Elementi simbolizma u Disovoj poeziji

Владислав Петковић Дис, један од најтрагичнијих српских песника. Био је девето дете Марије и Димитрија Петковића, механџије и пребеглице из Куманова. Сенка смрти пратила га је од малена. Од дванаесторо браће и сестара осморо је умрло још пре поласка у школу. Владислав је одувек био болешљив па је због уских груди ослобођен војне обавезе. По завршетку школовања постаје привремени учитељ у селу Прлити код Зајечара, а у град одлази једном месечно и у кафани троши целу плату, а онда наставља да живи у оскудици. Далеко од људи, посвећујући се једино поезији. Ипак, после две године долази у Београд, место где су песници тог времена некако успевали да преживе.

У престоници одмах улази у боемско друштво. У кафани се читају песме. О њима се дискутује. Он је нови песник и много обећава. Међутим, није све ишло глатко како је очекивао. Тек уз помоћ Бранислава Нушића успева да нађе своје прво запослење. Радио је као кантарџија на савамалској трошарини "поваздан мерећи шљиве". Од прве плате штампао је посетницу на којој је писало само ДИС (латиницом). Надимак по којем је познат и данас. То је био средњи слог његовог имена, али многи тврде и да је име града из Дантеовог "Пакла".