Postoji više međunarodnih izvora sredstava za finansiranje infrastrukturnih i investicionih projekata: direktne investicije, komercijalni bankarski krediti, izvozni krediti, krediti međunarodnih razvojnih banaka, sredstva iz bilateralnih programa pomoći, finansijski instrumenti tržišta kapitala... Projektno finansiranje bazira se na kombinovanju vlasničkog ulaganja (rizični kapital projekta) i zaduženja u odnosu koji se mora opredeliti prema konkretnim potrebama projekta.

Međunarodno finansiranje infrastrukturnih i drugih investicionih objekata na principima projektnog finansiranja nije samo po sebi neka posebna novina za privrede u razvoju, pošto se na ovim prinicipima godišnje u njima realizuju projekti vredni izmedu 50 i 100 milijardi USD, mada su nakon Azijske finansijske krize međunarodni investitori postali znatno oprezniji i selektivniji.

Za realizaciju velikih investicionih projekata od šireg značaja u Republici Srbiji, u uslovima skromne domaće akumulacije, potrebna su značajna inostrana sredstava, ali visok spoljni dug (kao i rizik) limitira mogućnosti neposrednog kreditnog zaduženje države, što je do sada bio praktično jedini izvor međunarodnog finansiranja za ove projekte. Sa druge strane, međunarodno finansiranje jednog broja prioritetnih infrastrukturnih i drugih investicionih objekata, sa potrebnim nivoom komercijalne isplativosti, na principima projektnog finansiranja i raznim oblicima partnerstva privatnog i javnog sektora (pre svega po modelu BOT-a), omogućio bi njihovu izgradnju, bez većeg novog zaduživanja države, pošto se zadužuje projekat, a njegova imovina je garant tog zaduženja.

UVOD 1
1.1 Evropska investiciona banka 2
1.1.1 Uloga EIB 3
1.1.2 Ulaganja u Srbiju 4
1.2 Kreditiranje od strane MMF 5
1.2.1 Stand by aranžmani 6
1.3 Sindicirani krediti 6
1.4 Međunarodni komercijalni bankarski krediti 9
1.5 Direktne investicije 11
1.6 Međunarodna zajednička ulaganja 13
1.7 Ostali oblici međunarodnog finansiranja 17
1.7.1 Lizing 17
1.7.2 BOT model kreditiranja 18
ZAKLJUČAK 20
LITERATURA 21