Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžmenta, marketinga, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planova, makroekonomije, mikroekonomije, preduzetništva, upravljanja ljudskim resursima, carine i porezi.

Obeležje savremenih finansijskih tržišta je stalno kreiranje novih finansijskih instrumenata i brisanje granica između nacionalnih tržišta. Nastaju novi finansijski instrumenti, naročito na tržištu finansijskih derivata. Usavršavaju se telekomunikacioni sistemi i informaciona tehnologija, što omogućava elektronski prenos podataka, koji je pretpostavka za kontinuiranu trgovinu i dematerijalizaciju trgovine, automatizovano saldiranje operacija i sl. Permanentno se usavršavaju postojeće i stvaraju nove institucije na finansijskom tržištu. Savremena finansijska tržišta karakterišu kontinuelnost, internacionalizacija i globalizacija, finansijske inovacije i deregulacioni tokovi.

Stalni razvoj komunikacija stvara uslove za kontinuirano funkcionisanje finansijskih tržišta, odnosno za neprekidnost u njihovom radu. Tokom celog radnog dana na njima se neprekidno formiraju cene, a za to vreme se izvršavaju nalozi kupaca i prodavaca. Uz pomoć savremene informacione tehnologije moguće je 24 sata dnevno pratiti transakcije i obavljati trgovinu na skoro svim finansijskim tržištima sveta. Internacionalizacija i globalizacija finansijskih tržišta označavaju proces integracije nacionalnih finansijskih tržišta u jedno internacionalno (međunarodno) finansijsko tržište. Tako se privrednim subjektima pruža mogućnost da prikupljaju slobodna finansijska sredstva i izvan granica svoje nacionalne privrede. Ovi procesi odvijaju se paralelno sa razvojem međunarodnog tržišta ino-obveznica, naročito tržišta evro-obveznica. Inostrane obveznice su vrsta obveznica pomoću kojih emitenti iz jedne zemlje prikupljaju sredstva za svoje finansiranje u drugoj zemlji. Evro-obveznice daju mogućnost emitentu da ih emituje u valuti koja se razlikuje od valute zemlje u kojoj se vrši emisija.

Na finansijskim tržištima u svetu poslednjih godina pojavio se veliki broj finansijskih inovacija. One dopriose širenju poslova na finansijskim tržištima. Finansijske inovacije su proširile finansijske instrumente. One doprinose procesima internacionalizacije i globalizacije finansijskih tržišta. Razlozi koji dovode do uvođenja finansijskih inovacija su: nestabilnost i neizvesnost u privrednim sistemima velikog broja zemalja, povećanje učesnika na finansijskim tržištima, tehnički i tehnološki razvoj, težnja za poboljšanjem finansijske situacije privrednih subjekata, težnja ka izbegavanju propisa iz oblasti finansijskog poslovanja i sl. Veliki je broj finansijskih inovacija, a najznačajnije su: fjučers ugovori, opcije, obveznice sa promenljivom kamatnom stopom, svopovi aranžmani, kreditne kartice, elektronski novac, hipotekarne založnica i sl.

Finansijska tržišta i ponašanje učesnika na njima reguliše država svojim propisima. Postoje znatne razlike u pogledu regulisanja finansijsko-tržišnog sistema od strane pojedinih zemalja. U uslovima sve veće globalizacije svetskih finansijskih tržišta javlja se problem kompatibilnosti regulative između različitih zemalja. Otuda i potreba međusobnog usklađivanja regulative različitih zemalja.

Strane direktne investicije

Direktne inostrane investicije su pojava kada investitor koji se nalazi u jednoj zemlji (zemlja porekla) stiče aktivu u drugoj zemlji (zemlja domaćin) sa namerom da upravlja ovom aktivom. Pod aktivom se podrazumeva celokupna imovina firme, tj. aktiva obuhvata sva sredstva i prava kojima jedno preduzeće raspolaže. Dimenzija upravljanja je ono što razlikuje inostrane direktne investicije od portfolio investicija u inostrane akcije, obveznice i ostale finansijske instrumente. U većini slučajeva i inestitor i aktiva kojom upravlja u inostranstvu predstavljaju poslovna preduzeća.

Postoje tri glavne kategorije stranih direktnih investicija:
• Equity kapital predstavlja vrednost investivcija u akcije preduzeća u inostranstvu. Stanje vlasničkog uloga od 10% ili više običnih glasačkih prava u akcionarskom preduzeću ili odgovarajući ekvivalent u neakcionarskom preduzeću, uobičajeno se smatra kao granica za kontrolu aktive. Ova kategorija uključuje i menadžere, akvizicije,
• „grinfild“ investicije (stvaranje novih postrojenja) i
• „braunfild“ investicije (delovi građevinskog zemljišta koji su ugroženi ranijim korišćenjem, koji su zapušteni, koji se više ne koriste, koji mogu da stvore probleme zagađenosti, koji se nalaze u izgrađenom urbanom području, i koji zahtevaju investiciju kako bi bili vraćeni na kvalitetnije korišćenje). Menadžeri i akvizicije su važan izvor inostranih direktnih investicija za razvijene zemlje, mada njihov relativan udeo značajno varira.

Reinvestirani profiti (zarade) su prihodi afilijacija koji nisu raspodeljenji u dividende i nisu vraćeni nazad matičnoj kompaniji. Pretpostavlja se da se zadržani profiti reinvestiraju u afilijaciji. Ova kategorija predstavlja i do 60% izlaznih investicija za zemlje kao što su Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija.

Ostali kapital je kategorija koja se odnosi na kratkoročne i dugoročne pozajmice i zajmove između matične firme i afilijacije. Postoji nekoliko razloga zbog čega su operacije multinacionalnih kompanija prirodnije u industrijskim granama koje proizvode, u poređenju sa uslugama, od kojih se većina može svrstati u dve široke kategorije. Prvo, postoje razlozi koji ističu značaj vertikalnih inostranih direktnih investicija, u okviru kojih preduzeće locira različite faze svoje proizvodnje u različitim zemljama. Ovaj tip investicija se po pravilu posmatra kao rezultat različitih inputnih troškova u različitim zemljama. Multinacionalne kompanije koje su uključene u ekstraktivne industrijske grane, gde je raspoloživost prirodnih
resursa koncentrisana u nekoliko zemalja, prestavljaju očigledan primer. Drugi slučaj je kada preduzeće locira neke radno intenzivne faze svog lanca proizvodnje u zemlji sa jeftinom radnom snagom, dok u isto vreme locira proizvodne faze koje zahtevaju značajan obim „ljudskog kapitala“ u zemljama gde je visoko kvalifikovana radna snaga relativno raspoloživ faktor proizvodnje. Drugačije rečeno, preduzeće, u pokušaju da minimizira troškove proizvodnje, postavlja proizvodne celine u nekoliko zemalja i koristi trgovinu kao način da zadovolji tražnju za posebnim proizvodima – uključujući inpute – na posebnim tržištima.