Kakvo je umetničko delo čovek! Kako je uzvišen zbog svog razuma! Kako je neograničen u svojim sposobnostima! Kako je važan i čudesan u svojoj pojavi i u svojim poduhvatima! U svom delovanju je poput anđela! Po svom shvatanju sličan je Bogu! On je dragulj u svetu! Uzor je svega što živi! Pa ipak čemu to biće od prašine?

Hamlet, Faust i Raskoljnikov predstavljaju upravo gore citirana uzvišena i neograničena umetnička dela, koja, rastrzana između sveta i večnosti, univerzalnog znanja i materijalne skučenosti, dobra i zla, tragaju za smislom svog postojanja, a mi ćemo se pozabaviti njihovom unutrašnjom motivacijom, čije delikatnost u tumačenju čini granicu između ponora i visokih životnih dometa vrlo tankom i neretko teško uoćljivom.

Pristup likovima koji su tema ovog rada kroz ontološke, antropološke i egzistencijalne postavke, Hamletu je naročito primeren, kao malo kom od klasičnih dela: intelektualne rasprave, pitanja o prirodi sveta i čoveka, o smislu i besmislu «ljudskog stanja», čine značajan, i na prvi pogled uočljiv sadržinski aspekat teksta. «Večna pitanja» su ne samo čvrsto uklopljena u motivaciju, već izgleda kao da imaju i neku sopstvenu radnju i rasplet – moglo bi se čak ići tako daleko pa tvrditi da je osnovna radnja Hamleta poslužila samo kao kostur, kao skela za sve egzistencijalne nedoumice, antinomije i aporije, koje je Šekspir uspeo na nju majstorski da nadoveže. Da bismo razjasnili ko je Hamlet najpre ćemo se zapitati kakav je Hamlet uopšte, šta karakteriše njegov lik. U petom činu saznajemo da je rođen na dan pobede starog Hamleta nad starim Fortinbrasom, dakle u onom trenutku koji možda više od svih ostalih simbolizuje ustoličenje moćne figure oca-kralja, oca kao apstraktnog uzora, kojeg će mladi Hamlet opsesivno, i bezuspešno, nastojati da inkarnira.

UVOD 3
ZAKLJUČAK 4
LITERATURA 5