Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski
Petar II Petrović Njegoš - Verzija za štampu

+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (https://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Prirodne nauke (/Forum-prirodne-nauke)
+---- Forum: Istorija (/Forum-istorija)
+---- Tema: Petar II Petrović Njegoš (/Thread-petar-ii-petrovi%C4%87-njego%C5%A1)


Petar II Petrović Njegoš - Vesnica - 18-05-2010 10:14 PM

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Раде или Радивоје Тома Маркова Петровића, брата познатог црногорског митрополита Петра I, рођен је на Његушима 1. новембра 1813. године. Код својих родитеља остао је негде до почетка 1825. год. када га је довео Петар I на Цетиње, јер је тих дана послао у Русију на школовање свога другог синовца, Ђорђију Сава Маркова, кога је био одредио за свога наследника. На Цетињу су младога Рада васпитавали цетињски калуђер Мисаил Цветковић и владичин секретар Јаков Цек, а под редовним надзором његовог стрица Петра I. Пошто је Раде убрзо савладао основно знање које су му могли дати цетињски калуђери, Петар I га је послао на даље школовање код јеромонаха Јосифа Троповића, који је редовно поучавао по неколико дјеце на Топлој, код Херцег-Новога. Раде је ту остао негде од средине 1825. до краја 1826. године, присуствујући често, као и остали Троповићеви ученици, црквеним обредима у оближњем манастиру Савини, јер су се у Троповићевој школи учили ови предмети: часловац, псалтир, црквено певање, рачуница и италијански језик. Добијајући често обавештења из Русије да његов синовац Ћорђије нема много склоности за калуђерски живот, већ жели да пређе у војну школу, митрополит Петар I изражава још 20. јануара 1827. године жељу да место Ђорђија његов наследник буде Раде Томов, али се жали да нема материјалне могућности да Рада школује у Русији. Та жеља митрополита Петра није се могла испунити, те је Раде остао на Цетињу све до смрти Петра I. Када је крајем септембра 1827. дошао на Цетиње пјесник Сима Милутиновић, њега је Петар I задржао код себе, па му је, поред других послова, повјерио и бригу о васпитању Рада Томова. Може се, међутим, сасвим поуздано казати да је младоме Раду за вријеме бављења на Цетињу највише користило знање и искуство старог митрополита. Петар I је имао врло богату библиотеку, а и знао је врло добро италијански, немачки и руски, мало енглески и врло мало француски, како изрично каже Виала де Сомјер, изасланик француског цара Наполеона I код црногорског митрополита од 1807. до 1813. године.

Тестамент Петра I


Непосредно испред смрти, 18. октобра 1830, митрополит Петар I је издиктирао и потписао свој тестамент у коме између осталог пише “А ја на моје место наследником, управитељем и чуватељем од свега мојега и црковнога чиним и остављам синовца мојег Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити човјек од посла и од разума....”Дана 20. октобра свечано је сахрањен велики и заслужни митрополит Петар I, а многобројни народ и његови главари признали су његов тестамент и - Рада Томова за црногорског митрополита.
Потписивању тестамента највише се опирао гувернадур Вуко (Вуколај) Радоњић који је мислио да ће лако, поред младога Рада Томова узети у своје руке сву световну власт у земљи, па је придобио чак и дојучерашњег Радевог васпитача Симу Милутиновића. Када се гувернадур уверио да нема довољно подршке ни код народа ни код главара, онда се почео обраћати за помоћ сусједним, аустријским властима. Чим се то утврдило, гувернар је на општој народној скупштини 17. новембра 1830. лишен службе и чина гувернаторскога. Иако му је казна опроштена, Вуко је и даље радио противу интереса Црне Горе у сарадњи с аутријским властима, те је Сенат црногорски и брдски донио 4. јануара 1832. пресуду о затварању бившег гувернара и његовог брата, као и протеривању из Црне Горе свих чланова њихових породица. Убрзо иза тога поново су помиловани од заслужене казне и бивши гувернар и његов брат, па су и они протерани из земље.
У јануару 1832. Његош с правом јавља руском консулу Јеремији Гагићу: “Најтрудније што је тољко било могуће свршити овди за срећу овога народа — већ је свршено..” » Касније се у државној администрацији јављају капетани и перјаници, а по границама земље и полиција. Перјаници ће у септембру 1837. добити и посебне капе, које су носили као знак с којим ће се они од свих осталих чиновника разликовати. Он се побринуо и око увођења пореза.