Savremeno definisanje bolesti zavisnosti u svojoj suštini je zasnovano na naučnim činjenicama i medicinsko je po svojoj prirodi. Zavisnost se definiše kao poremećeno ponašanje, povezano sa samovoljnim korišćenjem ili samounošenjem hemijske supstance, koje se regularno ponavlja i pojačava i pored toga što dovodi do štetnih, neprijatnih, pa progresivno sve težih, čak i opasnih posledica i ozbiljnih oštećenja sebe i drugih .

Jezgro zavisnosti predstavlja pogrešno mišljenje, čak duboko uverenje pojedinca, da šteta i opasnost ne postoje ili, ako ih prepoznaje, on/ona smatra da se radi o ceni koju vredi platiti, ili da nije prevelika za ono što se dobija. Ovo iracionalno i štetno ponašanje i pogrešno mišljenje ima svoj biološki, genetski, intrapsihički i interakcijski supstrat/uzrok . Bendžamin Raš je još 1791. godine prepoznao i označio „gubitak kontrole“ nad unošenjem „otrova“, kao ključni znak bolesti . Međutim, veoma dugo ovaj patološki znak nije mogao biti „medicinski verifikovan“, i tek sada se znaju neki biološki mehanizmi koji mogu objasniti ovaj znak zavisnosti. Najviše podataka ukazuje da su za njega odgovorni dopaminergički (DA) neuroni u području tegmentum ventrale i nucleus amygdalae. Ovi DA neuroni formiraju jedan „konačni zajednički mehanizam“ za fenomen „gu-bitka kontrole“, ali je delovanje različitih tipova psihoaktivnih supstanci na te neurone rezultat različitih neurobiohemijskih mehanizama u koje nije uključen samo dopamin .

UVOD - Definisanje bolesti zavisnosti i njihova prevencija 1
1 Aspekti socijalne medicine u prevenciji narkomanije 4
1.1 Psihološki aspekt prevencije bolesti zavisnosti 4
1.2 Psihoaktivne supstance i mladi 6
1.3 Uticaj porodice na prevenciju i pojavu narkomanije 9
1.4 Rasprostranjenost zavisnosti i prevencija 10
ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 14