Strane direktne investicije

Direktne inostrane investicije su pojava kada investitor koji se nalazi u jednoj zemlji (zemlja porekla) stiče aktivu u drugoj zemlji (zemlja domaćin) sa namerom da upravlja ovom aktivom. Pod aktivom se podrazumeva celokupna imovina firme, tj. aktiva obuhvata sva sredstva i prava kojima jedno preduzeće raspolaže. Dimenzija upravljanja je ono što razlikuje inostrane direktne investicije od portfolio investicija u inostrane akcije, obveznice i ostale finansijske instrumente. U većini slučajeva i inestitor i aktiva kojom upravlja u inostranstvu predstavljaju poslovna preduzeća.

Postoje tri glavne kategorije stranih direktnih investicija:

Equity kapital predstavlja vrednost investivcija u akcije preduzeća u inostranstvu. Stanje vlasničkog uloga od 10% ili više običnih glasačkih prava u akcionarskom preduzeću ili odgovarajući ekvivalent u neakcionarskom preduzeću, uobičajeno se smatra kao granica za kontrolu aktive. Ova kategorija uključuje i menadžere, akvizicije, „grinfild“ investicije (stvaranje novih postrojenja) i „braunfild“ investicije (delovi građevinskog zemljišta koji su ugroženi ranijim korišćenjem, koji su zapušteni, koji se više ne koriste, koji mogu da stvore probleme zagađenosti, koji se nalaze u izgrađenom urbanom području, i koji zahtevaju investiciju kako bi bili vraćeni na kvalitetnije korišćenje). Menadžeri i akvizicije su važan izvor inostranih direktnih investicija za razvijene zemlje, mada njihov relativan udeo značajno varira.

Reinvestirani profiti (zarade) su prihodi afilijacija koji nisu raspodeljenji u dividende i nisu vraćeni nazad matičnoj kompaniji. Pretpostavlja se da se zadržani profiti reinvestiraju u afilijaciji. Ova kategorija predstavlja i do 60% izlaznih investicija za zemlje kao što su Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija.

Ostali kapital je kategorija koja se odnosi na kratkoročne i dugoročne pozajmice i zajmove između matične firme i afilijacije.

Postoji nekoliko razloga zbog čega su operacije multinacionalnih kompanija prirodnije u industrijskim granama koje proizvode, u poređenju sa uslugama, od kojih se većina može svrstati u dve široke kategorije. Prvo, postoje razlozi koji ističu značaj vertikalnih inostranih direktnih investicija, u okviru kojih preduzeće locira različite faze svoje proizvodnje u različitim zemljama. Ovaj tip investicija se po pravilu posmatra kao rezultat različitih inputnih troškova u različitim zemljama. Multinacionalne kompanije koje su uključene u ekstraktivne industrijske grane, gde je raspoloživost prirodnih resursa koncentrisana u nekoliko zemalja, prestavljaju očigledan primer. Drugi slučaj je kada preduzeće locira neke radno intenzivne faze svog lanca proizvodnje u zemlji sa jeftinom radnom snagom, dok u isto vreme locira proizvodne faze koje zahtevaju značajan obim „ljudskog kapitala“ u zemljama gde je visoko kvalifikovana radna snaga relativno raspoloživ faktor proizvodnje. Drugačije rečeno, preduzeće, u pokušaju da minimizira troškove proizvodnje, postavlja proizvodne celine u nekoliko zemalja i koristi trgovinu kao način da zadovolji tražnju za posebnim proizvodima, uključujući inpute, na posebnim tržištima.

Druga velika kategorija prednosti za multinacionalne operacije potiče od horizontalnih stranih direktnih investicija, gde se slični oblici proizvodne aktivnosti lociraju u različitim zemljama. Motivi za ovu vrstu investivcije su, na primer, da transportni troškovi za proizvode visoke težine mogu učiniti lokalnu proizvodnju profitabilnijom; neki proizvodi zahtevaju da se proizvode u blizini potrošača; lokalna proizvodnja se može lakše prilagođavati lokalnim proizvodnim standardima; i lokalna proizvodnja ima bolje informacije o lokalnoj konkurenciji.

SDI i domaći sadržaj proizvodnje

Vlade zemalja korisnika inostranih direktnih investicija pokušavaju da nametnu zahtev domaćeg sadržaja afilijacijama inostranih investitora (pod afilijacijama inostranih investitora misli se na ogranke kompanije investitora, u datoj zemlji u koju se ulaže) prilikom ovog investiranja, kako bi povećali „industrijsku povezanost“ i multiplikovali „povratne veze“ sa namerom da se stvori konkurentna domaća industrijska struktura. Ove zemlje često ističu isti argument nedovoljne razvojenosti industrijskih grana kao razlog za ove zahteve, a povremeno se iznose argumenti sofisticirane strateške trgovinske politike. U skoro svim slučajevima, zahtev domaćeg sadržaja je praćen određenim uvoznim restrikcijama.

SDI i zahtevi u pogledu izvoza

Nametanje zahteva u pogledu izvoza na inostranog investitora može delovati povoljno na razvojne ciljeve zemlje domaćina. Međutim, ovaj zahtev izvoznog sadržaja koji dovodi do jačanja izvoznih tokova, može nametnuti dodatne teškoće ostalim sektorima društva koji moraju ponuditi resurse i platiti određene subvencije.

SDI i zahtevi u pogledu licenciranja tehnologija

Veći deo literature koji govori o uslovu licenciranja tehnologije govori kao supstitutu za strane direktne investicije, leži izvan akvizicije tehnologije same po sebi i nalazi se u zoni širih ciljeva koji „hrane“ domaću poslovnu klasu, sa političkim i ekonomskim obrazloženjima: da se uveća autonomija nacionalne privrede, nacionalna moć i nacionalna zaštita.

SDI i privatizacija

Strane direktne investicije mogu ubrzati privredni rast ne samo kao dodatak domaćoj štednji, već i zbog toga što obezbeđuju pristup novoj tehnologiji. Strane direktne investicije mogu imati za rezultat direktan uvoz naprednije tehnologije, ali i transfer upravljačkih i proizvodno usmerenih znanja. Sem toga, strane direktne investicije mogu da generišu pozitivne eksternalije na domaća preduzeća, u smislu da su ona u mogućnosti da steknu nova znanja pomoću kojih isporučuju inpute inostranim firmama ili dok konkurišu za potrošače. To takođe može stimulisati dodatne domaće investicije. Međutim, mera u kojoj će zemlja domaćin biti u stanju da apsorbuje inostranu tehnologiju, direktno preko domaćih afilijacija transnacionalnih kompanija ili direktno putem prelivanja u domaće firme , zavisi od stanja ljudskog kapitala koji postoji u privredi domaćina, jer ljudski kapital i napredna tehnologija imaju tendenciju da postanu komplementarni inputi. Empirijska istraživanja pokazuju da ulazne strane direktne investicije mogu imati pozitivne eksternalije za zemlje koje karakteriše relativno dobra raspoloživost ljudskim kapitalom i u zemljama koje prihvataju izvozno orijentisanu strategiju. U pogledu relativne raspoloživosti ljudskim kapitalom i liberalizacije trgovinskih režima, može se zaključiti da napredne zemlje u tranziciji mogu bolje da ispune oba ova zahteva i da će biti u mogućnosti da koriste oba tipa eksternalija.