Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Ugovor o lizingu je ugovor koji je nastao u savremenoj poslovnoj praksi,između samih privrednih subjekata. On je kao i neki drugi novonastali ugovori kao što su ugovor o franšizingu, faktoringu, ugovor “know-how”,ugovor o konsalting inženjeringu itd, izraz novonastalih odnosa u ekonomiji i privredi. Njihovo uređivanje je prepušteno autonomiji samih ugovornih stranaka, zakoni ih retko regulišu, ali u samoj pravnoj teoriji postoje izvesne nedoumice u pogledu njihove pravne prirode. Reč je o ugovorima koji su već uveliko afirmisani kod poslovnih ljudi ,pa dobijaju odlike tipičnih, standardizovanih ugovora. Nastali u praksi SAD-a, razvoju ovih ugovora je pogodovala elastičnost anglo-saksonskog prava koje toleriše sve nove oblike ugovornih odnosa a koji nisu u suprotnosti postojećim sistemom. Putem njih se polazeći od opštih principa i pravila građanskog i obligacionog prava regulišu brojne faktičke situacije koje ne poznaju postojeći klasični ugovori, a koje nameće intenzivan razvoj tehnologije, tehnike, ekonomije.
“Oni su slični po formi klasičnim, ali po sadržini i cilju toliko odstupaju od njih da se smatraju samostalnim” .
NASTANAK I RAZVOJ UGOVORA O LIZINGU
O lizingu se može govoriti u pravom smislu reči tek od posle drugog svetskog rata, iako se i ranije u praksi ovaj ugovor pojavljivao. Tako sa pojavom železnica u Engleskoj on se primenjivao najpre na lokomotive i vagone. 1850 godine su nastale prve lizing kompanije čija aktivnost istina nije dugo trajala , ali je uticala na kasniji razvoj ovog ugovora. Drugi smatraju da se prva lizing transakcija vezuje za kompaniju “ Bell Telephone “. Od 1877 godine ova kompanija je svoje proizvode iznajmljivala umesto da ih je prodavala. No prava afirmacija ovog ugovora se desila pedesetih godina ovog veka. Evropa je bila razrušena i bilo ju je potrebno obnoviti , trebala su joj ogromna sredstva. Kompanije iz SAD-a su uslovljavale davanje tih sredstava zaključivanjem ugovora o lizingu , što znači da se finansiranje vršilo putem ovog pravnog instrumenta. To je samo iniciralo dalju ekspanziju ovog ugovora u zapadnoj Evropi , a kasnije i u drugim delovima sveta. On je bio samo “ izraz evidentnih promena u privredi koja se usmeravala ka kreditnoj ekonomiji i prihvatanja specifičnih oblika finansiranja u poslovnom svetu “ .
Razlozi za ekspanziju su brojni , pre svega nedostatci sopstvenih sredstava finansiranja , a i ako se ona poseduju mogu se upotrebiti za druge svrhe , nepovoljni uslovi kreditiranja , nepovoljni fiskalni propisi (porezi , amortizacione stope) , rizik zastarevanja opreme i postrojenja usled sve većih tehničko – tehnoloških pronalazaka , blaži kriterijumi o bonitetu korisnika lizinga. . . Putem ovog ugovora korisnik može posedovati najbolju i najsavremeniju opremu bez velikih finansijskih sredstava i to konstantno , a da se ne opterećuje svojinom nad tim stvarima.
Suština koncepcije lizinga se zasniva na shvatanju u savremenoj poslovnoj praksi da svojina nije osnovna i najznačajnija kategorija. Danas se daje prednost pravu korišćenja , čime se izbegavaju nepogodnosti vezane za svojinu. To se pre svega odnosi na opremu koja je vrlo skupa i ako bi se ona kupovala to bi bilo moguće samo putem kredita , a tu se javljaju problemi sa nepovoljnim uslovima kreditiranja. Zatim , tu su problemi samog proizvođača u vezi nabavke sirovina , finansiranja samog procesa proizvodnje , ispitivanja tržišta , mogućnosti plasmana robe , a tu su i rizici koje ove radnje nose sa sobom. Sam kupac je imao probleme sa visokom cenom i mogućnošću nabavke na kredit i to pod nepovoljnim uslovima. U slučaju brzog zastarevanja opreme i time otežanog plasmana robe mogućnost vraćanja kredita je još više otežana. Putem ovog ugovora rizike zastarelosti snosi davalac lizing opreme , (mada u praksi sve češće ovo nije slučaj , jer velike lizing korporacije koristeći svoj povlašćeni položaj ograničavaju ili isključuju svoju odgovornost) , tako da u tom slučaju opremu zamenjuje savremenijom. Zbog toga se u velikom broju zemalja predviđaju fiskalne olakšice za lizing poslove čime se želi pospešiti njihova upotreba.
Zato , privredni subjekt se obraća izvesnoj kompaniji od koje želi dobiti određeni predmet (koja se zove davalac lizinga) na određeni rok (dovoljno dug da se oprema delimično ili potpuno amortizuje). Sama kompanija može biti proizvođač zahtevane opreme ili samo kupac (vlasnik) opreme od proizvođača. Naručioc (korisnik lizinga) ima pravo korišćenja na način određen ugovorom određeni vremenski period , a za to duguje naknadu koju plaća u vidu lizing rata. Istekom roka korisnik najčešće ima pravo opcije između povratka opreme , produženja ugovora ili otkupa opreme po znatno manjoj ceni.
Prednost ovog ugovora je i to što se od korisnika ne zahteva nikakvo osiguranje , a ispitivanje njegovog boniteta se svodi na ispitivanje njegove mogućnosti na ostvarivanje dobiti. Davaocu lizing opreme nije potrebno neko posebno osiguranje jer je on vlasnik opreme , a to mu je i glavno osiguranje.
Ipak lizing ima i svoje nedostatke. To je skup načim finansiranja , jer je stopa amortizacije lizing objekta često ubrzana , tako da se preko lizing rate lizing objekat brže amortizuje nego što je njegov vek trajanja (ona sadrži pored dela nagrade davaocu lizinga i deo amortizacije opreme koja se upotrebom obezvređuje) , jer se samo tako mogu ostvariti prednosti lizinga u odnosu na kupoprodaju. ”To ukazuje da je najčešće mnogo skuplji od kupoprodaje i da mu ne treba olako pristupati , naročito onda ako se lizing objekat od strane primaoca lizinga maksimalno ne iskorišćava. ”
Izvesni problemi mogu da nastanu za davaoca lizing opreme ako ne dođe do produženja ugovora ili otkupa. Davalac najčešće nije zainteresovan za konkretnu upotrebu opeme , već samo za ostvarivanje dobiti putem njenog investiranja. Šta učiniti sa opremom u tom slučaju ? Problemi se javljaju i u vezi pitanja snošenja rizika. U savremenoj praksi se zapaža da velike lizing korporacije koristeći svoj monopolski položaj , putem svojih uslova poslovanja kao sastavnih delova ugovora , isključuju svoju odgovornost u pogledu rizika zastarelosti, iako bi ih po opštim pravilima građanskog i obligacionog prava trebao da snosi vlasnik , a to je u ovom slučaju davalac lizing opreme.
Isto važi i za isključenje odgovornosti davaoca lizinga za neizvršenje isporuke ili njenog zakašnjenja ili u pogledu mana opreme putem odgovarajućih klauzula ugovora (koje su specifična karakteristika najznačajnije vrste ovog ugovora , finansijskog ugovora o lizingu i to indirektnog) , no ovo se dešava i kod drugih vrsta ugovora u konstelaciji sa situacijom na tržištu (pitanje monopolizacije). Danas je ovo potpuno afirmisan ugovor. Poznat je u praksi zemalja zapadne Evrope Italije , Velike Britanije , Francuske (koja je donela jedan od malobrojnih zakona o ovm ugovoru 1966. godine) , Belgije (zakon iz 1967. god. ) , Portugalije (zakon iz 1979. god. ) i drugih. Poznaju ga i zemlje Azije: Koreja , Malezija , Indija , Kina itd , kao i zemlje Južne Amerike: Brazil (zakon iz 1974. god. ). Ipak i dan danas je najrasprostranjeniji i najrazvijeniji u praksi SAD-a , gde specijalizovane poslove lizinga obavlja preko tri hiljade kompanija. Kod nas se u praksi pojavljuje sve više ovaj ugovor , mada se naše firme uglavnom pojavljuju kao korisnici lizing objekata. Na međunarodnom planu je 1988. godine doneta konvencija o ugovoru o finansijskom lizingu , kojom su unifikovana pravila iz ove oblasti.
POJAM UGOVORA O LIZINGU
-Terminološko određenje
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
