Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz biologije , ekologije, fizike, geografije, Istorije i hemije.

Устанци Срба у Херцеговини 1875. године а затим и у Босни 1876. године који су као у Србији 1804. године из социјалног револта брзо прерасли у рат за национално ослобођење отворили су трогодишњу европску кризу која је далекосежно утицала на потоњу слику балканског простора. Српски устаници, и у Херцеговини и у Босни захтевали су укидање османског феудализма и сједињење са Србијом и Црном Гором.
Устанак је плануо у лето 1875. године у Херцеговини код Невесиња изазван насилним мерама турских закупаца пореза. Они су од српских сељака који су већ две трећине укупних годишњих прихода давали за порез – силом покушали да наплате додатне феудалне даџбине (десетак). Познат под именом Невесињска пушта херцеговачки устанак под вођством Мића Љубибратића првог сарадника Луке Вукаловића у претходним устанцима, брзо се проширио на читаву Босну и Херцеговину.
Осим социјалних захтева (слобода вере, једнакост пред судовима, укидање наметнутих пореза), устаници у Херцеговини истакли су и јасан циљ – сједињење са суседном Црном Гором. Уз око 8.000 херцеговачких устаника одмах је стао црногорски кнез Никола I Петровић Његош, који је као главнокомандујући координисао војне команданте (Петар Вукотић, Пеко Павловић). Из редова самих Херцеговаца, војним и организационим способностима, нарочито се истако војвода Богдан Зимоњић. Број устаника нарастао је на 12.000 људи. Устанку су се, тражећи социјалне промене затим придружили и римокатолички сељаци у западној Херцеговини....

Устанак српског народа против турске власти у Херцеговини 1875

Једва што се утишала афера у Градишци и Бањој Луци, а започето је покрет на југу – у Херцеговини, покрет који ће довести до општег устанка и у Босни и у Херцеговини.
Већ 1874. године осећала се нека напетост у целој земљи. Летина је била рђава, посебно у Херцеговини. Сена је у неким крајевима Босанске краије било тако мало, да су се за њега плаћале за оно доба управо нечувене цене. Стање у покрајини је било ровито. Осећало се да је хришћанска раја незадовољна, да нешто у потаји спрема, али је то могао опазити само пажљивији посматрач. На површиниј изгледа још све мирно, иако су били учестали сукоби сељака са властима и појавила се хајдучија. Да се избегне устанак требало је Турцима да имају доста умешности и такта. Нови везир Ибрахим Дервиш – паша, који је дошао у Босну у мају 1874. године није био човек који би деловао за стишавање духова. Он је био један од војних заповедника у Херцеговини за последњег турског рата са Црном Гором и оставио је код хришћана врло рђаву успомену. Његовом доласку могли су се само радовати они муслимани, који су исто тако били фанатици као и он. Чим је дошао за валију Дервиш – паша одмах је започео са зађецима са Црном Гором. Кад је требало са њом решавати неке пограничне спорове, уместо да тражи пута и начина да уклони опреке, он је претио да има сасвим друга средства да сврши са Карадакђаурима.
Дервиш – паша носи не мали део кривице да се у почетку незнатни покрет у Херцеговини претворио у општи устанак против Турака. Јер, он не само што није настојао да изађе у сусрет тужбама побуњених сељака око Невесиња и тако да утиша покрет, него од почетка жели да тражи да се чвор пресече мачем и буна угуши оружаном руком....
Сам Селим – паша је у Невесиње дошао са мостарским мутесарифом и Вуком Шолом, трговцем и коџобашом из Мостара. Пред пашама се развила права парница. Невесињски муслимани љути на бекство, па касније и на дрскост и црногорску ношњу повраћених ускока, тужили су се код паша да раја неће да слуша власт; не одазива се њеном позиву; управни органи да не смеју ни да иду у села која отворено помажу хајдуке. Паше позову преда се најпре главаре, који нису бежали у Црну Гору. Ови се потуже на Салку Форту, Адема Зукова и његове граничаре; оптуже Сулејман – бега Багашића и још неке друге ради мита. Бунили су се против псовки, глоба, кулучења, коморије и закупника десетине. Паше су саслушале њихове туже и обрекли можда више него што су мислили дати, само да се народ смири. После тога састала се комисија и са неким ускоцима; и њима је обећано што и другима. Ускоци су обећали да ће умирити народ и протерати између себе хајдучку чету Пере Тунгуза и Филипа Ковачевића....

С А Д Р Ж А Ј:

УВОД 3
1 Велика источна криза од 1875 – 1878. 4
1.1 Устанак српског народа против турске власти у Херцеговини 1875 4
1.2 Српско – турски рат 1876 8
1.3 Руско – турски рат 1877 12
1.4 Санстефански мир 16
ЗАКЉУЧАК 18
ЛИТЕРАТУРА 19