Suština upravljanja zalihama

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Pošto zalihe zahtevaju novčana ulaganja, upravljanje zalihama je važan deo finansijskog menadžmenta preduzeća. U mnogim preduzećima se najčešća mogućnost za skraćivanje gotovinskog ciklusa upravo nalazi u smanjenju vremena zadržavanja zaliha. Da ulaganja u zalihe ne bi postala neopravdano visoka, zalihama se mora upravljati efikasno. Smanjenje zadržavanja zaliha istovremeno smanjuje iznos gotovine koji se nalazi u zalihama, što bi značilo efikasno upravljanje zalihama. Ta efikasnost manifestuje se kroz povećanje koeficijenta obrta ukupnih zaliha i skraćenje prosečnog vremenskog trajanja njihovog obrta. Upravo primarni zadatak prodajne funkcije je da analizom i stimulisanjem tražnje, tj. unapređenjem načina prodaje utiče na povećanje koeficijenta obrta zaliha.
Upravljanje zalihama u osnovi se svodi na cost – benefit analizu (cost benefit analysis), tj. na analizu troškova i korisnosti od držanja zaliha. Zapravo, utvrđivanje optimalne količine zaliha zahteva balansiranje između troškova držanja zaliha i korisnosti koja se može ostvariti raspolaganjem tim zalihama. Ako povećamo zalihe, moramo imati u vidu da li i na kojem nivou dodatni troškovi uslovljeni tim povećanjem premašuju dodatnu korisnost koja bi se mogla time ostvariti.
Optimalnim volumenom može se smatrati samo onaj nivo zaliha koji prouzrokuje najniže ukupne troškove držanja zaliha. Imajući u vidu da visina zaliha vrši direktan i značajan uticaj na finansijske potrebe preduzeća, pri donošenju odluke o visini zaliha neophodno je prethodno razmotriti strukturu i karakter troškova nabavke zaliha.
Upravo zbog toga finansijski menadžer ima veliku odgovornost u vezi sa racionalnim upravljanjem zalihama. Ta odgovornost odnosi se na procenu i stalno preispitivanje ulaganja u zalihe kako ne bi došlo do vezivanja gotovine u nepotrebne i suvišne zalihe. Zalihe bi trebalo da budu što niže da bi se što više gotovine oslobodilo za druge potrebe.*

ASPEKTI UPRAVLJANJA ZALIHAMA U PREDUZEĆU

U upravljanju zalihama, firme, na svakom nivou marketinških kanala, žele da obezbede potrebni nivo raspoloživosti proizvoda sa što manjim obimom zaliha. Od brojnih upravljačkih odluka o zalihama koje firme donose, posebno su značajne one koje se tiču prostornog razmeštaja zaliha, jer te odluke imaju snažan uticaj kako na visinu troškova skladištenja tako i na brzinu kojom zalihe mogu biti upotrebljene za zadovoljavanje tražnje potrošača.
Veoma je bitan prostorni raspored zaliha. Prostorni raspored zaliha može biti razmatran i razrešavan u okviru vertikalne i horizontalne strukture kanala fizičke distribucije. Zalihe treba da budu raspoređene između različitih čvorova u vertikalnim kanalima, počev od fabrike pa do magacina krajnjeg prodajnog objekta.
Upravljanje zalihama svih vrsta materijalnih dobara u bilo kojoj vrsti preduzeća predstavlja polje specifičnog, multifunkcionalnog menadžerskog odlučivanja. Takođe, menadžment zaliha je veoma propulzivan teorijski domen u kome se prepliću mnogobrojne naučne discipline i doprinosi.
U principu, kada se pomene termin upravljanja zalihama u preduzeću mogući su mnogobrojni aspekti i alternative poslovnog odlučivanja, između kojih se posebno izdvajaju sledeća:
1. Upravljanje zalihama u proizvodnom vs. upravljanje zalihama u trgovinskom preduzeću;
2. Upravljanje zalihama kao strateška funkcija firme vs. upravljanje zalihama kao jedan od najvažnijih segmenata operativnog menadžmenta;
3. Upravljanje zalihama kao segment funkcije nabavke vs. upravljanje zalihama kao deo proizvodnje;
4. Upravljanje zalihama sa finansijskog aspekta vs. upravljanje zalihama sa kvantitativnog aspekta;
5. Upravljanje zalihama repromaterijala i sirovina vs. upravljanje zalihama poluproizvoda vs. upravljanja zalihama finalnih proizvoda (roba u trgovini).
Pri definisanju politike zaliha treba poći od konkretne poslovne prakse preduzeća, prirode njegove delatnosti, specifičnosti vezanih za organizacionu strukturu itd, jer su sve to faktori koji dosta utiču i na generalno opredeljenje top menadžmenta firme po pitanju strateških ili operativnih odluka vezanih za zalihe.
Za normalno funkcionisanje proizvodne ili trgovinske firme su podjednako bitna oba ključna aspekta upravljanja zalihama:
•Kvantitativni – koliko treba da bude robe na legeru i sa kojom količinom obnoviti zalihe;
•Finansijski – uklapanje kvantitativnog plana zaliha u racionalno finansijsko upravljanje zalihama.
Proces upravljanja zalihama treba da otpočne sa rečenicom ’’šta nam je i u kojoj količini potrebno od zaliha’’, da se nastavi sa pitanjem ’’da li taj nivo i strukturu zaliha podržava finansijski plan’’ a finalni proizvod procesa upravljanja zalihama treba da predstavlja zajednički predlog kvantitativne i finansijske funkcije u upravljanju zalihama.
Finansijske performanse politike zaliha se po pravilu proveravaju različitim racio brojevima od kojih se posebno ističu dva:
1.Koeficijent obrta zaliha (ukupan prihod / vrednost zaliha);
2.Vreme trajanja obrta zaliha (365 / koeficijent obrta).
Iskustva iz prakse pokazuju da je jedini efikasan put upravljanja zaliha taj kome se odluke o zalihama pojedinih kategorija proizvoda donose kroz koordinirani timski rad između funkcije logistike (nabavke) i funkcije računovodstva u firmi.
Ceo koncept efikasne politike zaliha u bilo kom preduzeću treba dapočiva na dva osnovna stuba: logističkom i finansijskom.

POLITIKA OBNAVLJANJA ZALIHA

Politika obnavljanja zaliha mora dati odgovore na dva osnovna pitanja:
1.Kada zalihe treba da budu dopunjene?
2.Sa kojim količinama robe treba dopuniti zalihe?
U davanju odgovora na postavljena pitanja potrebno je razlikovati zalihe koje se drže zbog različitih ciljeva. Osnovno razlikovanje se prema tome pravi između operativnih (radnih) i sigurnosnih zaliha.
Operativne (radne) ili ciklusne zalihe su one koje su potrebne da zadovolje prosečan obim tražnje u vremenu između ispostavljanja porudžbine i priticanja naručene robe u skladište (tj. u vremenu izvršenja narudžbine).
Sigurnosne zalihe služe za zadovoljavanje tražnje koja fluktuira značajnije oko nekog prosečnog – konstantnog nivoa u periodu poručivanja. Skladišta regulišu tokove roba kroz distributivne kanale. Robe u skladišta stižu po pravilu u većim, kamionskim (vagonskim) pošiljkama, a odatle idu u manjim pošiljkama.
Fluktuiranje nivoa zaliha ima oblik ’’vidljivih zuba’’. Skladišni menadžer mora obezbediti dopunu zaliha dovoljno unapred da preduhitri njihovo potpuno iscrpljivanje. Pri tome on mora uzeti u obzir brzinu po kojoj se proizvodi prodaju i vreme potrebno za izvršavanje porudžbine od strane dobavljača.
Ako se pretpostavka o konstantnosti tražnje ne može usvojiti onda radne zalihe neće biti dovoljne da zadovolje iznadprosečnu tražnju u periodu dok ne