Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski
Martin Luter King - opšta kultura - Verzija za štampu

+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (https://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Društvene nauke (/Forum-dru%C5%A1tvene-nauke)
+---- Forum: kultura ponasanja (/Forum-kultura-ponasanja)
+---- Tema: Martin Luter King - opšta kultura (/Thread-martin-luter-king-op%C5%A1ta-kultura)


Martin Luter King - opšta kultura - Vesnica - 25-06-2010 08:29 PM

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz kulture ponasanja.

„Сви људи рођени су слободни, са једнаким достојанством и правима“ - започиње 1. члан „Опште повеље о људским правима“. То значи да сви ми од момента нашег рођења поседујемо одређена права која се називају људским правима. Људским правима сматрају се загарантована права појединца која му припадају на основу његовог постојања као човека, права која не могу бити ограничавана од стране државе. Језгру људских, односно основних права, припадају достојанство човека, право на развој личности, једнакост пред законом и равноправност, слобода религије и расуђивања, слобода мишљења, слобода штампе и информација, слобода учења, слобода окупљања, слобода уједињавања, слобода кретања, слобода избора занимања и слобода рада, неповредивост стана, гаранција приватног власништва, гаранција права на наследство, право на азил и петицију, као и законска права попут заштите од неоправданог хапшења.

Кинг је рођен 15. јануара 1929. године у Атланти, у држави Џорџија као Мајкл Лутер Кинг - једно од троје деце баптистичког проповедника Мартина Лутерa Кинга и његове жене, учитељице Алберте Кинг. Родитељи су му променили име у „Мартин“ када је имао шест година, сматрајући да треба да носи име изузетне личности, Мартин Лутер...
Након завршетка средње школе, Кинг се уписао на факултет у Атланти 1944. године. Није планирао да ступи у свештеничку службу, али је онда упознао доктора Бенџамина Мејса, научника који га је убедио да каријера у религији, поред науке, може бити интелектуално задовољавајућа. Када је 1948. год. добио диплому на факултету, уписао се на „Crozer theological seminary“ (теологију) у Честеру где је добио награду за изванредног студента. Кинг је завршио докторски рад 1953. год. и добио звање доктора две године касније.
У време завршавања докторског рада оженио се са Коретом Скот у Мариону, у Алабами. Добили су четворо деце: Јоланду Дениз (рођену 1955. год.), Мартина Лутера Кинга III (рођеног 1957. год.), Декстера (рођеног 1961. год.) и Бернис Албертину (рођену 1963. год.).

Он се са циљем припремао за будућност. Када је могао да бира између неколико врло примамљивих места за рад, одлучио се за једно место у Монтгомерију и тако постаје свештеник у баптистичкој цркви. Није могао ни слутити, да ће му овај град донети одлучујуће преокрете у животу. Монтгомери, главни град Алабаме, смештен у јужном делу САД - а, тада је патио од све већих и све заоштренијих напетости међу расама.
Млади свештеник био је сведок сталних мучења којима су били изложени припадници његове заједнице. Али Кинг у ову ситуацију није дошао неспреман. За време студија често је посматрао проблеме које су црнци имали у земљи. Он је с тим у вези размишљао о структуралним променама, које је за миран суживот у земљи сматрао хитним и неизбежним. Јако вредне поуке добио је пратећи живот и дело Гандија. Све више је био убеђења да сила може као последицу имати само опет силу. Ненасиље као средство да се дође до циља све му се више чинило као једни могући пут за решавање друштвених проблема у Америци. Кинг се, заступајући тај свој став, позивао чак и на учење Исуса. А за примењивање свега користио се Гандијевим методама.

До првих сукоба дошло је јако брзо. 1. децембра 1955. год. шнајдерица, афро - америчког порекла, госпођа Роса Паркс ушла је у аутобус у главној трговачкој четврти Монтгомерија. Она је била на путу кући из велике робне куће „Montgomery fair“ где је радила преко дана. Уморна од сталног стајања, села је на прво место у одељку за црнце које се налазило одмах након одељка за белце. Тек што је села, возач аутобуса јој је наредио да, заједно са још три црна путника, крене према другом крају аутобуса да би направила место белим путницима који су управо ушли у аутобус. У међувремену су сва места за седење у аутобусу била заузета, што би заиста значило да би госпођа Роса Паркс, да је послушала наредбу возача, морала стајати, док би бели путник који је управо ушао могао седети на њеном месту. Остала три путника одмах су се одазвали наредби возача. Госпођа Паркс је остала да мирно седи, а последица тога било је њено хапшење. То је била свакодневна прича...
Ово одбијање било је израз вечне чежње за достојанством и слободом.
Неколико њених познаника који су сазнали за хапшење (чланови политичког савета жена), дошли су до заједничког закључка да би требало бојкотовати аутобусе Монтгомерија, „... бојкотом бисмо белцима могли дати до знања да више нећемо дозволити такав третман.“
Вест о хапшењу госпође Паркс и о планираном бојкоту брзо се проширила градом. Комитет је припремао огромни скуп и летак: „Од понедељка 5. децембра за вожњу у град, на посао или у школу, не треба више да се користе аутобуси. Опет је ухапшена црнкиња и бачена у затвор јер је одбила да белцу уступи место. Кад морате на посао узмите такси или идите пешице!“
Истовремено су покушавали да придобију осамнаест такси друштава које су водили црнци и замолили их да људе возе по уобичајеној цени аутобуске карте од 10 центи. То су успели. Први успех био је више него очигледан. Уместо 60% учешћа на бојкоту, чему су се оптимисти надали, било је готово 100%. Успавани црнци који нису учествовали у оваквим акцијама пробудили су се! У таксијима, приватним аутомобилима, на товарним животињама, запрегама или пешице (чак и до 12 миља) они су ишли на посао и враћали се.

Оснивање „Грађанског одбора за побољшање расних односа“ на челу са Мартином Лутером Кингом и наставак протеста

Црнци су дошли до закључка да оснују посебну организацију која би се бринула о бојкоту и тако су основали „Грађански одбор за побољшање расних односа“ („Montgomery impromevent association“, MIA), чији је председник постао Мартин Лутер Кинг.
Протест је требао да иде и даље док се не испуне следећи услови:

» аутобуска друшта морају гарантовати учтиво понашање
» путници смеју седати на места оним редоследом којим улазе у аутобус
» на линијама које користе црнци могу бити црни возачи аутобуса

Поред свог борбеног држања, рекавши: „Преуморни смо да бисмо и даље били тлачени“ протестанти су употребили и принцип ненасиља. „Ми желимо некога у нешто убедити, али не силом. Љубав мора одређивати наше деловање“.