Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski
Квалитет и квантитет рендгенског зрачног снопа - Verzija za štampu

+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (https://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Prirodne nauke (/Forum-prirodne-nauke)
+---- Forum: Fizika (/Forum-fizika)
+---- Tema: Квалитет и квантитет рендгенског зрачног снопа (/Thread-%D0%BA%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82-%D0%B8-%D0%BA%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82-%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B7%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D0%B0)


Квалитет и квантитет рендгенског зрачног снопа - VS1 - 04-06-2010 02:35 PM

Матурски, семинарски, дипломски и мастер радови из физике.

Радиоактивност је појава да се језгра неких хемијских елемената спонтано распадају услед чега долази до стварања других елемената уз емисију радиоактивног зрачења. До открића радиоактивности, 1896. године, дошло се скоро случајно. Француски физичар Бекерел испитивао је евентуалну везу међу фосфоресценцијом и рентгенским зрацима који су били откривени 1895. године. Он је излагао Сунчевој светлости разне супстанце и онда покушао да нађе евентуално зацрњење фотографске плоче, које би, после експонирања, те супстанце изазвале фосфоресцентним, односно флуоресцентним зрачењем.
Између осталих супстанци употребљавао је и кристале неких уранових соли и дошао до открића да оне емитују зрачење које показује већу продорну моћ него што је то случај са рентгенским зрачењем. Продорно зрачење су емитовали не само кристали уранијумових соли, метални уран, него чак и њихови раствори. Тако је Бекерел 1896. године открио да уран и његова једињења, без икаквих спољних изазивача, спонтано зраче. То зрачење не само да је продорно него и јонизује гасове, а смањује и количину електрицитета наелектрисаних тела, тј. продорни зраци из урана могли су испразнити наелектрисани електроскоп. Исте године је откривено да такве зраке емитује и торијум, па су ти зраци које емитује уран и торијум названи Бекерелови зраци.
Мада су Бекерел и други научници наставили испитивања ових појава још неколико година, знање стечено у овој фази нове научне области, која се тада почела развијати, било је сабрано током 1898. године када су се Пјер и Марија Кири укључили у ова испитивања и установили да су Бекерелови зраци атомска појава, карактеристична за елемент без обзира на његово физичко или хемијско стање. Они су ову појаву назвали радиоактивност а зрачење које такви елементи емитују радиоактивни зраци. Проучавајући радиоактивно зрачење, Марија Кири је открила да је оно слабије код урана него код уранијумове руде пехбленде из које се уран добија. Претпоставила је да у тој руди сем урана постоји још неки елемент који има изразитије радиоактивне особине од урана, па је радећи са скромним средствима успела да из неколико тона уранове руде издвоји свега неколико милиграма супстанце која показује радиоактивност много пута већу од радиоактивности чистог урана. Радиоактивност ове супстанце потицала је од новог елемента, који је Марија Кири назвала полонијум и другог елемента који је назвала радијум. Ускоро после тога немачки хемичар Дебијерн проналази још један елеменат са јаком радиоактивношћу и назива га актинијум. У то време већ је било установљено да је радиоактивност супстанција топлија од околине.
Нађено је на пример да топлотни ефекат концентрованих радијумових узорака износи око 100 калорија на час по једном граму радијума. Постојање тако великог резервоара енергије не само да је изазвало спор међу научницима тога доба већ и велико интересовање за радијум и радиоактивност. Утицај радиоактивног зрачења на пражњење наелектрисаног електроскопа било је искориштено као метода за мерење степена радиоактивности поред метода које су се заснивале на мерењу зацрњења фотографских плоча изложених радиоактивном зрачењу.
Мерењем апсорпције радиоактивног зрачења у металним листићима показало се да оно садржи бар две компоненте. Једна се апсорбује већ у првих неколико стотих делова милиметра алуминијумског лима и ова компонента је названа алфа зрачењем, а друга компонента је нешто продорнија и бива апсорбована тек у 100 пута дебљем слоју, и названа је бета зрачењем. Нађено је да прва компонента (алфа зрачење) има одређен домет и знатно боље јонизује ваздух од друге компоненте (бета ‡ зрачење) које је продорније. Касније је установљена и природа ових зрака. Током испитивања радиоактивног зрачења установљено је да оно садржи и трећу, веома продорну компоненту која је по свом понашању веома слична рентгенским зрацима и ова компонента радиоактивног зрачења названа је гама зрачење. При мерењу радиоактивности торијумових соли, енглески физичар Радефорд је запазио да су добијени резултати мерења на електрометру понекад сасвим погрешни. Током 1899. године утврђено је да је узрок овог дефекта дифузија неке радиоактивне супстанце коју испуштају торијумова једињења и да та супстанца контаминира електроскоп и уопште мерне инструменте са којима долази у додир. Сличан ефекат је добијен и са радијумовим једињењима. Даља испитивања су показала да ова радиоактивна супстанца, која као да дифундује из торијумових једињења, а касније је установљено да је то случај и код уранијумових једињења, јесте нека врста еманације радиоактивног гаса, који напушта ове радиоактивне супстанце. Касније је установљено да ту радиоактивну еманацију заиста сачињава инертан гас велике атомске тежине, који се кондензује на око 150 ºЦ. Убрзо је откривено да и актијум такође даје радиоактивну еманацију. Постојање радиоактивних еманација из препарата торијума, радијума и актинијума била је срећна околност за напредовање у познавању праве природе радиоактивности. Углавном услед хемијских инертности ових гасовитих еманација радиохемијска одређивања су постала лак процес и привла- чила су на себе пажњу многих научника тога доба. Две врло важне последице испитивања еманације биле су да активност једне радиоактивне супстанце не траје вечито, него јој се интензитет смањује с временским периодом карактеристичним за сваку супстанцу (време полураспада) и друго, да су радиоактивни процеси праћени променом хемијских особина радиоактивних атома. Током следећих година откривено је да радиоактивни елементи подлежу спонтаној трансформацији из једног атома у други и да ове промене прати радиоактивно зрачење, затим да је радиоактивни процес унутрашња промена атома на који се не може утицати ни температуром, ни притиском, ни хемијским средствима нити пак електричним и магнетним пољем. Треба овде имати на уму да у то време, почетком XX века, није постојала идеја о атомском језгру, па према томе ни појава радиоактивности се није у то време могла повезати са тим да је радиоактивност последица промена које се дешавају у атому. Већ 1903. године било је познато да сви елементи који су у природи, а већег су редног броја од 83, тј. у Периодном систему елемената су иза бизмута, показују појаву радиоактивности.
Касније је установљено да они припадају низовима узастопних распада, и сви елементи у једном таквом низу радиоактивних промена чине радиоактивну породицу, фамилију или радиоактивни низ. Природни радиоактивни елементи са краја периодног система могу се сврстати у три радиоактивна низа. Сем ових најте- жих елемената, и