Koncept održivog ekološkog razvoja

Jedan od osnovnih koncepata ekonomike prirodnih resursa i životne sredine jeste koncept održivosti, ili održivog razvoja. Uprkos različitim interpretacijama koje se u literaturi mogu naći, ovom konceptu danas pripada centralno mesto u razmatranju drugoročne perspektive opstanka i napretka čovečanstva. Održivost, ili održivi razvoj, se javlja kako kao suštinski preduslov, tako i kao krajnji cilj efikasne organizacije brojnih ljudskih aktivnosti na Zemlji.

Sam pojam održivosti nije nov. Njegovi koreni se mogu naći u delima klasične ekonomske nauke, u ranim pokušajima odgovora na pitanje kakva je perspektiva razvitka ljudskog društva. Ne samo Smith, već i Ricardo, a pogotovu Malthus, tragaju za odgovorima na pitanja vezana za ograničenost prirodnih resursa, pre svega zemljišta, zatim za demografski rast, te za opadajuće prinose u proizvodnji. U ranoj fazi razvoja ekonomske nauke, javila se teza o neminovnosti dugoročnog stacionarnog stanja, bez ekonomskog i demografskog rasta. Po mišljenu klasika, periodi populacionog rasta i napretka životnog standarda bi se usled delovanja zakona o opadajućim prinosima, pretvarali u stagnaciju i siromašenje, te je na dug rok, jedino nulti rast privrede i društva moguć i stabilan.

Neo-klasična teorija rasta, nastala u 20. veku, potpuno negira bilo kakvu potrebu za stacionarnim stanjem, a pitanje iscrpljivanja prirodnih resursa gubi značaj. Naučno-tehnički progres postaje osnovni faktor razvoja privrede i društva, te mu pripada centralno mesto i u teoriji. Višedecenijski period stabilnog rasta svetske privrede, nastupio posle Drugog svetskog rata, nazvan dobom pantehnološkog optimizma, podržao je verovanje u neograničene mogućnosti naučno-tehničkog progresa. Na jednoj strani, kapitalistički svet je smatrao da je u okviru kejnzijanske ekonomske teorije i politike dat odgovor na sve izazove ekonomske nestabilnosti. Na drugoj strani, pak, socijalistički svet je nepokolebljivo verovao u ispravnost temeljnih postavki tzv. naučnog socijalizma, nadajući se da će njegovim sprovodjenjem u život, budućnost čovečanstva biti osigurana.

Sedamdesete godine 20.veka su pokazale svu dubinu zabluda i na jednoj i na drugoj strani. Pojava stagflacije, istovremene nezaposlenosti i inflacije, u privrednom životu razvijenih kapitalističkih zemalja, definitvno je poljuljala verovanje u ispravnost kejnzijaske teorije i u delotvornost na njoj zasnovane ekonomske politike. U socijalističkom svetu, uprkos snažnom ideološkom pritisku, postajale su sasvim vidljive duboke pukotine u privredi i društvu, pukotine zbog kojih će se nepune dve decenije kasnije, socijalistički svet definitvno srušiti.

Nesumnjivi znaci kraja ere pantehnološkog optimizma nastupili su u vidu tzv. naftnih šokova, praćenih rastom svetskih cena niza sirovina i energetskih inputa. Jedno doba u razvoju ekonomske misli bilo je završeno; započinjalo je novo, insprisano, između ostalog, dostignućima prirodnih nauka, pre svega fizike, tj. termodinamike, kao i dostignućima biologije, na prvom mestu ekologije. Primena novih teorijskih okvira, omogućila je pojavu nove discipline, ekonomike životne sredine, čiji se prvi doprinosi vezuju za analizu ekonomskih aspekata zagađenja.

Ipak, daleko najznačajniji korak u razvoju ekonomske teorije predstavljala je pojava knjige "Zakon entropije i ekonomski proces" autora Nicholas Georgescu-Roegena (1971). Ovom studijom utemeljen, novi pogled, zasnovan na termodinamičkim konceptima, doživljava dalju razradu u delima Mirowskog (1989) i nedavno Bearda i Lozade (1999). U isto vreme kad se pojavila knjiga Georgescu-Roegena, pogledi Meadowsa i saradnika (1972), posvećeni iscrpljivanju resursa i mogućim granicama rasta, skreću pažnju daleko šireg kruga svetske, naučne i političke javnosti. Tako se koncept održivog razvoja našao u vrhu prioriteta međunarodne političke akcije.

1.4.1 Definicije održivosti razvoja
U savremenoj literaturi se susreće mnoštvo različitih shvatanja pojma održivosti, te koncepta održivog razvoja. Moguće je klasifikovati sve definicije održivosti u pet grupa.

U prvu grupu spadaju definicije koje kažu da se održivim smatra stanje u kome bilo korisnost, bilo nivo potrošnje, tokom vremena, ne opada. Robert Solow je prvi istakao zahtev za međugeneracijskom ravnopravnošću u uživanju prirodnih dobara, u skladu sa Rawlsovom teorijom moralne pravde. U poznatom radu iz 1974. Solow postavlja zahtev da svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na ubiranje koristi od prirode, tj. životne sredine, te da samo obrazac privrednog razvoja koji to omogućava u toku neograničenog perioda vremena, može se smatrati održivim. Međutim, merenje agregatnog nivoa korisnosti donosi mnoštvo metodoloških problema, pa se kao donekle pogodniji za analizu javlja nivo potrošnje. Tako na pr. John Hartwick definiše održivost u smislu neopadajuće potrošnje čovečanstva, tokom vremena, te pokušava da utvrdi uslove koji to omogućavaju. Na taj način se dolazi do poznatog Hartwickovog pravila.

Po drugoj grupi definicija, održivim se smatra stanje u kom se resursi koriste tako da buduće proizvodne mogućnosti čovečanstva ostanu očuvane. Ovakva definicija se nalazi u kasnijim radovima Solowa, gde se iznosi nešto slabiji, ali analitički podobniji kriterijum održivosti. Imajući u vidu činjenicu da su preferencije budućih generacija za nas sasvim nepoznate, te da je danas nemoguće razmišljati o nivou korisnosti koji će pojedini prirodni resursi pružati budućim generacijama, Solow se opredelio da kao kriterijum održivosti istakne očuvane proizvodne mogućnosti. To znači da privredni razvoj ima šanse da bude održiv, uprkos u prošlosti utrošenim nereproduktivnim resursima, ukoliko smanjene zalihe resursa budu nadoknađene povećanom količinom i kvalitetom fizičkog kapitala, kao i nagomilanim intelektualnim kapitalom.