Lutkarstvo spaja u sebi sliku, muziku i duh u potpunu harmoniju. Duh, to je ona neuhvatljiva veza između gledaoca i umetnika. Ono bez čega bi lutkarstvo bilo i ostalo samo zanat. Lutkarsko pozorište se često poredi sa pozorištem likovnih umetnosti. U mašti scenografa (kreatora lutaka) i reditelja rađa se novi svet pun čudesnih stvorenja, potpuno drugačiji od realnog, ali veoma ubedljiv. Scenografsko rešenje je isto toliko značajno kao i rediteljsko. Vrlo često se dogodi da se izražajna sredstva, potrebna za sprovođenje dramaturške ideje, rode ne u mašti reditelja već u procesu rada scenografa na scenografiji.

Ono što je najbitnije, kada su deca i pozorište u pitanju, jeste da predstava zaintersuje decu. Ona njih mora angažovati i uzbuditi. Dramska predstava za dec umora, takođe, čuvati osobenost svog “libreta” te se stoga lutkarska predstava, sama po sebi, ističe kao najpogodnija za decu predškolskog uzrasta. Specifičnost ovog tipa predstave jeste lutka, kao poseban objekt dečjeg interesovanja. Uz lutku, deca bolje pamte sadržaje i zbivanja prikazana na sceni. Kada se lutka nađe u rukama glumca koji je potpuno ubeđen u date okolnosti i cilj, ona dobija veliko emocionalno dejstvo i postaje svemoguća. Lutke su takođe kadre da tipiziraju čoveka i zahvaljujući tome s njima se mogu raditi predstave kakve se ne bi mogle ostvariti ni u jednoj drugoj vrsti pozorišta.

Osnovno izražajno sredstvo lutke je pokret. Bez obzira kojim sistemom za oživljavanje lutke radimo, moramo se prvo naučiti da „crtamo pokret u fazama” radimo jedan pokret koji odvajamo od sledećeg itd. Lutka oživi u trenutku kada počne da se kreće. Pokret koji ima zadatak, cilj i smisao jeste radnja. Glumac koji radi s lutkom mora da zna da pred njim stoji dupli zadatak da uradi lik, u sebi i spolja, i da ga dosledno sprovede kroz plastičnost lutke. Mora usmeriti svoju maštu u pravcu ponašanja lutke u datim okolnostima i preuzeti i sprovesti u sebi unutrašnji život lika.

UVOD
1. Predstava „Tri praseta“ 4
ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8