Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Nestanak jugoslovenske države u ratovima vodjenim u posledjoj deceniji XX veka jedina je činjenica koja se podjednako tiče svih jugoslovenskih naroda. U svemu ostalom, njihove su istorijske situacije različite i moraju se kao takve proučavati. Drugačiji pristup produbljavao bi stare nesporazume i stvarao nove, ali ne bi, pre svega, doveo do utvrdjivanja stvarnih razloga nastanka jugoslovenske države i do objašnjenja načina na koji je ona nestala.

BIVŠE JUGOSLAVIJE

Jugoslavija je bila zemlja koju su u 19-om veku zamislile podjednako hrvatske,srpske i slovenačke kulturne elite, san za koji su se njihovi političari zalagali i nastojali da ga pretvore u stvarnost. Ovu unutrašnju politiku i kulturnu dinamiku snažno je pogurala sprega Versajsko-Trijanonskog ugovora i Vilsona što je omogućio poraz carevina posle Prvog svetskog rata. Projekat o ujedinjenju urodio je plodom u vreme kada je razvoj identiteta južnoslovenskih etničkih grupa već daleko odmakao. Ideal stvaranja nacije- države, koja bi se sastojala od Jugoslovena i koju bi trebalo stvoriti od južnoslovenskih podgrupacija, pokazao se nemogućim zadatkom, s obzirom na potpuno ne adekvatnu, nedemokratsku političku dinamiku koja je korišćenja u vodjenju novostvorene (1918) a onda (1945) i obnovljene države.
Tako su mnogi gledali na Jugoslaviju kao veštačku tvorevinu. S jedne strane, njeno sedamdesetdvogodišnje, često burno, postojenje stvorilo je teritorijalnu lojalnost koja je, naračito posle dogovora na Jalti, zahtevala politički legitimitet. Tu legitimizaciju je obezbedila u posleratnom periodu komunistička ideologija koja je Jugoslaviju gurnula na centralnu scenu kao tampon državu izmedju dva bloka Hladnog rata, ali bez promene njenog u
suštini perifernog položaja. U teritorijalnu stvarnost ušla je i iskustvena stvarnost generacija koje su rodjene i socijalizovane u zemlji koja je, uprkos svojoj komunističkoj odeždi i u velikoj meri zbog svog rastućeg medjunarodnog ugleda, davala svojim gradjanim osećaj pripadanja jednoj stabilnoj evropskoj državi. Bila je to zemlja u kojoj su ljudi vaspitavani da veruju- kao i drugi Evropljani- da je rat fenomen prošlosti. Ovo je uljuljkalo mnoge u iluziju da je, da bi se ratobornost sahranila jednom za uvek, dovoljno biti geografski na evropskom tlu i da će nekako nevedljiva ruka napredka bez obzira na institucionalnu i političku stvarnost, obaviti posao.
Bilo je i drugih koji su sanjali o raskidu i podeli zemlje na niz novih država. Oni su bili naročito istaknuti medju raznim