема података да је уопште ишао у неко село у околини Врања. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, и носи назив „Стари дани“,). Као књижевник, дао је уметничку обраду, а не фактографију.

Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе.1 И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела.2 Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.

Књижевна критика углавном сврстава стваралаштво Боре Станковића у реализам, премда се указује и на то да, према неким својим особинама, оно нагиње ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.3 Роман Нечиста крв (1910)4 оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном заосталошћу. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца: Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних.

Овакав оријенталистички дискурс о једном Врањанцу у Београду (који је упркос великим породичним и материјалним неприликама завршио Правни факултет и написао дела преведена на многе стране језике) актуелан је и данас, и покреће многобројна питања о односу унутрашњих и спољашњих конструкција локалног идентитета.

Слика Врања: учитавање оријенталистички обојених садржаја

Током теренских истраживања свадбеног ритуала у Врању, саговорници су ми, призивајући атмосферу „старих дана“ и помињући монолог једног од главних ликова – Миткета из Борине драме „Коштана“, дочаравали своје свадбе изјавама да су Врањанци весељаци, мераклије,
севдалије. Потреба за успостављањем континуитета са Врањем описаним у делу Боре Станковића била је јасно изражена, а за то је од суштинског значаја – доживљај припадања, заједничких вредности, симбола и сећања. Моја намера је да у овом раду анализирам начине на које Врањанци размишљају о себи и дефинишу свој идентитет. Будући да идентитет увек представља резултат интеракције континуираних процеса унутрашњих и спољашњих одређења, једно се не може разумети одвојено од другог.12 Идентитети су варијабилни и подложни преговарању, а у тим процесима значајну улогу играју спољашња дефиниција – категоризација, односи моћи и доминације.