Ciljevi bolonjske deklaracije i bolonjskog procesa

Sadržaj
1. UVOD - 3 -
2. BOLONJSKA DEKLARACIJA - 4 -
2.1 PREDNACRT ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANJU - 4 -
2.2. AKREDITACIJA - 4 -
2.3. AKREDITACIONO TELO - 5 -
3. BOLONJSKI PROCES - 6 -
3.1. BOLONJSKA DEKLARACIJA OBUHVATA - 7 -
3.2. BOLONJSKA DEKLARACIJA U EVROPI - 8 -
3.3. OD DEKLARACIJE DO IMPLEMENTACIJE - 8 -
4. VREDNOVANJE - 10 -
5. BODOVANJE - 10 -
6. DODATAK DIPLOMI - 12 -
7. BOLONJSKA DEKLARACIJA I ZAKON U SRBIJI - 13 -
8. ZAKLJUČAK - 15 -
9. LITERATURA - 16 -


1. UVOD

Prihvaćanje sastava lako prepoznatljivih i usporedivih stupnjeva, među ostalim uvođenjem dodatka diplomi (Diploma Supplement), kako bi se promicalo zapošljavanje europskih građana i međunarodna konkurentnost europskog sastava visokog obrazovanja.
Prihvaćanje sastava temeljenog na dvama glavnim ciklusima, preddiplomskom i diplomskom. Pristup drugom ciklusu zahteva uspešno završen prvi ciklus studija koji mora trajati najmanje tri godine. Stupanj postignut nakon prvog ciklusa treba odgovarati europskom tržištu rada odgovarajućom razinom kvalifikacije. Drugi ciklus vodit će k magisteriju i/ili doktoratu, kao što je to slučaj u mnogim europskim zemljama.
Uvođenje bodovnog sastava, kao što je ECTS, kao prikladnog sredstva u promicanju najšire razmene studenata. Bodovi se mogu postizati i izvan visokoškolskog obrazovanja, uključujući i celoživotno učenje, pod uslovom da ih prizna sveučilište koje prihvaća studenta.
Promicanje mobilnosti prevladavanjem zapreka slobodnom kretanju, posebice: studentima dati priliku za učenje, omogućiti im pristup studiju i relevantnim službama; nastavnicima, istraživačima i administrativnom osoblju priznati i valorizirati vreme koje su proveli u Europi istražujući, predajući ili učeći, bez prejudiciranja njihovih statutarnih prava.
Promicanje europske suradnje u osiguravanju kvalitete u cilju razvijanja usporedivih kriterija i metodologija.
Promicanje potrebne europske dimenzije u visokom školstvu, posebice u razvoju nastavnih programa, međuinstitucionalnoj suradnji, shemama mobilnosti i integriranih programa studija, obuke i istraživanja.



2. BOLONJSKA DEKLARACIJA


Je zajednička deklaracija evropskih ministara obrazovanja potpisana u Bolonji 19. juna 1999. godine, a odnosi se na reformu sistema visokog obrazovanja Evropi.

2.1 PREDNACRT ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANJU


Zakon o visokom obrazovanju je dugo očekivani pravni akt. Za njegovu pripremu tokom poslednje tri godine učinjeno je nekoliko neuspešnih pokušaja. Ti dosadašnji pokušaji bili su bezuspešni. Budući da je bio i ostaje stvar od najvišeg društvenog prioriteta, obnovljeni napor da se formuliše i kasnije izglasa ovaj Zakon pozdravljen je kao dobrodošlo i društveno korisno pregnu će. Pozdravljene su kao dobrodošle i glavne inovacije koje nudi ovaj zakon, a posebno njegova upadljiva usaglašenost sa Bolonjskom deklaracijom i drugim međunarodno plasiranim i prihvaćenim dokumentima. Prednacrt pomno sledi međunarodne dokumente kojima se trasiraju putevi budućeg razvoja obrazovnih sistema evropskih zemalja i obezbeđuje njihova uzajamna kompatibilnost. Takođe je istaknut još jedan broj pozitivnih doprinosa ovog Prednacrta, kao što je uvođenje jasnih i rigoroznih kriterija i postupaka za akreditaciju i kontrolu kvaliteta, uvođenje široke pokrivenosti nauka i umetnosti kao preduslova koji mora da se ispuni da bi jedna institucija mogla da se kvalifikuje kao univerzitet, fleksibilnost u režimu studiranja uključujući domaću i međunarodnu mobilnost studenata i zahtev da škole u sistemu visokog obrazovanja imaju relativno velika jezgra stalno zaposlenih nastavnika. Mnogo veći deo rada posvećen je, međutim, kritičkim napomenama. Kao prvo, Prednacrt je napravljen bez ikakvog učestvovanja privatnih univerziteta, što je okarakterisano kao oblik diskriminacije. Organizacioni model univerziteta naznačen je sa nedovoljnom jasnoćom, a posebno se ističe status fakulteta kao nedovoljno precizan i čak protivrečan. Čini se da je Prednacrt opterećen starim uklonom ka preteranoj i potencijalno pogibeljnoj centralizaciji, što drastično smanjuje kapacitet sistema u donošenju odluka. Tretman vlasništva nad imovinom fakulteta ocenjen je kao nekonzistentan i pravno neutemeljen. Neusaglašenost se otkriva i u jednom broju nadležnosti koje univerzitet ima u odnosu na fakultete i, obrnuto, u ovlašćenjima fakulteta prema univerzitetu.


2.2. AKREDITACIJA


Akreditacija je postupak formalnog priznavanja studijskog programa ili visokoškolske ustanove od strane spoljašnjeg tela, na bazi procene kvaliteta.Na osnovu akreditacije utvrđuje se da li ustanova ima pravo na izdavanje diploma, omogućava se priznavanje tih diploma od strane trećih lica,olakđava se prenos bodova na drige akademske ustanove, realizuje se direktno ili inderektno finansiranje i reduliđu druga statusna pitanja.U većini slučajeva akreditacija je rezultat vrednovanja ili spoljašnjeg postupka ocene kvaliteta, čime se utvrđuje da li program ili ustanova zadovoljavaju akademske ili profesionalne standarde akreditacionog tela.Postupak akreditacije se okončava donošenjem formalne odluke koja može biti pozitivna, uslovno pozitivna ili negativna.Status akreditovane ustanove ili akreditovanog programa se, uglavnom, dobija na određen vremenski period.Takođe negativna odluka se može nakon određenog vremenskog perioda izmeniti u novom procesu akreditacije.

NACIONALNI OBRAZOVNI SISTEM SRBIJE

Proces akreditacije je prvi put uveden kao obavezna procedura za sve visokoškolske ustanove u Srbiji donođenjem zakona o visokom obrazovanju u septembru 2005 godine.Komisija za akreditaciju i proveru tela je Zakonom određeno telo koje obavlja poslove akreditacije,a ovaj postupak provere ispunjenja zvanično utvrđenih standarda kako za visokoobrazovne ustanove tako i za studijske programe je obavezna procedura i uslov za dobijanje dozvole za rad.Prvi postupci akreditacije su za visoke stručne škole i njihove programe u prvoj polovini 2007.Univerziteti,fakulteti i visoke škole akademskih studija započeće postupak akreditacije u drugoj polovini 2007.


2.3. AKREDITACIONO TELO


Akreditaciono telo je nezavisno telo koje definiše obrazovne standarde,kriterijume i procedure i obavlja stručne posete i postupke vrednovanja kvaliteta rada procene ispunjenosti postavljenih kriterijuma.U Berlinskom saopđtenju iz 2003.godine, ministri evropskih zemalja saglasili su se da jedan deo nacionalnih sistema za vrednovanje za vrednovanje trebalo da bude <sistem akreditacije,verifikacije ili uporedivih procedura>.Zatražili su od Evropske asocijacije za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju da među svojim članicama razvije usaglašen skup standarda,procedura i uputstva za osiguranje kvaliteta i da razmotri postupke koji bi garantovali odgovarajući sistem vrednovanja i akteditacionih agencija,uz saradnju sa partnerima na evropskom nivou.Dve godine kasnije na ministarskoj konferenciji u Bergenu 2005.godine usvojeni su standardi i odredbe za osiguranje kvaliteta u evropskom prostoru visokog obrazovanja.Glavni rezultati i preporuke ovog izveštaja u vezi sa akreditacionim telom su sledeći:

• Utvrdiće se evropski standardi za unutrašnje i spoljašnje osiguranje kvaliteta,kao i za agencije za kontrolu obezbeđivanja kvaliteta.
• Očekuje se da evropska agencija za osiguranje kvaliteta svakih pet godina i same prođu periodični proces kontrole ocene rada.
• Biće sačinjen evropski registar afencija za osiguranje kvaliteta.
• Evropska komisija za registar nadziraće uključivanje agencije u registar.


Izveštaj takođe sadrži i evropske standarde koje bi spoljašnje agencije za osiguranje kvaliteta trebalo da primenjuju u vezi sa procedurama za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju,zatim zvanični susret,aktivnosti,izvore sredstava,misiju,nezavisnost,i kriterijuke za spoljašnju kontrolu obezbeđivanja kvaliteta.Odredbe u dodatku nekoliko pomenutih standarda pružaju više informacija o dobrim primerima iz prakse i objašnjavaju značenje i značaj standarda.Prilikom periodične kontrole biče provereno do koje mere se agencije predržavaju evropskih standarda za spoljašnje agencije za osigzranje kvaliteta.


NACIONALNI OBRAZOVNI SISTEM SRBIJE

Zakon o visokom obrazovanju(septembar 2005.godine)definisao je akreditaciono telo u akademskom prostoru Srbije-Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta.Osnovna uloga komisije je sprovođenje postupka akreditacije ustanova i studijskih programa u oblasti visokog obrazovanja, ali i obezbeđenje kvaliteta i unapređenje kvaliteta visokoškolskih ustanova.Komisija ima 15 članova,po tri iz svakog obrazovno-naučnog,odnosno obrazovno-umetničkog polja.Mandat komisije je četiri godine, a bira je nacionalni savet za visoko obrazovanje na predlog Konferencije univerziteta Srbije.U postupki sprovođenja akreditacije Komisija obrazuje stručne timove.