ЂАЧКА ЕКСКУРЗИЈА – ТУРИЗАМ ИЛИ НАСТАВА И УЧЕЊЕ

Резиме

Рад је замишљен као подршка оним просветним радницима који желе да улогу ученика на екскурзијама, сходно савременим наставним стремљењима, из туристичко-посматрачке, преместе у ону у којој је ученик креатор и активни учесник у овладавању знањима и умењима које циљеви екскурзије пројектују.

Кључне речи: деца – ученици, понашање ученика, екскурзија, настава – учење, припремање, реализација, евалуација

Познато је да свака ствар, сваки појам, посматран различитим очима и тумачен у уму различитих особа, изазива и различите асоцијације. Помињање екскурзије, у данашњем животном контексту, код деце буди радост, која се везује за упознавање неких нових крајева кроз дружење са вршњацима далеко од свевидећег ока родитеља. Наставнике та реч намршти, јер са собом носи тешко бреме одговорности за њену реализацију, a код родитеља изазива осећање појачане бриге за безбедност деце и тешкоћу обезбеђивања финансијског подупирача.

Хотелијери и туристички радници од задовољства протрљају руке, јер у вансезонским терминима тако попуњавају своје капацитете и буџете. Ови потоњи се последњих година појављују и као креатори програма екскурзија и као њихови реализатори, у тржишном духу се такмичећи и нудећи што атрактивније и повољније аранжмане. Није тешко установити, да су мање-више све школе, без обзира на образовни профил који имају у нашем школском систему, поклекле пред таквом понудом. Готово све средње школе у нашој земљи, екскурзије организују на исти начин, и изводе их по истим маршрутама. Главне дестинације су Грчка, Италија, Шпанија, а циљеви екскурзија се дефинишу као „упознавање са културно-историјским знаменостима...“

Наравно да ученици са таквих путовања долазе на неки начин оплемењени сусретима са споменицима древних култура и достигнућима савремене цивилизације, али се такође не може негирати утисак да се таква ходочашћа по садржају ни мало не разликују од туристичких аранжмана пензионерских удружења, или група грађана које тако користе свој одмор. Дакле, туристичке агенције су успеле да преузму и оно што им иначе не припада, па не чуди што се „повремено“ чује да се ученици на екскурзијама понашају непримерено. А они се само понашају по моделу уобичајеном за понашање у тавернама, ресторанима, диско – клубовима (које су део програма) у којима се служи алкохол. Одговор на то, да би ученици пили у сваком случају и ван тих простора, и да ће се ту лакше контролисати, не спада у оне које школство и педагогија, родитељи и наставници, а и деца – ученици, смеју да прихвате.

Из разлога, дубоко укорењених, који нашу школу удаљавају од квалитетних постигнућа ученичких знања и умења (то може бити тема неке друге приче), у њој се настава углавном изводи у учионици, учи се код куће, а екскурзије су нешто што највише личи на туристичке проводе. Наша школа као да се труди да ограничи просторе за ученичку афирмацију која мора да досегне и оно што није само репродукција чињеница, и сужава простор у коме ученици могу да имају личну иницијативу, на којој стичу самопоуздање и самопоштовање. Повратак давнашњој дефиницији екскурзије и савремени приступ њеној организацији и извођењу, оправдао би њихово спровођење у много већој мери оним продуктима који су тешње везани за циљеве које би школа требало да има пред собом, афирмишући кроз своје, и ученичке вредности у појединачном и тимском раду. Педагошка енциклопедија одређује екскурзију као „облик наставе на различитим мјестима удаљеним од школске зграде ради непосредног проучавања наставних садржаја на адеквaтним примарним изворима“ (Педагошка енциклопедија, 1989, 174). То значи да екскурзија није ништа друго до настава измештена на локацију у којој ће њено извођење бити ефикасније и ефектније.

А опет, значи да се то може достићи ако се ученик дислоцира из угла туристе, факултативног слушаоца и (или) посматрача, смести у улогу активног креатора и учесника у процесу учења у специфичном амбијенталном окружењу. У даљем тексту изнећемо само један од модела планирања и извођења екскурзија. Припремна фаза у организовању и реализацији екскурзије је најкомплекснији и најзначајнији део овог пројекта. Њен највећи део би требало да буде завршен у периоду пре доношења годишњег програма рада за наредну школску годину. Грубо би могао да се подели на планирање послова који се односе на наставнике, ученике и родитеље, али у неким активностима се ти послови неизбежно преплићу и услов су квалитетно урађеног посла. Стручна већа би на својим састанцима, узимајући у обзир пре свега наставни програм и консултујући ученике, одредила приоритетне дестинације и циљеве који би требало да се на њима реализују. Њихови готови предлози одлазе пред педагошки колегијум који дефинише циљеве екскурзије и одређује њену маршруту. Са тим се упознаје и наставничко веће. Тек пошто прође кроз све поменуте „филтере“, директор расписује оглас на који се јављају овлашћене туристичке агенције са својим понудама. Са понудама се упознају ђачке организације у школи (нпр. Ђачки парламент), Савет родитеља даје своје мишљење, а Школски одбор заједничку одлуку усваја и увршћује је у годишњи програм рада школе. Упознати са програмом екскузује, предметни наставници и ученици планирају детаље њеног извођења. Уз поштовање личности и афинитета ученика, сваки од њих би требало да буде ангажован и припремљен за одређену врсту задатака коју ће обављати на часовима који се реализују на одређеним локалитетима. Ето места где би адолесценти могли бити афирмисани и ангажовани са свим својим талентима, вредностима, које има сваки од њих, а које им, у колотечину заглибљена школа, није пружала ни у оној редовној, „учионичкој“ настави, а камоли на екскурзијама. Формирале би се групе, тимови песника, сниматеља, репортера, водича на одређеним локалитетима (професионалци би били само допуна), сликара, фотографа, аниматора у слободном времену... и сви би они, истражујући у литератури, на интернету, изворима које им препоруче наставници, унапред знали своју улогу и место на коме наступају, знали своје задатке. Веома је важно, да све три интересне групе (ученици, наставници и родитељи) осмисле и договоре правила, по којима ће се понашати учесници екскурзије, а правила преточити у писане бихејвиоралне уговоре које ће затим сви и потписати. Уговори ће садржати права и дужности ученика, али и прецизно одређене последице за прекршиоце. Тиме би се уважила личност сваког ученика и појачала свест о томе да сопствена безбедност и успешност екскурзије зависе највише од њих самих.

Фаза извођења екскурзије, после овакве детаљне припреме, не би требало да буде проблематична. Активности би се преливале једна из друге, надовезивале би се вођене логичким оквиром, а на крају сваког радног дана било би одвојено време за презентацију насталих продуката и његову евалуацију. Верујемо да би богатство дневних садржаја и ученичке главне улоге у њима, преусмериле и дискусије које се уобичајено воде у слободно време и у многоме усмериле ученике једне ка другима и у слободно време и током вожње аутобусом, „скидајући„ им слушалице са ушију.

Завршна фаза, повратак и активности у постекскурзионом периоду, везале би се за сређивање прикупљених материјала, припремање изложби свега што је током учења и дружења на путу настало. Зидови-панои у учионицама и ходницима би поново оживели научено и доживљено из најразличитијих углова, а посебне презентације родитељима, професорима који нису путовали, ученицима других генерација, дочарали атмосферу и квалитет планираних постигнућа. Школска медијатека би се обогатила средствима насталим из „прве руке“ која би могла да буду коришћена у настави.

Евалуација целокупног рада има посебан значај који би се рефлектовао у два смера. Први њен део би био заснован на вредновању успешности њеног планирања, процеса који су се на екскурзији одвијали и продуката саме екскурзије и то из угла ученика, професора и родитеља. Други би био усмерен на то да у планирању и реализацији будуће екскурзије буду уграђена искуства са претходне. Тиме би се овај облик наставе спиралним степеницама уздизао у свом квалитету.

Литература

1. Педагошка енциклопедија (1989), Београд, Загреб, Сарајево, Нови Сад, Титоград.
2. Ливајн, Др Мел (2003), Свако дете је паметно на свој начин, Београд, Моћ књиге.
3. Линденфилд, Гејл (2003), Самопоуздана деца, Београд, Плато.
4. Ивић, Иван, Пешикан, Ана и Слободанка Антић (2003), Активно учење 2, Београд, Институт за психологију.
5. Пешикан, Ана Ж. (2003), Настава и развој друштвених појмова код деце, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства.
6. Гашић-Павишић, Слободанка (2005), Модели разредне дисциплине, Београд, Институт за педагошка истраживања.
7. Гашић-Павишић, Слободанка (2005), Модели разредне дисциплине, Београд, Институт за педагошка истраживања.
8. Требјешанин, Биљана (1998), Интринзичка мотивација као циљ наставног процеса, Београд, Зборник Института за педагошка истраживања, бр. 30.