Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Počev od druge polovine dvadesetog veka evropski kontinent karakterišu značajni procesi integracija, u raznim oblastima. Ovaj rad je usmeren na samo jedan, možda najznačajniji segment tog procesa a to je monetarna integracija zemalja Evropske unije (slika 1). Bez obzira što ovaj cilj nije bilo lako dostići s obzirom na splet istorijskih, geoplitičkih, ekonomskih i drugih interesa, u poslednjih više od pet decenija, ove zemlje su učinile ogroman progres u približavanju jedne drugoj. Poseban doprinos globalizaciji finansijskih tržišta dali su stabilizacija u kretanju valutnih kurseva evropskih zemalja i kreiranje Evra kao nadnacionalne evropske valute. Od 1999. godine u transakcijama,a od 1. januara 2002. godine i sa gotovim novcem u opticaju, dvanaest zemalja EU prešlo je na korišćenje Evra kao svoje valute. Snovi o evropskoj monetarnoj integraciji su ostvareni. Evro je postala realna efektivna valuta sa svim atributima i funkcijama koje ima bilo koja druga nacionalna valuta. Zajednička valuta je počela da vrši funkciju obračunsko platežnog sredstva i mere vrednosti u finansijskim transakcijama u okviru EU.

Stvaranje Evropske monetarne unije (EMU) i program uvođenja Evra

U razvoju monetarne integracije veliki značaj imaju događaji sa početka sedamdesetih godina, a koji su direktno vezani za nastanak i razvoj ideje o monetarnoj uniji. Ovde se ističe „Plan Verner (Werner)“, koji predstavlja osnovu današnje Unije, a kojim su definisani ciljevi Ekonomske i monetarne unije i postavljeni prvi zahtevi u svrhu obezbeđivanja dinamizma razvoja integracije. Oni su podrazumevali :
•slobodnu cirkulaciju roba, usluga, ljudi i kapitala;
•uspostavljanje potpune konvertibilnosti nacionalnih moneta, kao i utvrđivanje fiksnih pariteta između moneta zemalja članica;
•definisanje jedinstvene politike tržišta kapitala.
„Plan Verner“ nije postavljao formiranje zajedničke monete kao obavezu ali je smatrao da je to poželjno pre svega iz političkih i psiholoških razloga. Međutim upravo zbog niske saradnje u monetarnoj oblasti ovaj plan je propao.
Kada je pravilo zlatno-dolarskog važenja usled platno-bilansnih problema u SAD prestalo da važi, na zapadnoevropkom tržištu trebalo je postići dogovor. Nemačka je bila za plivajući kurs evropskih moneta, dok je Francuska bila za utvrđivanje fiksnih pariteta. Zbog promena u međunarodnim monetarnim odnosima koje su se odražavale i na razvoj evropske integracije bilo je neophodno stvoriti zonu monetarne stabilnosti na nivou Evropske ekonomske zajednice (EEZ), te je u Bazelu 1972. godine potpisan sporazum kojim je utvrđen strožiji režim razmene među monetama Zajdnice koji je bio kratkog daha zbog monetarnih poremećaja i petrolejske krize u tom periodu, tako da su prvo funta a potom lira i franak prešli na plivajuće kurseve.Ovaj pokušaj imao je svojih dobrih strana. On je otkrio suštinu problema kod članica EEZ, a to je neusklađenost monetarnih politika. Doprineo je uspostavljanju bližih odnosa i podrške među nacionalnim centralnim bankama. Sporazum o formiranju Evropskog monetarng sisema kojeg je usvojio Evropski savet u Briselu 1978. zahtevao je saradnju centralnih banaka i predložio spisak mera za onemogućavanje daljih poremećaja u zemljama Zajednice.
Evropski monetarni sistem (EMS) stupio je na snagu 1979. sa ciljem da obezbedi zonu monetarne stabilnosti kroz bližu monetarnu kooperaciju i koordinisanu kontrolu deviznih kurseva. ECU (eki) je zamišljen kao