Платон Атанацковић (Сомбор, 10. јул 1788 — Нови Сад, 21. април 1867) је био епископ будимски (1839-1851) и бачки (1851-1867), писац, политички радник и велики добротвор српске просвјете.
Његово световно име било је Павле. Гимназију и богословију завршио је у Карловцима, затим је положио учитељски испит, оженио се, запопио и постао учитељ у Сомбору 1809. Ускоро се истакао као добар педагог и постао први професор прве српске препарандије у Сентандреји код Будима (1812. До 1815). На том положају остао је пуних седамнаест година и када је препарандија премјештена у Сомбор (1815 — 1829). Уз то је био и парох сомборски.
Када је 1824. остао удовац, наумио је да се закалуђери. Представници цркве замјерали су му, што је раније писао против монаштва и морао је дуже времена да проведе као испосник у манастиру Крушедолу, гдје се и закалуђерио 1829. Послије тога убрзо је постао игуман и архимандрит, прво у Шишатовцу, а касније у Бездину.